Dvadeset godina “srpske revolucije”: Propao je Đinđićev 5. oktobar, Koštuničin nije

Zašto je propao Peti oktobar

Ako Zoran Đinđić preživi, Srbija neće. Ove reči “službenika Aleksandra Tijanića” (Yucom, 2005) mesec dana pre ubistva prvog demokratskog premijera Srbije najprecizniji su odgovor na pitanje koje se danas sve češće postavlja – zašto je propao 5. oktobar. Preterano bi, naravno, bilo reći da je ovaj poklič (o)smislio sam Tijanić; on je samo marketinški pregnantno izrazio ono što se dumalo (i kuvalo) u kabinetu njegovog poslodavca Vojislava Koštunice.
Možda će se neko zapitati otkud to veliki (prema sopstvenom kazivanju) lični prijatelj Mirjane Marković i Miloševićev ministar informisanja (uzgred, nekima se ta uloga ne zaboravlja i ne prašta, dok je drugima ne samo oprošteno već i postaju etalon novinarske hrabrosti) na tako uticajnoj poziciji u petooktobarskoj vlasti. Ali, ako je Miloševićev šef tajne policije Rade Marković, po izričitoj Koštuničinoj želji, zarad kontinuiteta mogao da ostane na svom poslu, zašto i Tijanić ne bi na svom.

KORENI: Korene poraza 5. oktobra nalazimo u 24. septembru. Izborna pobeda Demokratske opozicije Srbije jeste bila i veličanstvena i istorijska, ali je ta koalicija 17 partija i pokreta sadržala “konstrukcijsku grešku”, koja će na kraju razoriti (gotovo) svako dostignuće “srpske revolucije”. DOS je bio vrlo šaroliko društvo, sa različitim političkim programima, ciljevima i preokupacijama njegovih glavnih aktera. Zoran Đinđić ne samo da je sve njih okupio nego ih je svojom pojavom i natkrilio. U stvari, ličnost Zorana Đinđića bila je ona differentia specifica koja je činila da izgleda da se Srbija potpuno preobrazila i krenula koracima od sedam milja.

KOŠTUNICA JE REKAO DA VLADA SRBIJE SPROVODI “LAŽNE REFORME” I ISTOVREMENO KONSTATOVAO DA SADAŠNJI USTAV SRJ NE OMOGUĆAVA SUŠTINSKE REFORME, ALI I DA SE “USTAV I ZAKONI MORAJU POŠTOVATI DOK SE NE PROMENE”

Borba za dušu Petog oktobra između Đinđića i Koštunice počela je već šestog. Jer, ubrzo su – 23. decembra – usledili izbori za Skupštinu Srbije. Tačnije, borbu je otpočeo Koštunica. Naime, tada nastaje pojava čija je kruna bio Beli Preletačević na izborima 2016. Došlo je do prave navale na Koštuničin DSS, koji preko noći od salonske postaje masovna partija. Na osnovu tog novopečenog članstva Koštunica je na DOS-u tražio – i dobio – pravo na isti broj poslanika kao i (nekoliko puta veća) Demokratska stranka u budućem sazivu republičkog parlamenta.
Sukob, međutim, makar sa Đinđićeve strane, uopšte nije bio personalne prirode. Radilo se, iako to tada još nije bilo tako očigledno, o različitim vizijama. One su, međutim, došle do izražaja na skupu Strategija reformi 15. septembra u organizaciji Centra za liberalno-demokratske studije. Već u tom času, zapravo, Đinđić i Koštunica bili su poprilično zavađeni. Ipak, činilo se da je reč više o taktičkim pitanjima. Do prvog većeg i otvorenog nesporazuma došlo je (posle) 28. juna (2001), kada je Slobodan Milošević izručen Haškom tribunalu. Koštunica za to nije znao i tvrdio je da je ceo posao obavljen protivzakonito, mada je postojalo formalno-pravno pokriće. U znak protesta DSS je istupio iz poslaničkog kluba DOS-a.
Mesec dana, međutim, pre pomenutog događaja u Sava centru DSS je formalno napustio i Vladu Srbije. Povod je bilo ubistvo agenta DB-a Momira Gavrilovića neposredno nakon razgovora u Koštuničinom kabinetu. Zbog svega toga i atmosfera na samom skupu bila je zategnuta iako je na kraju sve proteklo u duhu “miroljubive koegzistencije”.
Što ne znači da nije bilo “čarki”. Štaviše, Koštunica je (u izlaganju koje će kasnije biti objavljeno pod naslovom “Šta jesu, a šta nisu reforme”) zapravo prilično oštro, mada u rukavicama, napao Vladu Srbije. Rekao je da ona sprovodi “lažne reforme” i da su to “nazovi reforme”, praveći paralelu s reformama “u našoj bivšoj zemlji prvi put lansiranih šezdesetih, s pogubnim rezultatom”. Istovremeno je sam Koštunica konstatovao da “sadašnji Ustav SRJ ne predstavlja odgovarajući ustavni okvir u kojem bi se odvijale suštinske reforme institucija”, ali da političke volje za promenom Ustava (naročito kod crnogorske strane) nema, te da je malo verovatno da će je uskoro biti. Ipak, zaključio je rezolutno, “dok se ne promene, Ustav i zakoni se moraju poštovati”.
Đinđić je pak (u radu “Strategija i taktika”) izložio poziciju u kojoj se nalazi Vlada Srbije. A ona se, u najkraćem, sastojala u tome da su se od nje očekivale “brze i sistemske reforme, ali da se sve dešava u skladu sa svim propisima i polako”. Zato je Đinđić kao strateški cilj, prema kojem će se meriti svi taktički potezi Vlade, postavio kandidaturu za članstvo u Evropskoj uniji do 2004. i članstvo do 2010.

Da je Koštuničino zalaganje za legalizam u suštini bilo prazna priča – koja je prijala uhu zapadnih ambasada, kao i domaće liberalne inteligencije – pokazalo se nekoliko godina kasnije kada je preuzeo kormilo Srbije i kada je u njegovom kabinetu (opet!) dogovarana privatizacija “C marketa”, najvećeg trgovinskog lanca u Srbiji. A i 90 odsto od 24 (stvarno ili navodno) sporne privatizacije (Savet za borbu protiv korupcije poslao je spisak Evropskoj uniji) dogodilo se za njegovog vakta.

ĐINĐIĆ JE IZLOŽIO POZICIJU U KOJOJ SE NALAZI VLADA SRBIJE. A ONA SE, U NAJKRAĆEM, SASTOJI U TOME DA SE OD NJE OČEKUJU “BRZE I SISTEMSKE REFORME, ALI DA SE SVE DEŠAVA U SKLADU SA SVIM PROPISIMA I POLAKO”

Kraj 2001. doneo je još jednu raselinu u političkom vođstvu Srbije. Bila je to pobuna crvenih beretki, policijske jedinice za specijalne operacije koja je pod punom ratnom opremom blokirala auto-put u Novom Beogradu. Povod je opet bila saradnja sa sudom u Hagu. Ovu demonstraciju sile Koštunica je nazvao štrajkom; i više nego cinično objasnio: “Kao što lekari štrajkuju u belim mantilima, tako i vojska štrajkuje u svojim radnim, tj. ratnim odelima”.

RESTAURACIJA: “Čuo sam da su neke dame preksinoć diskutovale i kako je jedna od najinteligentnijih žestoko govorila da ona mora da napusti ovu zemlju jer se ništa ne menja. To je slepilo”. Tako je govorio u Peščaniku krajem maja 2001. Desimir Tošić, jedan od najredovnijih i najpouzdanijih hroničara tog vremena.
Ali nisu samo društveni vrhovi bili nezadovoljni. U tužbalicama i naricanju protiv nove vlasti i njenih reformi učestvuju svi sa svih strana, i u tome je posebnost naših uobičajenih kuknjava: i oni koji nisu glasali za promene, kao i oni iz DOS-a koji su zamišljali promene na svoj nacionalističko-populistički način, s punim desničarskim stremljenjima
Jedan od pokazatelja bili su radnički štrajkovi s kojima se takoreći odmah po formiranju suočila Đinđićeva vlada. Iako je za sebe govorio da je “oduvek potpuno na strani radničke klase”, Tošić sada nije imao razumevanja za njihove zahteve. Jer, pisao je, ti radnici ne samo da se nisu bunili proteklih 10 godina nego su i glasali za Miloševića, a sad su odjednom “hrabri i slobodni, i traže ono što država ne može da učini. To je sramotno, sramotno je i za vođe sindikata”, bio je čak i pomalo ljut Tošić.
Ipak, nisu radnici najviše brinuli Tošića. Mnogo zlokobnije znake video je u drugim pokretima. Jedan je bio – monarhistički. Pri tome ga nije toliko brinulo što je krunski savet pokušavao da za “prestolonasledničku” porodicu izdejstvuje privilegije i razne pogodnosti mimo zakona nego “što im nova vlast to dozvoljava”. Tim pre, pisao je Tošić, što u toj “novoj vlasti ima i te kako mnogo legalista koji se svojim legalizmom penju na glavu ne samo građanima nego i međunarodnim ustanovama”.
Ni to, međutim, nije bilo najgore. To “švercovanje monarhije” u tadašnji pravno-politički sistem Tošić je objašnjavao vezom s jednim drugim pokretom. Bio je to “crkvenjački pokret”, čiji je cilj bio da “crkva kao takva bude društveni činilac iznad države ili uporedo sa državom”.
“Udruženi sa izvesnim konzervativnim i nacionalističkim vođama opozicionih stranaka, a izuzetno tolerisani od Miloševićevog režima, predstavnici naše pravoslavne crkve počeli su sebe očigledno da vide ne samo kao pobednike nad predstavnicima represije nego i kao partnera države ili su sebe videli iznad države. U tom smislu vrlo su simptomatične stalne posete vrhovnih predstavnika države – i savezne i republičke – i njihovo poklonjenje vrhovima crkve… Toga nije bilo u monarhističkoj Jugoslaviji. Nikada kralj niti knez nije išao kod patrijarha nego su patrijarsi išli kod kralja i kod kneza”, pisao je Tošić, ukazujući i na primere iz savremenosti. “Ne možete vi videti Kola, vođu katoličke nemačke stranke, da se klanja nekom biskupu i ljubi ga u prsten”. Sve u svemu, odnos između države i crkve smatrao je “potpuno poremećenim”, pri čemu je Demokratsku stranku Srbije eksplicitno navodio kao jednog od ključnih činilaca te poremećenosti.

“SVI BISMO MORALI DA BUDEMO NE SAMO SVESNI NEGO I AKTIVNI U SPREČAVANJU DA NAS NAŠA NESTABILNOST VRATI NA STANJE PRE 5. OKTOBRA 2000. GODINE. ŽELIMO LI DA PORAZIMO 5. OKTOBAR”, PITAO JE, KAO DA PREDOSEĆA, DESIMIR TOŠIĆ

Kao posebnu “opasnost” video je to što se “ove dve tendencije u našem društvu – monarhistička i crkvenjačka –udruženo javljaju kao revanšizam, kao ‘vraćanje na stari poredak’ – i to zamišljeni. Ako je naš sistem bio monarhistički pre 1941, nikad nije bio klerikalan, a još manje crkvenjački. Politizacija crkve i pokušaji da se pretendenti na našu monarhiju nametnu nelegalnim sredstvima” za Tošića je bila ne samo “nedovoljno sagledana opasnost” nego, jednom rečju – restauracija. Bila je to, da podsetimo, 2001. godina, vatra revolucije još se nije bila sasvim ugasila.
U prvoj polovini jula iste godine Tošić je u Danasu objavio seriju članaka pod zajedničkim naslovom “U odbranu Petog oktobra”.
“Svi bismo morali da budemo ne samo svesni nego i aktivni u sprečavanju da nas naša nestabilnost vrati na stanje pre 5. oktobra 2000. godine. Ne smemo dozvoliti da iz ličnih mržnji, nestrpljivosti, nesolidnosti u odnosima i mnogo čega drugog vratimo točak istorije unatrag. Mnogi su to pokušavali, a iz istorijskog iskustva znamo da se to završavalo samo porazima u kojima su stradali ljudi na svim stranama. Želimo li da porazimo 5. oktobar”, pitao je na kraju, kao da predoseća, Desimir Tošić.

LIMES: Koštunica se nije zadovoljio samo napuštanjem Vlade Srbije. Započeo je aktivnu opstrukciju i pasivnu destrukciju – ili obrnuto, svejedno – u Skupštini. Njegovi poslanici su praktično potpuno paralisali rad parlamenta, što je toliko iznerviralo Đinđića, da je u jednom trenutku uzviknuo “idite kući, pa spavajte, bre”. Pošto oni, međutim, nisu hteli da idu kući, Đinđić je rešio da ih tamo sam pošalje. Tako je na sednici DOS-a doneta odluka da se poslanicima DSS-a oduzmu mandati i da se oni zamene novim ljudima. Bila je to velika greška jer to nije bilo dobro dočekano ni kod (najvećeg broja) onih (i u domaćoj i u stranoj javnosti) koji su inače sa simpatijama gledali na njegovo dovijanje da savlada otpore promenama, naročito kod lažnog legaliste Koštunice.
Malo je, međutim, verovatno da Đinđić nije bio svestan rizika koji preuzima. I da bi bilo mnogo ne samo načelno ispravnije nego i politički komotnije da je raspustio vladu i na novim izborima zatražio podršku za svoju politiku. Ali Koštunica je u tom trenutku bio ubedljivo najpopularniji političar i u narodu i u eliti, koja se reformi plašila i više od naroda, pošto je Đinđić javno govorio da ne može Srbija da se promeni, a da svi ostanu isti i na svojim mestima. Suočena sa otporima, Đinđićeva vlada je početkom 2002. krenula u akciju “Srbija na dobrom putu”.
Postojao je verovatno još jedan razlog, možda najveći, koji je uticao da se Đinđić ne odluči za izbore. Bilo je to Kosovo. Đinđić je video da “južna srpska pokrajina” klizi ka nezavisnosti i hteo je, ako već ne da to spreči, onda makar da se rešenje ne nametne samo po sebi, bez ikakvog učešća Srbije. Kao i obično, nije voleo da bude zatečen razvojem situacije, išao je događajima u susret. Zato je počeo da traga za rešenjem i na domaćem i na međunarodnom planu. Koštunica je, međutim, tvrdio da je za rešenje rano i da to pitanje još ne treba otvarati.
Sve u svemu, ako su njegove šanse da izgubi bile mnogo veće nego da pobedi, time bi za duži niz godina proces reformi bio prekinut, a rešavanje kosovskog čvora odloženo.
Slobodan Antonić je tada (“Đinđić kao premijer”, NSPM) pisao: “Jer, ako bi slučajno njegova vlada pala, upozoravao je Đinđić u jednom od svojih intervjua (kojem je uredništvo Večernjih novosti dalo karakterističan naslov – U igri sudbina zemlje i nacije!), ‘šteta bi bila neprocenjiva. To znači ne samo odlaganje reformi nego, verovatno, stavljanje reformi ad akta za dugi niz godina… Mislim da naša zemlja nije u stanju to da izdrži’ (19. avgust, str. 3). Otvaranje krize vlade, sekundirali su i ostali Đinđićevi politički pratioci poput Nove demokratije, ‘sprečilo bi vladu da započete reforme dovrši, a poodmaklu borbu s korupcijom i kriminalom okonča u korist mira, slobode i pravde za sve građane Srbije’ (Politika, 17. avgust 2001, str. 7). ‘Svakom treba da bude jasno’, upozoravao je potpredsednik vlade Žarko Korać, da u slučaju Đinđićevog pada i ‘ako se DOS raspadne, neće moći da opstane ni Savezna vlada, a ni savezna država’ (isto). ‘Time se izaziva raspadanje Jugoslavije i sprečavaju reforme u Srbiji’, tvrdio je Đinđićev ministar poljoprivrede Dragan Veselinov (Politika, 19. avgust 2001, str. 7). ‘Ovaj potez (moguće otvaranje krize vlade – A. S.) služi da miloševićevska politika doživi novi uzlet’, primećivao je Nenad Čanak (isto).

PAD ĐINĐIĆEVE VLADE ZNAČIO BI, REDOM: PREKID INOSTRANE POMOĆI; SLOM REFORMI “ZA DUGI NIZ GODINA”; PAD SAVEZNE VLADE; RASPAD SAVEZNE DRŽAVE; POVRATAK NA VLAST MILOŠEVIĆEVACA I KO ZNA ŠTA JOŠ SVE NE! MOŽDA BI SE OTVORIO BEZDAN I CELA SRBIJA PROPALA U ZEMLJU, A MOŽDA BI USLEDIO ČETRDESETODNEVNI DAŽD I OPŠTI POTOP”, PISAO JE 2002. SLOBODAN ANTONIĆ

Dakle, pad Đinđićeve vlade značio bi, redom: prekid inostrane pomoći; slom reformi “za dugi niz godina”; pad savezne vlade; raspad savezne države; povratak na vlast miloševićevaca i ko zna šta još sve ne! Možda bi se otvorio bezdan i cela Srbija propala u zemlju, a možda bi usledio četrdesetodnevni dažd i opšti potop”, podsmešljivo je na kraju zaključio Antonić (i ne sluteći koliko će biti u pravu).
Te 2002, dakle, sve je ovo izgledalo kao dramoletno preterivanje – baš kao što su komentarisani i prvi pokušaji atentata na srpskog premijera kod hale Limes.
Vučića nije bilo ni od korova, Demokratska stranka se doimala večnom, Đinđić je bio uzurpator kome je, pošto ga je Amfilohije Radović prokleo zbog izručenja Slobodana Miloševića haškom sudu, Vojislav Koštunica poručio da će mu “videti leđa kao i Josipu Brozu”. Kad su se ove dve kletve obistinile, Đinđića je prvopomenuti u “večna lovišta” ispratio – malo je reći, ali dovoljno strašno zvuči – onim sramnim, nehrišćanskim govorom.
Tako je, i tada, poražen 5. oktobar. Tačnije, Đinđićev 5. oktobar. Pobedila je druga i drugačija, Koštuničina vizija. U prvi mah to još nije tako izgledalo, još je bilo gombanja, ali prelom je načinjen. Polako i postepeno, signali su se množili. Ubrzo je Hag postao “deveta rupa na svirali”, a slično mesto zauzela je i Evropa; u prvi plan je izbila Rusija, u modu su ušle kohabitacija i mantija, Kosovo je zamrznuto.
Koridor za ono što će nastupiti, to jest za ovo u čemu danas živimo, bio je otvoren.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. oktobar 2020.