Ove godine se navršava jedan vek od formiranja Jugoslavije. I sigurno će tim povodom biti mnogo tekstova o njenom nastajanju i nestajanju; ovo je knjiga o njenom trajanju.

 

Dosije Vihor: Jedna istina o Jugoslaviji

 

Knjigu “Dosije Vihor” Nikole Kartalovića (izdavač: Alexandria, Beograd) pročitao sam kao kriminalistički roman. Dakle, kao knjigu u kojoj se događaji smenjuju filmskom brzinom, punu dijaloga, u kojoj su “opisi prirode” ili psihičkih stanja glavnih junaka dati u minimalnoj meri, tek toliko da upotpune atmosferu i bolje ocrtaju glavne likove, a ne da, kao što je u literaturi često slučaj, pokažu spisateljsko umeće autora. Jednom rečju, dozvoliću sebi da budem pretenciozan, ovo je knjiga idealna za film.

U stvari, policija i jeste, ako ne baš njen glavni junak, a ono svakako “treći čovek”, tačnije nevidljivo, a svevideće oko – kako na jednom mestu primećuje sam autor – koje na vas motri i kada se nigde ne pominje, iza slova i između redova. Zbilja, policija je prisutna od prve do poslednje stranice ove knjige. Bukvalno – od trenutka kada se pisac kao čobanče sreće sa oficirima Ozne, do poslednje stranice na kojoj ga, sad već kao ostarelog čoveka u penziji, posećuje oficir vojne bezbednosti.

Tajna i javna, vojna i civilna, tj. policija u raznim svojim vidovima, kao sveprožimajuća nit, bolje rečeno kao kakva prepotopska zmijurina, provlači se kroz čitav, htedoh reći roman, ali ovo nije roman mada se, kao što sam kazao na samom početku, i tako može čitati. U taj se kontekst uklapaju takoreći poetična imena špijunskih dokumenata: “Orlovo gnezdo” (što je naziv zbirke doušničkih izveštaja o autorovoj porodici), “Dosije Vihor” (kako se zove dosije autora lično), kao i imena potkazivača – sova, lisac, ćuk, kos… Vrhunski, moglo bi se reći i sofisticirani cinizam koji pomalo razbija stereotipe o domaćim policajcima.

Na koji, međutim, Nikola Kartalović odgovara istom merom: pošto su oni svoju “knjigu” o njemu nazvali “Dosije Vihor”, on istim imenom naziva svoju knjigu o njima. A da bi se na neki način “izdigao” iznad čitave situacije, da bi uspostavio “ekvidistancu” prema svim likovima, on čak i o sebi piše u trećem licu.

Dakle, pošto su tu i glavni akteri i narator, pred našim očima počinje da se odvija jedna neverovatna, uzbudljiva i potresna priča.

I autentična. To je možda i ključno. Vidi se da ovu knjigu nije pisao profesionalni književnik niti čovek sa književnim ambicijama. Jedina ambicija autorova bila je da ljude i događaje oslika što istinitije i što stvarnije. Otud se i izvesna neizbrušenost stila, kao i kod vrhunskih naivnih slikara, ne pokazuje kao mana nego kao prednost ovog štiva. To slici koju iscrtava Nikola Kartalović daje na snazi, ekspresivnosti i preciznosti. I zato autor u svojoj osnovnoj nameri – da bude svoj, tačan, ubedljiv – i uspeva.

Tačan – to je takođe važna reč. Jer, ova knjiga naravno nije kriminalistički roman. A nije ni autobiografija, tj. nije samo autobiografija iako autor sve vreme govori o sebi.

To je tek prva ravan knjige, to jest ono što se vidi na površini. Čitalac prati pisca kroz ceo njegov život, od rane mladosti do prve starosti, ako tako mogu da kažem. Od osnovne škole u maloj provincijskoj varoši i srednje vojno-industrijske u Beogradu, preko prvog zaposlenja u kragujevačkoj Crvenoj zastavi, odsluženja vojnog roka i vanrednih studija (koje Nikola pohađa kao prva generacija na novootvorenom Mašinskom fakultetu), pa zatim preko postavljenja na upravljačku funkciju u prvoj jugoslovenskoj fabrici automobila, a onda i na poziciju prvog čoveka gradske partijske organizacije, do onih dana kada je – zato što nije hteo da se odrekne svojih principa i svog razumevanja čoveka i društva, svog poimanja dobra i zla u krajnjoj liniji jer je – kao i u svakom dobrom filmu tako se i u svakom pojedinačnom životu odvija neprekidna borba između dobra i zla – sa padom Marka Nikezića i srpskih liberala usledio gubitak svih funkcija. Potom i posla, a na kraju i borba za golu egzistenciju.

Ovde možda nije zgoreg napraviti malu napomenu: iako od početka svog života nepravedno i neopravdano obeležen kao neko blizak strani koja je poražena u upravo minulom ratu – što nije bila mala stigma i zbog čega je i sam plaćao popriličnu cenu – pisac ove knjige uspeva da se popne relativno visoko na društvenoj lestvici i zauzme značajne položaje u privrednoj i političkoj hijerarhiji. To nas dovodi do druge, i dublje, ravni ove lične (is)povesti.

“Dosije Vihor” je prava mala sociološka analiza društva. To je verovatno i najveći kvalitet ove knjige, njen najznačajniji doprinos. Iz nje saznajemo kako je jugoslovensko društvo u jednom prilično dugom razdoblju stvarno izgledalo, kakve su bile njegove odlike, njegovi putevi i raskršća. I na koju je stranu, kada se na jednoj velikoj raskrsnici našlo – ono skrenulo.

Ova knjiga nam, dakle, prvo prikazuje posleratni privredni razvoj i industrijalizaciju. Tačnije i kako se rađala automobilska industrija u Srbiji. Koliko je tu bilo entuzijazma, ali i napornog rada, čak do asketizma. O ovom poslednjem možda najbolje govori detalj u kojem jedan sagovornik glavnog junaka kaže kako generalni direktor jugoslovenskog privrednog giganta kad nije na putu živi sam u garsonjeri jednog solitera, gde jede samo jaja koja sam sebi sprema. Naročito su dragoceni, rekao bih, baš ti pasaži gde se govori o Prvoslavu Rakoviću, praktično osnivaču, pokretaču i dugogodišnjem direktoru kragujevačke auto-industrije. Ima, međutim, i sekvenci iz kojih se vide neke dubinske karakteristike tadašnje ekonomije, kao što je, recimo, podatak da italijanskom Fijatu treba 39 minuta da napravi jedan auto, a njegovoj jugoslovenskoj, tačnije srpskoj replici – preko četiri sata.

Zatim, ova knjiga nam pruža uvid u rast i razvoj jednog grada: kako u njega, praktično svakodnevno, stižu kolone pre svega mladih ljudi, takoreći sa svih strana i, treće, kako privredni razvoj za sobom vuče razvoj obrazovanja (jer se 1960. u Kragujevcu prvenstveno zbog potreba Zastave osnivaju mašinski i ekonomski fakultet). Kao poslednje u ovom nizu, vidimo i kako je “u bazi”, partijskim jezikom rečeno, funkcionisao politički život; ali vidimo i odnose u rukovodstvu, pa i najvišem, Saveza komunista Srbije i Jugoslavije.

Kad smo već kod vrhova, ilustrativna je sledeća anegdota zapisana u ovoj knjizi. Naime, pre Drugog svetskog rata na ulazu u (tada samo) Zastavu stajala je figura kralja Aleksandra Karađorđevića. Jednom prilikom, kada je Josip Broz posetio Kragujevac, gradski čelnici su mu predložili da na tom istom mestu njemu, za života, podignu spomenik. Na to je Tito odgovorio: “Sad bi ga podizali, a kad umrem srušili biste ga kao i onaj što je tu stajao”.

Sav taj ubrzani razvoj, naravno, nije mogao da prođe tek tako, kao neki idilični, beskonfliktni proces. Naprotiv, uprkos predstavama koje su preovlađivale u tadašnjoj javnosti i za razliku od zašećerenih slika koje se o tom vremenu (re)produkuju danas, to društvo je bilo puno suprotnosti.

Generalno, marksističkim jezikom govoreći, suprotnosti između društvene osnove i društvene nadgradnje, tj. između fabrike (kojoj trebaju nove mašine i hale) i grada (kojem trebaju vodovod, kanalizacija, ulice, stanovi); u samoj fabrici naziremo suprotnost između mladih inženjera (koji žele da primene ono što su videli na Zapadu) i radnika samoupravljača (koji falsifikuju radne liste); suprotnost u gradu između “dođoša” i “starosedelaca”, takozvanih “kaldrmaša” i, na kraju, sukob između partije, koja je još uvek neizbežni transmisioni mehanizam, i policije, tog svevidećeg oka koje se bori da zadrži poziciju glavnog kontrolnog tornja, iz čijeg zagrljaja partija želi da se izvuče. Ranković jeste odstranjen iz političkog života, ali je “rankovićevština” i dalje i te kako prisutna.

Konačno, ali najvažnije, U pozadini svih ovih suprotnosti, sukoba i sporova nalazi se zapravo jedna ideja – ideja oko koje se to društvo “gomba”, komeša, razvrstava, deli i, na kraju, lomi. Ali – i to nam plastično i autentično pokazuje ova knjiga – lomi i ljude koji su toj ideji bili privrženi. Ovo je, drugim rečima, priča o sudbini individualizma i liberalizma u Srbiji. I vidimo da je to priča još uvek sa tužnim krajem. Ili, da ne budemo sasvim pesimisti, film u kojem se hepiend još uvek ne vidi na kraju tunela.

Ovo je jedna gorka knjiga. Iako u njoj nema gorčine. Samo činjenica.

Ova knjiga će imati mnogo neprijatelja. Među piscima sentimentalnih (auto)biografija i nostalgičarskih istoriografija; kako na levici jer razobličava tadašnji sistem, tako i na desnici jer pokazuje da ona nije bila alternativa.

Ove godine se navršava jedan vek od formiranja Jugoslavije. I sigurno će tim povodom biti mnogo tekstova o njenom nastajanju i nestajanju; ovo je knjiga o njenom trajanju.

 

 

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 13. januar 2018.