Studentski zahtevi postavljeni su još u doba Francuske građanske revolucije, ako ne i ranije. Tragedija i jeste upravo u tome što studenti traže zbilja elementarne i esencijalne stvari. One koje bi odavno trebalo da su sastavni element države Srbije

„U danima 23, 24. i 25. marta – dakle pre potpisivanja Trojnog pakta – traju spontane demonstracije u Beogradu: osnovne škole, ženske i muške gimnazije – sve je zapaljeno i vri. Protestuje se protiv vlade, namesnika. Nose se trobojke, javno sluša Radio London na časovima. Marta 25. ni u jednoj gimnaziji i na Univerzitetu nije bilo predavanja. Studenti i gimnazisti objavili su narodnu žalost.“

Tako u svojim Ličnim beleškama (izdavač Demokratska stranka, 2007) piše Desimir Tošić, član predratne Demokratske omladine, jedan od glavnih organizatora martovskih demonstracija 1941. godine, koji je krajem 1944. otišao u emigraciju da bi se 1990. vratio u Srbiju i ubrzo bio izabran za potpredsednika Demokratske stranke.

Ko to, dakle, tada demonstrira? Osnovci, srednjoškolci , visokoškolci. I muški u ženski, dabome. Dakle ne samo studenti, koji su punoletni, nego i maloletnici, đaci.

Ako su bili maloletni, nisu bili maloumni.

Misli li neko da su današnji „tinejdžeri“ manje zreli od onih pre gotovo sto godina? Da su manje obrazovani i slabije informisani? Naravno da nisu, naprotiv.

Pa u skladu s tim, tj. sa iskustvom, ne samo svojim nego i tuđim, imaju pravo da izaberu način borbe koji njima izgleda najefikasniji.

Ali digli se uniformisani i neuniformisani milicajci, moralna i paranormalna policija da uzapti i uguši njihov glas. Da im skrši stas.

Kaže Vladimir Vuletić, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta: „Nema jasne ideje šta studenti hoće“. A sa druge strane – da to što studenti traže „nije ništa novo“.

Prvo nije tačno. Od prvog dana je jasno šta studenti hoće. U najkraćem – da funkcionišu institucije. Jer je to jedini način da se tzv. običan čovek zaštiti od samovolje vlasti. Što, recimo, znači da ne može Aleksandar Vučić da drži kod sebe dva minuta snimka sa doljevačke rampe na kojem se vidi kako je smrtno stradala građanka Stanika Dobrijević. I da ga ne da nikome, čak ni pravosudnim organima. Time je praktično i bezobzirno srušen čitav pravosudni sistem. Temelj države. Dakle, „studenti“ to neće i šta tu ima da nije jasno. Osim da to izgleda hoće njihovi profesori. Bar neki.

Kada je, međutim, reč o drugom, tu je Vladimir Vuletić u pravu. U tome i jeste tragedija. Mislim, u tome što studenti ne traže ništa specijalno, ne izmišljaju nikakvu „toplu vodu“. To zapravo proizlazi iz prethodnog. Njihovi zahtevi postavljeni su još u doba Francuske građanske revolucije, ako ne i ranije. Tragedija i jeste upravo u tome što studenti traže zbilja elementarne i esencijalne stvari. One koje bi odavno trebalo da su sastavni element države Srbije i neizostavni sastojak života u Srbiji.

Ne treba biti doktor nauka da bi se to razumelo.

Kad se to ima u vidu, svaka priča o tome – ma koliko bila lepim jezikom ispričana, u čemu Vuletić pokazuje posebno umeće – kako „neko“ stoji iza demonstracija, kako su studenti i đaci izmanipulisani, samo sredstvo u nečijim, „tuđim“, rukama zapravo je običan „spin“, propaganda u koju ne veruju ni oni koji je lansiraju.

Studentski pokret je u svom osnovnom vidu autohton i autentičan. Naravno, s protokom vremena, kao što ni reka na ušću nije bistra kao na izvoru, ne može se to očekivati ni od studentskog pokreta. Drugo nešto, međutim, brine vlastodršce i njihove pomagače – da ne naiđe „poplavni talas“ koji će sve da ih potopi.

Mada, neki uvek ostanu da plivaju na površini.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. oktobar 2025.