Kada se privredna slika Srbije razloži na sastavne delove, tj. na pojedine regione, pada u oči jedna prilično uznemirujuća pojava. Profit Beogradskog regiona veći je za trećinu od profita “ostatka” Srbije. I laiku je jasno da to govori o vrlo neravnomernom razvoju Srbije (više…)

Ređanje slika i (svojih ili tuđih, svejedno) podataka samo po sebi ne stvara nikakvu novu i posebnu fikciju. To je papazjanija. Kada bez ikakve ograde i obrade objavite netačne podatke – kao što to čini Bajac govoreći o uzrocima raspada Jugoslavije, time što ste ih ukoričili oni ne dobijaju nikakvu “dodatnu vrednost” nego ostaju samo ono što su i bili – laž (više…)

Subvencije se uglavnom objašnjavaju potrebom da se pomogne malim i srednjim proizvođačima. Upućeni su, međutim, izračunali da najveću korist imaju veliki proizvođači, poput Miškovića, Matijevića, Kostića. Oštro zalaganje protiv “tajkuna” završava se preraspodelom novca u njihovu korist (više…)

Liberalizam je dospeo na zao glas. Pri tome se potpuno previđa ogroman rast životnog standarda koji je širenje tržišne ekonomije od industrijske revolucije naovamo donelo upravo najsiromašnijima

Ako vidite Branka Milanovića, recite mu, molim vas, da je Milton Fridman ipak bio u Beogradu. Šalim se, naravno. Ali ne i da je slavni, možda najslavniji, liberalni ekonomista zaista bio u glavnom gradu Srbije i Jugoslavije.

Naime, u nekoj vrsti kratke ispovesti za prošlonedeljni subotnji dvobroj Danasa Milanović kaže kako “nažalost, Fridman nikada nije došao u Jugoslaviju ili Srbiju”.

To, međutim, nije tačno. Fridman je bio u Beogradu 1973. godine i tom prilikom održao predavanje – zamislite gde – ne na Ekonomskom nego na Fakultetu političkih nauka. Tada je Fridman dao i veliki intervju za nedeljnik Ekonomska politika. Intervju je uradio Aleksandar Lebl. Razgovor u hotelu Metropol, umesto planiranog jednog časa, produžio se na više sati.

Ne pišem sve ovo, naravno, da bih “natrljao nos” našem uglednom ekonomisti – uostalom nije baš ni sasvim jasno da li se to “nikada” odnosi na razdoblje nakon 1990. godine, o kojem Milanović konkretno govori, ili i na ono pre toga – već više zato što su me te njegove reči inspirisale na jednu malu paralelu između ondašnjeg i sadašnjeg vremena.

Dakle – da, bilo je sasvim moguće da najveći ekonomski liberal poseti zemlju društvene svojine i samoupravnog socijalizma. Danas je, međutim, tako nešto nezamislivo. Ili, ako nije nezamislivo, onda se ne dešava. Poznati svetski liberali, ni ekonomski ni drugi, ne navraćaju u Srbiju. Niti ih ima u medijima. Ali su zato razni Badjui, Žižeci, Stiglici i slični, što uživo što virtuelno,“onoliko” zastupljeni. Oni sa desne strane ideološkog spektra, ako pamćenje ne vara, ne dolaze tako često, njih imamo i za izvoz.

Liberalizam je dospeo na zao glas. U njemu se vidi glavni krivac za najveće svetske probleme današnjice. Ta optužba se po pravilu iznosi u ime “poniženih i uvređenih”, u ime nižih društvenih slojeva, pri čemu se potpuno previđa ogroman rast životnog standarda koji je širenje tržišne ekonomije, od industrijske revolucije naovamo, donelo upravo najsiromašnijima. I, što je posebno važno, a opet se gubi iz vida, taj napredak se ubrzava poslednjih decenija, koje se inače tako rado opisuju najmračnijim bojama. Elem, pre samo 200 godina, prema podacima, više od četiri petine (84 odsto) svetskog stanovništva bilo je siromašno. Pre manje od tri decenije (1990) siromašna je bila jedna trećina (35 odsto) svetskog stanovništva, da bi se zatim taj procenat i dalje smanjivao: 2012. siromašno je bilo 12,4 odsto globalne populacije, a 2013. godine 10,7 odsto. Do toga je pre svega došlo kada su Kina i Indija odbacile socijalistički model razvoja.

Ali, da se manemo velikog sveta i makar privremeno zadržimo u svom dvorištu. Kakvo je stanje političkih i privrednih sloboda u Srbiji? Nesumnjivo porazno. Kako stojimo sa vladavinom prava? Još gore. Eto, dakle, sasvim dovoljnog razloga da neki novi Fridman, i fridmani, takoreći ne izbijaju iz Beograda. Samo – nema ko da ih pozove. A i ako ih pozove – ko će da ih (sa)sluša?

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. mart 2017.

Nije stvar u tome što će građani (još jednom) biti prevareni. Loša država, tj. država čiji je proizvod niskog kvaliteta, povratno deluje na društvo. Tako što njegovi najbolji članovi napuštaju zemlju. Što povećava potrebu da se rast podstiče, što povećava ekonomsku nestabilnost (više…)

Novi zakon o apotekarskoj delatnosti izgleda prilično glupavo. Ali nije zakonopisac glup, on sve i sam zna i vidi. Reč je samo o interesu. Interesu da se iz posla, i sa posla, izbace jedni, a ubace drugi. “Naši” ljudi (više…)

Poljoprivrednicima u Srbiji danas ne treba državna zaštita od stranaca nego zaštita od pogrešne državne agrarne politike (više…)

I šta je na kraju istina? Ako uopšte postoji jedna istina, tj. ako se pred našim očima ne odvija neki naš, domaći, balkanski Rašomon? Zašto je propala Jugoslavija? Zato što nije bilo Leke, zato što nije bilo Koče ili su je rasturili zli stranci? Nije s tim stvarima raščistila ni Srbija, pre svega onaj njen “misleći deo” (više…)

Političke veze i državni posao (i dalje) su, više no ikad, recept i za društvenu promociju i za ugodan život. To je posledica činjenice da je (gola) politička sila i dalje glavni izvor nacionalne slave. Država Srbija je, kao i pre 4-5 decenija, partijska, centralizovana i opterećena administracijom. A bogami i kontrolisana policijom (više…)

U razvijenom zapadnom svetu na različite načine se čuva uspomena na utemeljitelje industrijskog razvoja. Oni su priznati kao važan deo nacionalne kulturne tradicije. Ne samo radi iskazivanja pijeteta prema prošlosti nego i, još i više, kao orijentiri u budućnosti (više…)