Ako neće u izolaciju, Srbija mora da skoči u globalizaciju. I, naravno, da pliva, a ne da se udavi. Mora da sprovede liberalne reforme. Širenje područja slobode, jačanje ekonomskih i građanskih sloboda, jedini je izlaz za Srbiju. Nažalost, malo ima onih koji su spremni da to podrže, a još manje onih koji to mogu da izvedu.

 

Nedavno sam dobio poziv da učestvujem na jednoj maloj tribini čiji je naslov bio “Digitalni mediji i ekonomske reforme”, sa podnaslovom: “Kako komunicirati ekonomske reforme efikasno koristeći digitalne medije”. Kada sam video temu pomislio sam – to bih i ja baš voleo da znam. Ipak, pošto je nešto trebalo i da kažem, pomislio sam da bi, za početak, najbolje bilo da ispričam zašto sam se ja odlučio da pod stare dane pokrenem blog. Odnosno, kako sam dopustio da, uprkos podužem životnom i profesionalnom iskustvu, budem uhvaćen u tu globalnu mrežu.

Dakle – tu smo. Kod globalizacije.

Niko neće poreći da je glavna karakteristika savremenog sveta globalizacija. Doduše, mišljenja o njenom karakteru su podeljena: jedni o toj činjenici govore sa oduševljenjem, drugi sa ogorčenjem, za jedne je globalizacija (uglavnom) zlo, za druge (pre svega) dobro, jedni u njoj vide pretnju, drugi šansu. U stvari, ako su mišljenja podeljena to ne znači da je na podjednake polovine podeljen i broj njihovih zastupnika u Srbiji. Naprotiv, prvih je znatno više. To u ovom času, međutim, i nije tako bitno.

Mnogo je važnije da se gotovo potpuno previđa jedna druga stvar. Globalizacija je, naime, samo polovina, tj. samo jedno Janusovo lice savremenog sveta. Drugo lice je – individualizacija. Današnje čovečanstvo karakterišu dva paralelna procesa. Jedan je globalizacija, drugi je individualizacija.

Sa jedne strane – svetsko tržište, sa druge – personalni računar.

Štaviše, čak ni personalni računar: dovoljan vam je mobilni telefon. To je i kompjuter i pisaća mašina i telefon i radio…

 

Odjednom ste, kao osoba, kao jedinka, u mogućnosti da komunicirate ne samo sa svojim komšijama, prijateljima, rođacima, drugovima iz razreda, kolegama sa posla, nego bukvalno sa celim svetom. Mogućnosti za afirmaciju ličnosti, ljudske individue, nikada nisu bile veće. Kao nikada pre na raspolaganju vam je čitav svet. Možete da se pokažete svetu i da se dokažete u celom svetu, a da ne prekoračite kućni prag. Nikada vam za to nije trebalo manje para, dovoljno je da imate za kupovinu personalnog računara.

Dakle, nikada nije bilo više mogućnosti, prostora i vremena za afirmaciju pojedinca, nikada u istoriji niste lakše prelazili državne i ostale granice, sedeći u kancelariji, u svojoj sobi, u parku, u svom selu, na aerodromu…

Uzgred, i istovremeno, nikada nisu bile veće mogućnosti za afirmaciju pojedinih naroda i nacionalnih kultura. Ali, neka ta tema ostane na nivou ove, minimalne, digresije.

Ipak, naravno, nikad nije sve idealno. Postoji i problem: I drugi imaju istu tu slobodu. Ergo, konkurencija nikada nije bila veća. Bez slobode nema konkurencije; i obrnuto. Dakle, kako da se u tom raznoglasju izdvoji i čuje baš vaš umilni glas. Ipak, princip “u se i u svoje kljuse” nikada nije bio bliži istini, tj. realizaciji.

Krajnje uprošćeno, ali u osnovi tačno govoreći, sve su to rezultati liberalizma, tj. liberalnog kapitalizma.

I nova tehnologija, i nova psihologija, i globalizacija, i personalizacija.

To je savremeni svet.

Na drugoj strani je – izolacija.

Ako neće u izolaciju, Srbija mora da skoči u globalizaciju. I, naravno, da pliva, a ne da se udavi. Mora da sprovede liberalne reforme. Nažalost, malo ima onih koji su spremni da to podrže, a još manje onih koji to mogu da izvedu.

Bilo kako bilo, širenje područja slobode, jačanje ekonomskih i građanskih sloboda, jedini je izlaz za Srbiju.

Šta je prirodnije nego da za širenje te ideje bude korišćena tehnologija koja je rezultat te ideje.

Eto, tako sam se odlučio da pokrenem blog.

 

 

Mijat Lakićević

22. novembar 2014.