Poljoprivrednu korporaciju Beograd – čije srednje slovo u anagramu mnogi još uvek “čitaju” kao kombinat – treba prodati bez odlaganja. Zašto? Jednostavno zato što će joj u budućnosti gubici samo rasti, a cena padati

Zanimljivo je to. Pre oko godinu i po dana, nakon raspisivanja tendera za PKB u januaru 2017, predložio sam (NM 302, “Koza u kupusu”) da Savić, Ševarlić, Bušatlija, Gulan i svi drugi koji misle da to bure bez dna ne treba prodavati, u budžet Srbije uplate sumu koju žele da bi se tim novcem pokrili njegovi (PKB-ovi) gubici. Nije poznato da je iko uplatio i jedan jedini dinar. Ako jeste, neka se javi redakciji, dobiće dvostruko. Davaoci tuđe krvi, darovaoci tuđih para, to su omiljena zanimanja u Srbiji.

Dakle, Poljoprivrednu korporaciju Beograd – čije srednje slovo u anagramu mnogi još uvek “čitaju” kao kombinat – treba prodati bez odlaganja. Zašto? Jednostavno zato što će joj u budućnosti gubici samo rasti, a cena padati.

Uopšte, neverovatno je kakvi su sve razlozi protiv privatizacije iznošeni proteklih dana. A najneverovatniji je onaj u kojem se kaže kako će kupac dobiti brojne prednosti koje PKB ima: blizina velikog tržišta, silna mehanizacija, kanali za navodnjavanje (neko je rekao i stručna radna snaga, ali to ćemo kao neslanu šalu izostaviti) itd. Niko se od tih branitelja PKB-a nije upitao kako je on, uprkos svim tim prednostima, uspeo da nakarika tolike gubitke. Milan Kovačević kaže 120 miliona evra, Aleksandar Vučić 80 miliona – ne zna čovek kome pre da veruje, izgleda da su obojica u pravu.

Istina je, čini se, da 105 miliona evra za takvu grdosiju nije baš neka cena, ali šta ćemo kad je više grdna nego što sija. I kad niko drugi nije hteo ni da se javi, a kamoli da ponudi više.

Verovatno bi se više novca dobilo, kao što sam takođe pre gotovo tri godine pisao (Zašto prodati Telekom, a kako PKB), kada bi se PKB prodavao “na parče”. To jest, tako što bi se podelio na “logične ekonomske celine”, tj. na povrtarski, ratarski i stočarski deo, i ti delovi prodavali posebno, što bi se pojedine parcele prodavale odvojeno i slično. Tako bi se povećao broj zainteresovanih, što znači i konkurencija na strani kupaca, što bi opet trebalo da dovede do više cene i veće koristi za prodavca.

Ipak, ni to rešenje nije bez mana. Pre svega, taj proces nije lako izvesti, a verovatno bi izazvao nezadovoljstvo radnika, pa i šire javnosti. Recimo, pre 10-15 godina bilo je pokušaja da se holding Prva petoletka iz Trstenika privatizuje po pojedinim preduzećima, ali to je izazvalo proteste; pa u “kompletu”, pa ni to nije valjalo, dok cela firma nije načisto propala. Iskustvo sa “profesionalnim menadžmentom” (v. Smederevo) nam je još gore.

Drugo, to bi usporilo i “rascepkalo” proces privatizacije, što bi rizik od korupcije samo povećalo. I, treće, s prethodnim povezano, tek bi to bilo plodno tlo za priče da se posao namešta za Kostića (ratarstvo), Matijevića (stočarstvo) i druge srpske latifundiste, da ne kažemo tajkune. Naravno, šteta je što se oni nisu pojavili na ovom tenderu. Prošle godine su, da podsetim, napravili tzv. konzorcijum, ali su odustali jer, kako su sami rekli, Kinezi i Arapi plaćaju bolje.

Konačno, svako odlaganje prodaje samo bi ojadilo građane Srbije. Pošto bi svi gubici opet pogodili njihov džep. Sa druge strane, ova vlast neće organizovati pošteniji tender, ne treba imati iluzije. A neka druga vlast, ona koja bi realno mogla da dođe, kao što smo videli ovih dana, tender uopšte ne bi ni organizovala. Što je još veće zlo. Nego bi anagram ostao isti, ali bi puno ime novog preduzeća glasilo: Poljoprivredni kolhoz Beograd.

U takvoj situaciji ni Nestle, ni Bungi, ni neke druge velike svetske kompanije neće da se izlažu nepotrebnom riziku ulazeći u “tamni vilajet”. Kapital je plašljiva zverka. NATO bi tu znatno popravio stvar. Pa čak i EU.

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 18. septembar 2018.