Čudno je kako u trgovini s najvećim prijateljima, tačnije sa onima koje najveći deo javnosti, potpomognut najuticajnijim (para)državnim medijima, doživljava kao prijatelje, Srbija prolazi mnogo gore nego u razmeni sa, ako ne baš osvedočenim neprijateljima, onda sa onima za koje isti taj deo javnosti i isti ti mediji tvrde da nam, manje-više, ovako ili onako, rade o glavi

Dobro je da je Kina kupila Železaru Smederevo, dobro je da Kina gradi po Srbiji, dobro je i da što više trgujemo s Kinom. Ali ne bi bilo loše ni da je ta ekonomska saradnja malo uravnoteženija.

Jer, ovako ispada da se naše poslovice “ljubav za ljubav, a sir za pare” mnogo više drže Kinezi nego mi. Naime, u tim silnim izlivima prijateljstva, koje smo doživeli prethodnih nekoliko dana, nekako su sasvim po strani ostali podaci o robnoj razmeni između Srbije i Kine. Nije valjda zato što su prilično nepovoljni po Srbiju. Jer, iz Kine u Srbiju ide 70 puta više robe nego u obrnutom smeru. Dok srpski izvoz u Kinu iznosi 20,5 miliona dolara, kineski u Srbiju težak je preko 1,5 milijardi dolara.

Uopšte, čudno je kako u trgovini s najvećim prijateljima, tačnije sa onima koje najveći deo javnosti, potpomognut najuticajnijim (para)državnim medijima, doživljava kao prijatelje, Srbija prolazi mnogo gore nego u razmeni sa, ako ne baš osvedočenim neprijateljima, onda sa onima za koje isti taj deo javnosti i isti ti mediji tvrde da nam, manje-više, ovako ili onako, rade o glavi.

Recimo, nešto slično onome što se dešava u odnosima sa “najmnogoljudnijom zemljom sveta” dešava se i u odnosima s najprostranijom državom zemnoga šara, dakle Rusijom. Srbija, naime, mnogo više uvozi iz Rusije nego što u nju izvozi. Prošle godine je, da podsetimo, naš izvoz u Rusiju iznosio 725 miliona dolara, a uvoz iz Rusije 1,7 milijardi dolara.

Sa druge strane, u Nemačku je Srbija izvezla onoliko koliko je iz Rusije uvezla – 1,7 milijardi dolara. A uvoz je ne mnogo veći – 2,3 milijarde USD. Još je povoljniji odnos sa našim drugim najvećim spoljnotrgovinskim partnerom, Italijom. Tu čak Srbija ostvaruje suficit jer je naš izvoz 2,2, a uvoz 1,9 milijardi dolara.

Odnos je još drastičniji kad se ove zemlje grupišu. Izvoz u Nemačku i Italiju iznosi 3,9 milijardi dolara, a uvoz iz njih 4,2 milijarde dolara. Što znači da Srbija u trgovini sa najrazvijenijim zemljama zapada ostvaruje deficit od svega 300 miliona dolara. Sa druge strane, naš izvoz u Rusiju i Kinu iznosi jedva 750 miliona dolara, dok je uvoz četiri i po puta veći – 3,2 milijarde dolara, tako da je naš manjak oko dve i po milijarde dolara. Dakle osam puta je veći nego deficit sa Italijom i Nemačkom.

Možda će neko reći da je to, bar delom, posledica činjenice da se radi o velikim tržištima kojima Srbija ne može da ponudi ni odgovarajući kvalitet ni odgovarajuće količine. Kada je reč o prvom, već sam podatak o veličini izvoza u visoko razvijene zemlje kao što su Nemačka i Italija to demantuje.

Ali, nije tačno ni drugo. Bilo je, naime, i u prošlosti pokušaja da Srbija, odnosno srpska privreda, iskoristi – navodno ili stvarno, svejedno – odlične političke veze i prijateljske odnose sa Kinom. Tako je pre dvadesetak godina Srbija zaključila kreditni aranžman sa Kinom vredan 300 miliona USD, koji je trebalo da vrati u robi, pre svega traktorima. Ali, kad su prvi traktori poslati u Kinu odmah su vraćeni. Navodno nisu bili dovoljno dobri. U stvari, bili su sasvim dobri, ali je Kinezima više odgovaralo da im vratimo keš nego da uzmu bilo šta od naše robe. Tako su Kinezi zabili možda poslednji ekser u kovčeg naše inače do devedesetih u svetskim razmerama solidne traktorske industrije.

Ako je neko i poverovao da traktori zaista nisu valjali, u to je posumnjao pošto su se dve druge, po svemu vodeće srpske kompanije, i naši najugledniji direktori u Kini takođe proveli kao bosi po trnju. Otprilike u isto vreme, dakle devedesetih, Sintelon iz Bačke Palanke i Hemofarm iz Vršca, na čelu s našim ponajboljim menadžerima Nikolom Pavičićem, odnosno Miodragom Babićem, odlučili su da krenu u osvajanje kineskog tržišta. I tamo su, pošto kineski zakoni drugačije ni danas ne dozvoljavaju, sa domaćim partnerima osnovali zajedničke firme. Posle nekoliko godina iz Kine su izbačeni takoreći naglavačke, partneri su im bukvalno preoteli preduzeća, a sve što su uložili propalo im je. Naravno, da ne bude zabune, nije to bila nikakva zavera protiv Srba i srpskih kompanija. Samo što su druge firme, kao što su bile nemačke ili finske recimo, mogle da računaju na zaštitu svojih država pa im se to nije dešavalo, dok Srbija, kao “svetski parija” tih godina, tu moć nije imala. Što su Kinezi samo bez pardona iskoristili. Naravno, kad su drugi videli kako su prošli Babić i Pavičić entuzijazam im je odmah splasnuo, pa je put Kine malo ko išao. Da se svila ne bi pretvorila u svilen gajtan.

Dok oni nisu došli kod nas. Nadali smo se, međutim, da će sada biti drugačije. U subotu su između Srbije i Kine potpisana 22, doduše uglavnom načelna, sporazuma (govorilo se o čak 34). Među njima pruge Beograd – Budimpešta nema ni u kom obliku. Nijedan sporazum ne predviđa plasman bilo kakve naše robe na kinesko tržište. Ali zato jedan nagoveštava prodaju telekomunikacione opreme kineske kompanije Huavei srpskom Telekomu. Jedini pravi komercijalni ugovor je kredit za izgradnju autoputa Surčin – Obrenovac u iznosu od 250 miliona dolara. Uzgred, Srbija već ima odobrene vrlo povoljne kredite za infrastrukturu od Svetske banke i drugih međunarodnih finansijskih institucija, u desetostruko većoj vrednosti, koje nije iskoristila.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. jun 2016.