Ono što je ljudima najvažnije, a to je njihov životni standard, zavisi upravo od toga koliko je suštinski sprovedena tranzicija
Mihailo Gajić, direktor ekonomske istraživačke jedinice Libeka
Zašto
Srbija zaostaje? Da li je za to kriva tranzicija ili izostanak tranzicije? Prvo
je uobičajeno mišljenje u Srbiji; drugo zastupa sagovornik Novog magazina Mihailo
Gajić, direktor ekonomske istraživačke jedinice Libertarijanskog kluba (Libek),
koji je nedavno o tome objavio zanimljiv članak.
“Evropska banka za obnovu i razvoj od početka devedesetih godina prati proces
tranzicije u zemljama centralne i istočne Evrope”, objašnjava na početku
Gajić izvore komparacije. “Napravili su neku vrstu skale koja meri koliko je
tranzicija napredovala u svakoj od tih zemalja. Ja sam uzeo šest najvažnijih
oblasti – liberalizacija cena, liberalizacija spoljne trgovine i devizne politike, privatizacija malih i srednjih preduzeća, privatizacija
velikih preduzeća, upravljanje preduzećima i antimonopolska politika – i poredio gde
se danas nalazi Srbija i gde se nalaze ostale zemlje. Otprilike možemo da kažemo da su
u gotovo svim zemljama u tranziciji inicijalne reforme, početkom devedesetih, bile
veoma duboke, korenite i suštinske, tako da se skor tih zemalja za nekoliko godina
povećao na 3-3,5 na skali od jedan do 4,3, što je maksimalan broj poena i
označava način poslovanja kao u razvijenim zemljama zapada. Sa druge strane, Srbija
je cele devedesete prespavala, pa smo znatno bolju startnu poziciju, koju nam
je u nasleđe ostavila Jugoslavija, vrlo brzo prokockali”.
Da kažemo nešto o pojedinim
kriterijumima, recimo, u Srbiji se vrlo loše govori o privatizaciji,
kakve smo tu rezultate postigli?
U slučaju malih preduzeća zapravo i nismo toliko loši, štaviše, ostvaren
je značajan napredak jer je većina malih i srednjih preduzeća privatizovana. Međutim,
država je i dalje vlasnik velikog broja preduzeća na ovaj ili onaj
način. Recimo, Srbijagas je vlasnik Toze Markovića u Kikindi ili, sa druge
strane, PIO fond i različite državne institucije takođe su vlasnici akcija u
manjim preduzećima. Dakle, kod nas proces privatizacije još uvek nije završen. Procenjuje
se da u preduzećima u restrukturiranju još uvek radi 39.000 ljudi. To uopšte
nije mali broj kad se posmatra ukupan broj zaposlenih u industriji. Mnogo manji
napredak je, zapravo, u oblasti velikih preduzeća. Tu se pre svega misli na
nekoliko preduzeća u državnom vlasništvu koja posluju na slobodnom tržištu, kao
što su Telekom, Komercijalna banka, Dunav osiguranje. Povrh toga, imamo i javna preduzeća u koja čak nisu
uvedeni ni bilo kakvi standardi korporativnog upravljanja, osim na papiru. Njima
vladaju politika i partije, a ne poslovno iskustvo i biznis planovi.
Koja su ta preduzeća?
EPS, Pošta Srbije, itd. Dakle, u oblasti privatizacije velikih preduzeća u
Srbiji još uvek nije napravljen dovoljan iskorak. ČEZ, najveći proizvođač
struje u Češkoj, privatna je kompanija.
A kad se radi o kriterijumu upravljanja preduzećima,
šta je tu bilo ključno u merenju?
Tu je, zapravo, reč o tome kakvi su standardi u donošenju poslovnih odluka i postavljanju menadžmenta. Propisuje li
ministarstvo dekretom ko je direktor nekog javnog preduzeća ili član njegovog
upravnog odbora i, sa druge strane, postoji li manji ili veći uticaj politike u
donošenju odluka menadžmenta. Srbija tu jako loše stoji. Sa druge strane, ni
ostale zemlje u centralnoj i istočnoj Evropi koje su prošle tranziciju još uvek nisu dostigle
standard zapadne Evrope, i one prilično kaskaju, ali mi smo slabiji od njih.
A oblast antimonopolske politike?
Ovi indikatori mere da li postoji nezavisna institucija koja se bavi politikom
zaštite konkurencije i koliko je zapravo ona efikasna u svom radu. Mi imamo vrlo
loše rezultate sve do 2005, kad je osnovana Komisija za zaštitu konkurencije. Međutim,
ostaje zamerka da njen rad nije dovoljno efikasan, da su njene odluke ili spore
ili da nisu u skladu sa evropskim pravilima.
Gde je Srbija najslabija
kad se uzme svih šest kriterijuma?
Mislim da smo najslabiji ne samo po ovom indeksu nego
i kada posmatramo ostale izvore informacija, pre svega u oblasti upravljanja
javnim preduzećima i u oblasti zaštite konkurencije. U stvari, ovo drugo možemo
da ostavimo po strani zato što kad imamo slobodnu trgovinu, pa ne zavisimo od
lokalnog ponuđača nego ipak možemo da kupimo nešto što dolazi iz inostranstva, čak
i da naručimo preko interneta, to možda za veliki broj ljudi i nije nešto
presudno. Ali poslovanje državnih preuzeća utiče na sve nas. Mi
imamo situaciju da kada javno preduzeće posluje dobro, onda zapravo dolazi do
povećanja broja zaposlenih i da povećanja plata, ali kad preduzeće posluje loše,
to zapravo pada na teret svih građana. Pored toga što plaćamo više cene
njihovih usluga, mi moramo i preko budžeta i poreza da im dajemo subvencije
kako bi oni, zapravo, mogli da posluju.
Na kraju, kakav je vaš zaključak?
Zaključak je da se Srbija danas nalazi tamo gde su najuspešnije zemlje u
tranziciji bile 1995. Međutim, glavni zaključak do kojeg sam došao jeste da
tranzicija može da bude dobra stvar. Može da bude i loša za privredu neke
zemlje, ali to opet sve zavisi od prirode same tranzicije. Mislim da je pogrešno
govoriti da je tranzicija svuda loša, kad mi vidimo odmah, bukvalno malo
severnije na granicama oko nas kako se živi u zemljama kao što je Mađarska, Češka
i Poljska, gde su zapravo plate visoke, gde standard raste. Minimalna plata u
Poljskoj je 500 evra, što je više nego što je prosečna zarada u Srbiji. Prosečna
zarada u Poljskoj je 1.000 evra. To sigurno nije zato što je tranzicija loša nego,
naprotiv, što je Poljska uspela da sprovede tranziciju do kraja. Sa druge
strane, pošto smo kasnili i pošto nismo hteli da radimo sve ono što je radila
Poljska pre nas, mi smo zapravo ostali negde u limbu. Dakle, mi sada živimo
samo posledice svih onih odluka koje su donošene u prošlosti. Em što je Srbija kasnila deset godina
za drugim zemljama nego i te naše reforme nisu bile toliko brze i dubinske da
bismo uopšte mogli da se približimo drugim zemljama u tranziciji. I kad pogledamo
po regionima, najdalje su odmakle baltičke zemlje – Estonija, Letonija, Litvanija.
Za njima je odmah ovih pet zemlja iz centralne Evrope – Poljska, Češka, Slovačka,
Mađarska i Slovenija. Za njima kaskaju Hrvatska, Bugarska i Rumunija kao
najnovije članice Evropske unije i tek posle za njima ide red ovih zemalja
takozvanog zapadnog Balkana – Srbija, Bosna, Crna Gora, Albanija i Makedonija. I
kada pogledamo visinu prosečnih plata, one u potpunosti prate ovaj redosled. Najviše
plate su u Estoniji, njih prate Litvanija, Letonija, Poljska, Češka, Slovenija
itd. U narednom ešelonu su Rumunija, Bugarska i Hrvatska, koje nisu mnogo
naprednije od nas. Na kraju ostaje poslednji ešelon sa zemljama iz našeg
regiona. Interesantno je, zapravo, da ono što je ljudima najvažnije, a to je
kakav je njihov životni standard, upravo prati to koliko je dubinski bila
sprovedena tranzicija.
Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. septembar 2019.