RTB možda trenutno i jeste “ružno pače”, ali bi relativno brzo mogao da se pretvori u prelepog labuda ili, bolje rečeno, u koku koja nosi zlatna jaja

 

RTB Bor

 

Rudarsko-topioničarski basen “Bor” u ovom trenutku zaista izgleda kao rupa bez dna, koja samo troši i novce i živce građana Srbije. Za nekoliko godina, međutim, on bi mogao da postane vrlo profitabilna firma koja donosi desetine, pa i stotine miliona. Evra, razume se.

Zbog toga RTB “Bor”, iako tako možda u ovom trenutku ne izgleda, uopšte nije nešto što po svaku cenu, tj. ispod svake cene, treba uvaliti nekim Kinezima ili njima sličnim, pa da oni s njim lupaju glavu, kao što misli (još uvek aktuelni) predsednik Vlade: “Moliću kineskog premijera Li Kećijanga da preuzmu RTB Bor”, rekao je naš premijer Vučić još u oktobru. Tim pre što mu je (“Boru”, ne Vučiću) država već otpisala tri četvrtine od oko milijardu i 200 miliona evra duga (od čega je zaista najveći deo bio decenijama star i figurirao samo u računovodstvenim knjigama). Tačno je, doduše, da RTB, ovakav kakav je, neće moći da podnese ni onih 300 preostalih miliona, ali ako ga, recimo, Kinezi i budu uzimali, sigurno ga neće uzeti s tim pozamašnim “mirazom” nego će zahtevati da ga prethodno Vlada očisti kao sunce. Kao što su to, uostalom, nedavno uradili kada su preuzimali Železaru Smederevo (kupivši, formalno, samo zemlju, zgrade i opremu).

 

ČUKARU PEKI: Zapamtite to ime. Jer, ma koliko to bilo paradoksalno, razlozi za maločas iskazani optimizam više su izvan er-te-bea nego u njemu samom.

Potpuno je ovih dana u javnosti, zaokupljenoj predsedničkim izborima, nezapaženo prošla jedna kratka agencijska vest, mada je naslov – “Došli kod nas, žele da otvore najveći rudnik zlata” – bio prilično provokativan. U vesti (agencije Beta) emitovanoj 10. februara kaže se, između ostalog, da je “ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić razgovarao sa izvršnim direktorom kanadske rudarske kompanije Nevsun risors, Frejzerom Buršijerom”. U saopštenju Ministarstva dalje se podseća da je reč “kompaniji koja istražuje nalazišta plemenitih metala kod Bora” i dodaje da je “na sastanku ocenjeno da je ostvaren veliki napredak u realizaciji projekta Timok na ležištu Čukaru Peki, koje je prema dosadašnjim istraživanjima jedno od najbogatijih rudom bakra i zlata u svetu”.

“Očekujemo da će u 2017. godini biti predat elaborat za overu rezervi u gornjoj zoni nalazišta i da će tokom ove godine početi građevinski radovi na izgradnji niskopa koji će, u prvoj fazi, biti u funkciji daljih istražnih aktivnosti, a nakon toga za potrebe eksploatacije”, rekao je tom prilikom ministar Antić.

Dalje se u Betinoj vesti kaže: “Plan kompanija Nevsun risors i Rakita eksplorejšen je da po završetku istražnih radova započnu eksploataciju i otvore rudnik koji će biti jedan od najvećih rudnika bakra i zlata u Evropi, navodi se u saopštenju Ministarstva rudarstva i energetike”. A na kraju zaključuje: “Očekuje se, kako je istaknuto, da će otvaranje rudnika tom regionu doneti brojna radna mesta, da će ubrzati ekonomski rast u regionu, kao i da će podići BDP Srbije.“

Pomenuta vest ne navodi, ali je odranije poznato da je reč o nalazištu “teškom” 65 miliona tona rude sa srednjim sadržajem bakra 2,6 odsto i zlata 1,5 grama po toni. To je oko milion i po tona metala i oko 100 tona zlata, što prema današnjim cenama (oko 6.000 dolara tona bakra i 40 USD za jedan gram zlata) vredi blizu 15 milijardi dolara.

U stvari, vest o ovom otkriću su kompanije koje su do njega došle, američka Friport i kanadska Rezervoar minerals, objavile još 2014. godine. Da je reč o izvanredno bogatom ležištu potvrđuje činjenica da je sadržaj metala u njemu 7-8 puta veći nego u rudi koju RTB danas eksploatiše (koja ima 0,3-0,4 odsto bakra – što je takođe dovoljno za profitabilnu proizvodnju, druga je stvar što to u “Boru” nije slučaj). O tome svedoči i činjenica da su Friport i Rezervoar u martu prošle godine od Kanadske asocijacije za rudarstvo i razvojna istraživanja dobile nagradu za najveće svetsko otkriće minerala. A da je priča sasvim ozbiljna, govori i, praktično, preuzimanje celog posla od svetskog giganta Nevsuna.

Kakve veze ima, pitaće možda neko, sudbina RTB-a sa Nevsunom. Trenutno nikakve, ali za 4-5 godina, kada proradi Čukaru Peki, moglo bi da ima velike. “Prirodno bi bilo da se ruda iz novog rudnika prerađuje u Boru”, kaže Zoran Drakulić, koji je pre desetak godina, kada je pokušana privatizacija “Bora”, učestvovao u nadmetanju iz kojeg se na kraju država povukla.

Dejan Koželj, kodirektor kompanije Rakita, koja operativno sprovodi istražne radove, misli slično: “Strateški plan projekta Čukaru Peki je otvaranje rudnika sa podzemnom eksploatacijom. Kada je reč o preradi bakra, sasvim je logično da bi ekonomski najpovoljnija opcija bila da se bakar prerađuje u kapacitetima kompanije RTB ‘Bor’. Međutim, u ovom momentu zaista je prerano da se tako nešto sa sigurnošću kaže”.

Dakle, onaj ko bi danas razmišljao o tome da kupi RTB u njegovu cenu bi svakako računao i mogućnost da u dogledno vreme na raspolaganju ima i jedan pravi “zlatni rudnik”. Ne treba, međutim, misliti da je to svršena stvar jer se sa druge strane srpsko-bugarske granice nalazi velika kompanija Pirdop, koja neće sedeti skrštenih ruku. O tome bi, dodaje Drakulić, država svakako trebalo da vodi računa i da pokuša da prilikom izdavanja koncesije za proizvodnju ispregovara obavezu koncesionara da rudu prerađuje u Boru.

 

BORBA ZA BOR: Drago nam je zbog Nevsuna, ali šta je sa “Borom”, može li on, sa onim što ima, na zelenu granu? Odgovor je – može. Iako u svom sastavu (bar zasada) nema tako bogato nalazište, i RTB ima sasvim lepu perspektivu. Ali, pod jednim uslovom. Da ne bude – kao što je do sada bio i još uvek je slučaj – tretiran kao partijska prćija i socijalna ustanova. Svim (do)sadašnjim vlastodržačkim garniturama u Srbiji RTB je služio kao rezervoar glasova, a ne kao izvor profita, pa su one ne samo tolerisale nego i podsticale neprofesionalno upravljanje. Tako da je danas RTB zbog lošeg poslovanja postao pretnja i po javne finansije Srbije, kako to tvrdi Fiskalni savet.

“RTB ‘Bor’ može i mora da radi profitabilno”, decidiran je Zoran Drakulić. “Kada smo mi pre desetak godina hteli da ga kupimo, naše računice su pokazivale da bi on i sa cenom bakra od 3.200 dolara po toni bio pozitivan. Ne znam šta se u međuvremenu dešavalo, ali sa današnjom cenom on mora da ostvaruje dobit. Njegov problem je preveliki broj zaposlenih – pet hiljada, a dovoljno bi bilo i tri hiljade. Takođe, rudnici su, koliko čujem, zapušteni i izraubovani, zbog čega je opala proizvodnja bakra iz sopstvenih sirovina. Bor mesečno proizvodi 3.500 tona bakra iz sopstvenih sirovina. Ta proizvodnja bi morala da se podigne na 5-6 hiljada tona.

Na pitanje koliko bi trebalo uložiti u rudnike, koji su trenutno najuže grlo u proizvodnji, naš sagovornik kaže da ne raspolaže svim potrebnim informacijama za pouzdan odgovor, ali da se prema nekim njegovim saznanjima radi o 100 miliona dolara. Ako se uzme u obzir da Hestil obećava da će u Smederevo uložiti 300 miliona dolara, onda to i nisu tako velike pare.

Drakulićeve reči se u suštini poklapaju s nalazima konsultantske kuće Mekinzi, koju je Vlada Srbije prošle godine angažovala da uradi detaljnu analizu poslovanja RTB-a i, kako je to tada rekao Boris Dragović, šef Mekinzijevog stručnog tima, da “predloži dva do tri strateška rešenja”. Rezultati te studije nisu poznati javnosti. Novi magazin je Ministarstvu privrede poslao molbu da nam dostavi makar njene osnovne nalaze, ali smo odbijeni. Prema onome što je, pre svega iz samog “Bora”, dospelo u javnost, generalni zaključak je da RTB ima budućnost. “Studija koju je uradila konsultantska kuća Mekinzi potvrdila je ono što je pre toga u ‘dju dilidžens’ dokumentu predočio KPMG”, rekao je još sredinom aprila prošle godine, kada je Mekinzi završio posao, generalni direktor RTB-a Blagoje Spaskovski. Prema rečima kontroverznog direktora, u kome mnogi vide glavnog krivca za nezavidnu situaciju u kojoj se RTB danas nalazi, “Mekinzijeva studija je pokazala da RTB Bor ima sirovinu, ima kadrove, ima opremu, ima iskustvo i znanje…”, te da je, na kraju, strani konsultant predložio “utezanje RTB-a, dodavanje radnog i kapitala strateškog partnera kako bi se borska kompanija učinila profitabilnom i prestala da generiše gubitke”.

 

UTEZANJE I PRITEZANJE: To “utezanje” protumačeno je, između ostalog, i kao smenjivanje prvog čoveka borskog basena. Tim pre što su takve najave, doduše u sklopu generalne “seče” direktora javnih preduzeća, dolazile od prvog čoveka Srbije, tj. premijera Vučića. Ipak, do dana današnjeg Spaskovski je ostao na svom mestu, a tako će verovatno biti sve dok se ne izabere potpuno nova, profesionalna uprava.

RTB “Bor” je, naime, 28. decembra prošle godine raspisao konkurs za izbor profesionalnog menadžmenta. Krajnji rok za podnošenje prijava (za one koji prođu sve predfaze, da u tu proceduru sad ne ulazimo) je 28. april. Dakle, pre juna odluku ne treba očekivati.

Da li će i na koliko uloga novog menadžmenta biti oročena, ostaje da se vidi. Prema mišljenju Zorana Drakulića, koji će se, kako nam je u razgovoru rekao, na konkurs sigurno javiti, RTB “u ovom trenutku ne treba prodavati”. Koliko bi pak to “utezanje” moglo da traje, odnosno kada bi formalno počela potraga za strateškim partnerom, kako predlaže Mekinzi, u ovom trenutku nije moguće reći. Ali ono što je izvesno to je da “Bor” uopšte nije za bacanje i odbacivanje, naprotiv. RTB je, kako kaže Drakulić “biser srpske privrede”. To jest, da se vratimo naslovu ovog teksta, možda trenutno i jeste “ružno pače”, ali bi relativno brzo mogao da se pretvori u prelepog labuda ili, bolje rečeno, u koku koja nosi zlatna jaja. I to ne figurativno nego bukvalno.

 

Čisto nebo i nečista posla

Nabrajajući šta sve RTB u ovom trenutku ima, direktor Spaskovski je pomenuo i “čisto nebo nad gradom u kojem posluje”. “Ovo poslednje bih naročito apostrofirao”, dodao je Spaskovski, “jer je to svojevremeno bio i zahtev Svetske banke, kojoj je ekologija na prvom mestu. Taj zahtev je ispunjen i Bor je danas čistiji grad od Beograda, Kostolca, Kragujevca”. U rečima “kontroverznog” direktora ima, međutim, samo pola istine. Tačno je, naime, da Svetska banka – kao i Evropska unija, zbog čega će otvaranje Poglavlja posvećenog ekologiji biti možda i najteže, a jedan od uzroka je i potpuno neobezbeđena jalovina u Boru – insistira na zaštiti životne sredine. Ali, Svetska banka nije tražila da se gradi nova topionica, koja je danas uzrok najvećeg dela finansijskih problema RTB-a. Svetska banka je zapravo predlagala da se u Boru uopšte ne gradi nova topionica nego da se koncentrat iz Bora vozi u topionicu u Bugarsku, tamo prerađuje u tzv. anodni bakar, a onda vraća u Bor na elektrolizu i proizvodnju “katodnog bakra”. Umesto toga, tadašnje privredno rukovodstvo Srbije (čitaj: Mlađan Dinkić) i tadašnja uprava RTB “Bora”, tj. ovaj isti Blagoje Spaskovski, odlučili su se za izgradnju nove topionice. Koja je umesto prvobitno planiranih 150 miliona evra koštala, kako se tvrdi, tri puta više, tj. celih 450 miliona. Drakulić u razgovoru za NM pak kaže da izgradnja nove topionice uopšte nije bila neophodna već da su se rekonstrukcijom, odnosno ulaganjem oko 40 miliona evra, mogli postići isti i ekonomski i ekološki efekti kao s novom topionicom. Kao primer neracionalnosti borskog rukovodstva Drakulić ističe i ulaganja u flotaciju, tj. proizvodnju koncentrata bakra. “Rusi su nama nudili flotaciju koju bi naša strana platila metalom koji se u “Boru” uopšte ne vadi, konkretno je reč o molibdenu. Tako bi nama ta flotacija došla maltene besplatno, a RTB je za nju platio 30-40 miliona evra”, kaže Drakulić.

 

Metal budućnosti

“Bakar je definitivno provodnik čija zamena ne može da se očekuje u skorijoj budućnosti. Na osnovu toga može se pretpostaviti da će potreba za ovim metalom biti sve veća. To je osnovna motivacija kojom se kompanija Rakita rukovodi, imajući u vidu da se trenutno rade geološka istraživanja čiji je cilj otvaranje rudnika i početak eksploatacije”, kaže Dejan Koželj odgovarajući na pitanje o tržišnoj budućnosti bakra. Odgovarajući na isto pitanje, Zoran Drakulić kaže da će ulazak električnih automobila u sve veću upotrebu, što je proces koji se ne dovodi u pitanje, sigurno pojačati potražnju za bakrom, pošto će to njegovu potrošnju po jednom automobilu podići 40 odsto.

 

Nevsun

Upravo u vreme kada je primao gorepomenutu nagradu, Friport je objavio da je svoja istraživačka prava, odnosno svoj udeo od 55 odsto u kompaniji Rakita (koja je neposredni nosilac i izvršilac poslova u Srbiji), prodao kanadskoj multinacionalnoj kompaniji Landin za 262,5 miliona dolara. (Sasvim precizno govoreći, mada to verovatno nije interesantno za širu publiku, reč je o licenci za gornji sloj, od 450 do 900 metara, istražnog lokaliteta Brestovac; donji deo, ispod 900 metara, ostao je u vlasništvu Friporta.) Pravo preče kupovine imao je, međutim, Friportov partner, manjinski suvlasnik Rakite, firma Rezervoar. Pošto nije imao taj novac, Rezervoar se obratio Nevsunu. I onda je Nevsun preuzeo i Friportova prava i, kao stopostotni vlasnik, i Rezervoar i Rakitu.

 

 

Mijat Lakićević

Novi magazin, 23. februar 2017.