U Srbiji politika oduvek više brine o tome kolika je, a ne kakva je država. Ista odlika usmerava ekonomiju: rast se generiše ulaganjima u mašine, a mnogo manje u ljudske potencijale

Ekonomija i politika u Srbiji imaju jednu istu, ključnu, karakteristiku: orijentaciju na kvantitet a ne na kvalitet. U ekonomiji, rast je generisan pre svega tzv. kapitalnim, tj. ulaganjima u mašine, opremu, a mnogo manje aktiviranjem kreativnih i inovativnih ljudskih potencijala. U politici se takoreći oduvek više brinulo o tome kolika a ne kakva država, tj. njenom veličinom a ne njenim uređenjem.


Daleko je Rumunija

Kada bruto domaći proizvod u jednoj zemlji tokom godine poraste za blizu četiri odsto (što je svrsta među najbolje u Evropi), kada plate (realno) porastu za devet odsto a javni dug padne sa 52 na 47 odsto BDP-a, onda bi se za tu zemlju moglo reći da je na dobrom putu. Međutim, za Srbiju to ne važi. Zašto?

Najpre, tu ekonomsku idilu kvari podatak da je inflacija bila oko 4,5 odsto, po čemu je bila među najgorima u Evropi, kao i da je javni dug, iako relativno smanjen, u apsolutnom iznosu porastao za dve milijarde evra (sa 36 na 38 milijardi). Posebno zabrinjava činjenica da je zabeležen gotovo mizeran rast izvoza (1,7 odsto), dok je uvoz povećan za „lepih“ 5,6 odsto. Upravo ova dva poslednja podatka možda i najbolje odslikavaju sve slabosti privrednog, tj. razvojnog „modela“ Srbije.

Privredu Srbije napred guraju kapitalna ulaganja, tj. rast investicija dok je, na drugoj strani, ekonomski rast zemalja centralno-istočne Evrope posledica tehnološkog progresa. To je jedan od glavnih nalaza naučnog rada „Privredni rast Srbije: determinante i budući izgledi“ Pavla Petrovića, Darka Brčerevića i Slobodana Minića predstavljenog na nedavnom savetovanju u Srpskoj akademiji nauka. Zbog toga u privredi Srbije dominiraju tzv. tradicionalni sektori (trgovina, energetika, poljoprivreda, prehrambena industrija, građevinarstvo). Što je još gore, takva slika se ne menja poslednjih 20 godina. Recimo, u Srbiji su početkom dvehiljaditih tradicionalne grane davale 43 odsto bruto dodate vrednosti a tako je i danas; sa druge strane, u zemljama CIE njihov udeo je smanjen sa 43 na 38 odsto. Posebno je simptomatično da su zemlje Balkana koje su članice Evropske unije (Hrvatska, Bugarska, Rumunija) u tom pogledu napravile još veći napredak: kod njih je udeo tradicionalnih grana u BDV-u opao sa 46 na 39 odsto. Istu sliku daju i podaci o zaposlenosti: dok je u Srbiji broj radnika u tradicionalnim sektorima i dalje veći od polovine ukupno zaposlenih (51 odsto), u balkanskoj EU on iznosi 46, a u zemljama CIE 41 odsto.

Ovako loša privredna struktura posledica je loše strukture investicija. U Srbiji, naime, dominiraju javne investicije (države i javnih preduzeća) koje iznose gotovo 10 odsto bruto domaćeg proizvoda. Zatim dolaze strane investicije čije učešće je dostiglo sedam odsto BDP-a, dok su na poslednjem mestu domaće privatne investicije koje se kreću oko pet odsto BDP-a. Situacija bi trebalo da bude upravo obrnuta: domaće privatne investicije trebalo bi da budu najveće, a državne najmanje.

Po prirodi stvari, država kao veliki i trom „organizam“ može da investira u sebi odgovarajuće, masivne projekte – bilo da je reč o građevinskoj, energetskoj ili zdravstvenoj infrastrukturi. Način privlačenja stranog kapitala, kroz državne subvencije za novo-zaposlene, odlučujuće je uticao na to da i stranci ulažu uglavnom u tzv. radno intenzivne delatnosti. Drugim rečima, u sirovinska ili preduzeća koja odlikuju niža faza prerade, a ne u visoko-tehnološke oblasti. Tako da je, konstatuje pomenuti autorski trio, razvoj u Srbiji rukovođen pre svega kvantitetom a ne kvalitetom.

Pomalo paradoksalno, slično je i sa privatnim ulaganjima gde bi „po definiciji“ kreativnost i inovativnost trebalo da budu glavni zamajac rasta. Jer, u Srbiji čak dve trećine domaćih privatnih ulaganja ide u tradicionalne sektore, a samo 15 odsto u tehnološki naprednije grane.

Ni tu, međutim, nije kraj lošim vestima. Istina je da IT sektor u Srbiji poslednjih godina brzo raste, ali njega uglavnom čine usluge radne snage za inostrano tržište i inostrane firme. Otud nema ni velikih domaćih IT firmi kakvih ima u regionu. Srbija još uvek nema nijednog „jednoroga“, odnosno kompaniju vredniju od milijardu dolara. Mnogo manja Hrvatska ima dve takve firme, Rumunija tri, Mađarska nekoliko.

Pomenuti paradoks je, međutim, samo prividan. To jest – i on ima svoje objašnjenje i – opravdanje.


Razvoj gura kultura

Na pomenutom skupu u SANU Milojko Arsić i Mirjana Gligorić Matić izložili su rad pod naslovom „Uticaj fundamentalnih faktora na rast privrede“. Prema njihovim nalazima, kada je reč o spoljašnjim, tj. činiocima koji ne zavise od čoveka odnosno naroda, kao što su geografski položaj i klima, nemamo razloga da se žalimo, naprotiv: njihov uticaj na razvoj vrlo je povoljan. Kada je, međutim, reč o onome što je naših ruku delo, a što bi se u najopštijem smislu moglo nazvati kulturom, stvari stoje bitno drugačije. To se, recimo, dobro vidi na primeru jedne od najvažnijih nacionalnih kulturnih tvorevina – države. U Srbiji se, naime, makar u moderno doba, mnogo više brinulo o kvantitetu – kolika (je) država, nego o kvalitetu, tj. o uređenju te države. Očigledno – i ne slučajno – princip koji, kao što smo videli, važi za privredna ulaganja važi i za političke investicije.

Kada je pak reč o neposrednoj vezi između kulture i ekonomije, pomenuti autorski tandem ističe da su „za ekonomski rast važne sledeće karakteristike kulture: poverenje u ljude, tj. spremnost za saradnju za nepoznatim ljudima i strancima; individualizam (poštovanje zakona, preduzimljivost, sklonost inovacijama, riziku); moralnost (odnos prema krađi, prevarama, sivoj ekonomiji) i stavovi prema radu (da li su ljudi spremni da rade ili čekaju sreću i traže veze).

„Postoje empirijski dokazi da je za privredni rast povoljnije ako su ljudi spremni da sarađuju sa nepoznatim ljudima i strancima, ako je individualizam snažniji, ako se moralne norme primenjuju na širi skup ljudi, ceni naporan rad, dok je spremnost za preraspodelu dohotka umerena i uslovna.“

Srbija se ne može pohvaliti sistemom vrednosti koji je u skladu sa netom navedenim. To pokazuje poređenje stavova njenih sa građanima drugih zemalja: visoko razvijenom Nemačkom, zatim Češkom kao zemljom koja je malo iznad donje granice visokog nivoa razvijenosti i, na kraju, Rumunijom kao malo razvijenijom od Srbije.

Stanovništvo Srbije u odnosu na posmatrane zemlje ima najviši stepen kolektivizma (što znači da se lične veze stavljaju iznad zakona), dok manje poverenja u ljude i demokratiju ima samo u Rumuniji. Takođe, srpski narod veruje u državnu svojinu, slično kao Rumuni, ali mnogo viši nego Nemci i Česi, a više od svih sumnja u konkurenciju. On, doduše, veruje da je pojedinac odgovoran za svoj ekonomsko stanje, ali i da je ekonomsko stanje više rezultat sreće i veza nego napornog rada. Na kraju, možda najvažnije, u Srbiji se više nego i u Nemačkoj i u Češkoj i u Rumuniji „opravdava kršenje formalnih institucija kao što su: krađa imovine, neplaćanje poreza, primanje mita, švercovanje pri korišćenju javnih usluga“.

Iz toga nedvosmisleno proističe da vrednosni sistem građana Srbije „otežava primenu formalnih institucija, koje su se pokazale kao podsticajne za privredni rast“. Što znači da je, ukoliko želimo da dostignemo razvijene zemlje, neophodno promeniti postojeći sistem vrednosti. To bi moglo da bude izvodljivo, svakako ne preko noći i nikakvim dekretom, zaključuju na kraju Arsić i Gligorić Matić, doslednom primenom valjanih formalnih institucija, kao i promocijom, kroz obrazovanje i medije, uspešnih sistema vrednosti.

U Srbiji se, nažalost, poslednjih godina naročito, dešava suprotno: institucije se razaraju i sve manje znače, a preko medija, pre svega onih (para)državnih, tj. sa „nacionalnom frekvencijom“, propagiraju se „tradicionalne vrednosti“ koje su nas u trenutno stanje društvenog i državnog rasula i dovele.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 4. januar 2025.