Povećanje plata, naravno, poželjno je i neophodno. Ali ono mora da bude realno zasnovano. Veštačko naduvavanje plata u evrima jačanjem dinara ima brojne negativne, ekonomske, socijalne i moralne posledice
Plata od 500 evra
Pet stotina evra, koliko će “za koji dan, već u
novembru” iznositi prosečna plata u Srbiji – kako je to 27. novembra na
proslavi 11. rođendana Srpske napredne stranke rekao Aleksandar Vučić – postala
je mera njegovog uspeha. Paradoksalno, on gotovo i nema čime drugim da se
pohvali, a bolje bi mu bilo da se ni time nije hvalio. Ne pre svega zbog toga
što će i onda plate u Srbiji biti među najnižim u regionu (o srednje-istočnoj
Evropi da i ne govorimo) nego zato što je taj nivo postignut na vrlo sumnjiv
način. Tako da bi možda bilo bolje, dugoročno gledano, da i nije dostignut. Slikovito
rečeno – skuplja dara nego mera. Evo i kako i zašto.
RAST DINARA: U stvari, kada je o
plati reč, prvo treba podsetiti da sa tih famoznih 500 evra Vučić “preti” već
četiri godine. Naime, još u januaru 2016. obećao je da će “za oko dve godine” prosečna
plata u Srbiji dostići navedenu sumu. Dakle, u ovom času građani Srbije imaju
više razloga da se osećaju prevarenim nego ponositim zato što je cilj konačno ostvaren.
To jest, kad bude i ako bude ostvaren, pošto u ovom trenutku još nije.
Međutim, kao što je već rečeno, zbog načina na koji će tih 500 evra biti
dostignuto mogu da budu i zabrinuti. Štaviše, može da se kaže: bolje bi bilo da
je Vučić još malo sačekao.
Ovako je, da ga više ne bi “prozivali” zbog neispunjenog obećanja, odlučio da
plate veštački poveća, tj. bez prethodno obezbeđenih solidnih temelja. Čime je,
može se sasvim opravdano reći, ličnim i interesima svoje partije podredio
interese privrede i čitave nacije.
Najpre, ovaj rast plata u evrima rezultat je u velikoj meri – rasta dinara. To
jest – pada evra. Pre samo tri godine jedan evro je vredeo blizu 124 dinara,
danas svega (srednji kurs) 117,5 dinara. Po današnjem kursu poslednja plata za
koju postoje zvanični podaci, dakle za avgust, koja je iznosila 54.115 dinara,
kada se preračuna vredi blizu 460 evra. Kada bi se računala po kursu od pre tri
godine, sadašnja (tj. avgustovska) prosečna zarada kretala bi se oko 435 evra.
ZA VUČIĆA POGODNO ZA SRBIJU POGUBNO
To, međutim, nije sve. Trenutna vrednost dinara znatno
je iznad takozvane ravnotežne, kolokvijalno rečeno – realne. Drugim rečima,
dinar je precenjen najmanje 10 odsto, a možda i svih 20. Da uzmemo ovu “konzervativniju”
procenu, evro bi u tom slučaju vredeo oko 130 dinara. Što znači da bi za
prosečnu platu od 500 evra “prosečni zaposleni” morao da primi čisto 65.000
dinara. Što je za oko 20 odsto više od zarade koju je primio u avgustu. Jeste
da Srbiju mnogi vide kao zemlju čuda, ali čini se da bi i za domaće čudotvorce
to povećanje bio pretežak zadatak.
Zato se, dakle, evro i dalje drži na minimumu. Ma koliko ova “politika” za
Vučića bila dobra, tj. predizborno-marketinški poželjna jer stvara privid
velikih plata, za privredu ona je vrlo štetna. Za Vučića pogodna, za privredu
pogubna.
PAD INDUSTRIJE: Nije to, međutim,
ono najgore. Precenjen dinar odgovora uvoznicima a ne odgovara izvoznicima.
Drugačije rečeno, on destimuliše izvoz, a stimuliše uvoz. Spoljnotrgovinska
kretanja u poslednje tri godine – otkako je, dakle, dinar polako počeo da jača
– to lepo ilustruju. Jer od tada praktično uvoz raste znatno brže od izvoza.
Ove godine, da uzmemo samo taj podatak, za osam meseci izvoz (11,5 milijardi
evra) je porastao 6,9 odsto, a uvoz (15,4 milijarde evra) 8,7 odsto. Rezultat
je, između ostalog, porast spoljnotrgovinskog deficita sa 3,4 milijarde za osam
meseci prošle na 3,9 milijardi evra u istom razdoblju ove godine.
U maloj (u smislu tržišta, inače nije Srbija mala) i otud od izvoza zavisnoj
zemlji kao što je naša, to se odmah odrazi na industriju. Naravno – nepovoljno.
Što se vidi iz podataka da je industrijska proizvodnja od januara do kraja
avgusta 2019. bila jedan odsto manja nego prošle godine, dok je kod
prerađivačke industrije (što je još gore) pad bio i veći – 1,4 odsto.
Manja proizvodnja – manja dobit. (Može, doduše, tako i da ne bude, ali u vrelo
retkim, izuzetnim slučajevima.) To ima dve vrste posledica, obe negativne.
Najpre, to smanjuje zarade zaposlenih; naravno, realno zasnovane – na rastu
produktivnosti i prodaje. To dovodi do toga da zaposleni manje troše, što ne
samo da znači teži život nego i smanjuje takozvanu tražnju, što dodatno
nepovoljno deluje na proizvodnju. Sa druge strane, smanjuju se i ulaganja. Ili
bar ne rastu potrebnim tempom. To je upravo ono što se dešava u Srbiji. Domaće
privatne investicije već godinama zaostaju za potrebama. Domaći preduzetnici
investiraju oko 10 odsto BDP-a, tj. oko četiri milijarde evra, a trebalo bi bar
15 odsto BDP-a (najmanje šest milijardi evra). To se negativno odražava i na
bankarski sektor. Kreditni plasmani privredi bili su prošle godine čak i manji
(za tri odsto) nego pretprošle. Banke praktično žive od kratkoročnih potrošačkih,
tj. zajmova građanima, što nisi veliki rizik. To jest, rizik u slučaju
devalvacije dinara. Što je još jedan razlog koji utiče na to da evro bude
potcenjen, a dinar precenjen, sa svim daljim negativnim posledicama.
Smanjenje investicija pak, da se vratimo na osnovnu temu, znači manje novih
preduzeća, odnosno sporiji rast, ako ne i stagnaciju privrednih kapaciteta.
Privreda tavori.
Manje preduzeća – manje novih radnih mesta. Naravno, onih produktivnih, visoko
sofisticiranih, ne motača kablova. Tavore i građani.
Ovde se, međutim, priča ne završava nego se širi na državu. Manje novih (i
atraktivnih) radnih mesta u privredi povećava konkurenciju za zapošljavanje u
državnoj službi. A tu pak glavna kvalifikacija postaje – politička
klasifikacija, tj. partijska knjižica. Što pogoršava kvalitet svih javnih
servisa i službi. Sa čim se takođe suočavamo.
Ni tu, međutim, nije kraj. U takvom privrednom i društvenom ambijentu oni
vredni, preduzetni, spremni da se uhvate ukoštac s konkurencijom napuštaju
zemlju. Oni manje ambiciozni se pasiviziraju: jedni udare brigu na veselje,
drugi legnu na rudu, treći pređu u botove, itd. Naravno, reč je o generalnoj
tendenciji, margina uvek postoji.
Sve u svemu, tako se smanjuje i moralni i materijalni kapital, odnosno
potencijal, društva. Ono slabije prati svetske trendove, postaje manje sposobno
za kompeticiju sa drugim zajednicama, zaostaje. Izloženo je velikoj opasnosti
da na kraju odumre.
Mijat Lakićević
Peščanik.net, 30, oktobar 2019.