Ustavni sud Srbije bi se uskoro mogao naći pred velikim iskušenjima. Ne toliko stručnim i profesionalnim, koliko “lobističkim”. Naime, grupa profesora Beogradskog univerziteta, na čelu sa Miodragom Jovanovićem, redovnim profesorom Pravnog fakulteta, pokrenula je inicijativu da se ispita ustavnost Zakona o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru.

U najkraćem, profesori tvrde: a) da je Zakonom uveden porez samo za zaposlene u javnom sektoru i b) da je time povređeno načelo jedinstvenosti pravnog poretka.

Da vidimo šta je od toga tačno. Najpre, kakve argumente Jovanović i njegova grupa navode u prilog tvrdnji da je reč o porezu. U Suštini glavni argument je taj da se u javnosti, u raspravama oko i povodom tog zakona, dakle “kolokvijalno”, o smanjenju plata u javnom sektoru govorilo kao o “solidarnom porezu”. Zanimljivo je, međutim, da u jednoj polemici ovim povodom Jovanović kaže da se kolokvijalno može govoriti “u kafani, na pijaci, u frizerskom salonu, ali ne i pred Ustavnim sudom”. Ono što drugima ne dozvoljava, Jovanović sebi širokogrudo dopušta. Prvi argument, dakle, otpada.

Kad je, pak, reč o neustavnosti pomenutog zakona Jovanović, da ponovimo, ističe da je njime “povređeno ustavno načelo jedinstvenosti pravnog poretka”, jer “Ustav ne pravi razliku između zaposlenja u privatnom i javnom sektoru”. Ali, šta to uopšte znači. Odnosno, kako da se “jedinstvenost pravnog poretka” primeni na plate? Prema Jovanoviću sledi zaključak da plate u javnom i privatnom sektoru treba da budu – jednake. Besmisleno? Pa naravno da je besmisleno, ali upravo to tvrdi “redovni profesor Pravnog fakulteta BU” Miodrag Jovanović.

Kakve veze ima “jedinstvenost pravnog poretka” s tim što je država odlučila da svojim zaposlenima smanji plate. Uzgred, kad su im plate povećavane onda to nije bilo “narušavanje jedinstvenosti”, ali sad kad se smanjuju onda daj, drž’ se Ustava. Jasno je da država kao poslodavac ima pravo da određuje plate u svojoj “firmi”, kao i privatnik u svojoj. Način na koji će to uraditi – linearno, uvođenjem skala, koeficijenata ili na neki šesti način, stvar je konkretne potrebe.

Ne radi se ovde, dakle, ni o kakvom “zalaganju za ustavnost” koje, navodno, “nema cenu”, kao što tvrde Jovanović i njegovi, nego o pokušaju da se visokoparnim rečnikom zadrže sitne privilegije. Pri tom se, što je najgore, pokazuje nepoznavanje samih osnova pravne nauke. Onoga što se uči u Uvodu u pravo, na prvoj godini fakulteta. Dakle, profesori su pali na ispitu. I treba da podnesu ostavke i da se ponovo upišu na pravni fakultet (ali ne u Kragujevcu) ako hoće opet da se bave pravom. Mada su, u stvari, zbog nepoznavanja materije kojom sa bave zaslužili otkaz.

Mijat Lakićević

Portal novimagazin.rs, 2. mart 2014.

Da neki pekar u hleb stavi mišomor pa se neko otruje, a taj hleb završi u đubretu, da li bi taj pekar od svojih kolega pekara tražio da imaju razumevanja za njegov postupak i da se s njim solidarišu?

Ili, ne mora da bude mišomor, neka bude recimo pesak. Reakcija i šire i uže stručne, “pekarske javnosti”, bila bi ista.

A u neke novine sipa se otrov mnogo opasniji od mišomora. Pojedine novine i njihovi urednici u toj meri su zagadili javnu scenu Srbije da se od te koncentracije otrova ne može disati: Ni Pančevo, Bor i Zajača zajedno nisu im ravni.

Uzgred, te novine nisu pokazivale nimalo solidarnosti sa kolegama koji su se “slepo” držali profesionalnih standarda. Naprotiv, te laži, podvale, dezinformacije – koje su često stizale direktno od tajne policije, a one ih uredno objavljivale – dizale su im tiraž do (za srpske prilike) neslućenih visina, a njihovi vlasnici i urednici lepo su se bogatili, postajući pravi pravcati novinski magnati. Novinarstvo je propalo, ali su oni “procvetali”.

Profesionalna solidarnost je, naravno, važna i potrebna. Ali, ima nešto što je iznad profesionalne solidarnosti. To je profesionalna etika. Nažalost, pojedine novine su na to potpuno zaboravile. Novinarska udruženja i “etički komiteti” svako malo su ih opominjali da se drže profesionalnih standarda i etičkih normi, ali oni su do toga držali kao do lanjskog snega. Može li očekivati profesionalnu solidarnost onaj ko krši elementarna pravila profesije.

To, međutim, nije sve, a nije ni najvažnije. Obaveza da se poštuju pravila profesije ne postoji pre svega zbog samih novinara – ma kako i to, naravno, bilo važno – nego zbog čitalaca, tj. kupaca, potrošača. Kada su, još u srednjem veku, nastala prva esnafska udruženja, gilde i slično, jedan od njihovih glavnih ciljeva bio je upravo to – zaštita potrošača. Nije se to tada tako zvalo, ali u suštini to je bilo to.

Novine, dakle, moraju da budu odgovorne pre svega (prema) svojim potrošačima. Kako može da bude solidarnosti sa onima koji svoje kupce svakodnevno varaju prodajući im najgori bofl. Da ne upotrebimo neku drugu, težu i adekvatniju reč.

Mijat Lakićević

Portal novimagazin.rs, 7. februar 2014.

Kakva je korist za Fudbalski savez Srbije od toga što Kosovo (sa Metohijom) neće moći da igra prijateljske međunarodne utakmice. Pitanje je, razume se, retoričko – nikakva.

Jasno je, naravno svima da ovde i nije reč o sportskom pitanju i sportskoj politici. Pa dobro, a kakva će biti korist od toga za Srbiju. I opet je pitanje retoričko, jer je jasno da korist neće biti nikakva. Osim ako nije u pitanju (stara srpska?) „politika“ da komšiji crkne krava.

A upravo bi na ovom pitanju Srbija mogla da pokaže da je „džek“, a ne da je „jajara“. Jer, to što će Kosovo odigrati međunarodnu prijateljsku utakmicu sa Hrvatskom ili Nemačkom nikako neće značiti naše priznanje Kosova kao države. Što se Nemačke i Hrvatske, pak, tiče, one su Kosovo kao državu ionako već odavno priznale. Uostalom, zar se ne koristi termin „međunarodna“, a ne „međudržavna“ utakmica. Pomenućemo samo najpoznatiji primer. Zar Engleska, Vels i Škotska nemaju posebne fudbalske reprezentacije koje igraju i na zvaničnim svetskim takmičenjima, iako su deo jedne države, Velike Britanije.

U stvari, Srbija bi za „dozvolu“ da Kosovo igra međunarodne prijateljske utakmice trebalo da postavi samo jedan uslov. Da prva takva utakmica bude Kosovo – Srbija. U Prištini.

Mijat Lakićević

Portal novimagazin.rs, 11. januar 2014.

 “Ne volim ništa da govorim o Borisu Tadiću zato što čovek misli da sam ga ja stvarno smenila sa vlasti. Da, potpuno je smešno. Ja koja u trenerci sedim ceo dan, ali čovek je uobrazio”, kaže Vesna Pešić u jednom nedavnom intervjuu.

Nije ovde naravno bitno da li je Vesna Pešić svojom akcijom zaista smenila Tadića, niti da li je to bilo dobro ili ne; bitno je da ona sama misli da njena aktivnost nije imala nikakvog uticaja na to što je Boris Tadić izgubio izbore.

Zanimljivo je, međutim, da malo ranije u istom razgovoru, kad je reč o premijeru Dačiću, o svojoj akciji Pešić iznosi potpuno drugačije mišljenje. Na pitanje zašto je premijera Dačića nazvala “srpskim Čerčilom ili De Golom”, Pešić odgovara (biće ovo malo duži citat) na sledeći način: “Ja sam govorila u februaru prošle godine, kada je izbačena afera, da je on u nekakvoj vezi sa Mišom Bananom (Rodoljub Radulović) i da odmah mora da se smeni. Po mojoj oceni, u toj aferi su učestvovali Miki Rakić i Aleksandar Vučić, a ja sam smatrala da bi sasvim nekorisno i glupo bilo da jednom nedokazanom aferom srušimo tu vladu u momentu kada je Dačić počeo pregovore sa Tačijem i radio na rešavanju problema Kosova kako bismo stigli do datuma”. Uz opasku kako je, da nije upotrebila te “jake reči”, niko ne bi primetio, Pešić zaključuje: “Ne odričem se te svoje akcije zato što mislim da sam dobro uradila”. Očigledno, Vesna Pešić misli da je njena aktivnost imala (značajnog) efekta i da je prilično doprinela da Dačić ne bude smenjen (naravno, i da je to bilo dobro).

Nejasno je, međutim, zašto Vesna Pešić misli da u jednom slučaju (Tadićevom) akcija koju sprovodi nema nikakvog značaja ni uticaja, a u drugom (Dačićevom) ima, i to velikog. Možda bi, kao sociolog, Vesna Pešić to najbolje mogla da nam objasni.

Mijat Lakićević

Portal novimagazin.rs, 6. januar 2014.