Nalažu li im njihova pravoslavna vera, kultura i roditeljsko vaspitanje da se suprotstave zločinima koji se dešavaju danas, u stvarnom životu, u njihovom dvorištu i u njihovo ime? Zar (o)čuvanje reda i zakona nije njihova zakonom propisana dužnost i nadležnost? Za to ih građani Srbije plaćaju, a ne da im drže lekcije iz književnosti

Pismo koje je Sindikat zaposlenih policije nedavno uputio gimnazijama u Srbiji – potisnuto drugim događajima, prvenstveno onim oko (beogradskih) izbora – brzo je palo zaborav. A reč je o događaju mnogo većeg značaja i dubljeg značenja nego što se na prvi pogled čini. I Nestoroviću su se svi smejali, kad evo njega u Skupštini, a nije isključeno – ako ne sad, onda uskoro – i ministar da postane.

Ako uopšte treba podsećati, SZP je zaključio (ne zna se kad, gde i zbog čega) da je roman „Dorotej“ Dobrila Nenadića – uzgred, „oca“ srpske maline, ali to je druga tema – „neprimeren za školski uzrast“ i tim povodom postavio niz pitanja. U najkraćem: „Ko je i kada naložio obrazovnim ustanovama da roman uvedu u nastavu, da li su gimnazije dobile saglasnost roditelja da njihova deca uče ovakve sadržaje, da li se s tim slažu zaposleni u gimnazijama“ itsl.

Reagovali su – objašnjavaju u odgovoru na novinarsko pitanje zašto su odlučili da se bave procenom vrednosti književnih dela – „zbog naše vere, kulture i roditeljskog vaspitanja“. Jer oni su, kažu, „prvo roditelji“ koji poštuju „svoju pravoslavnu veru“, pa „tek potom predstavnici Sindikata zaposlenih policije“.

Nije im palo na pamet da su – ili bi bar trebalo da budu – pre svega ljudi. Pa još ako su pored toga zabrinuti roditelji, zar ne bi trebalo da se prvo zabrinu za onog mladića, nečijeg sina, koga su njihove kolege policajci bez ikakvog razloga brutalno maltretirali, tukli i mučili. To bi nekako i hrišćanska vera, ako su stvarno vernici, od njih trebalo da zahteva. Zar ne bi trebalo, dalje, prvo da istraže – što bi za njih, s obzirom na njihov posao, trebalo da bude mnogo jednostavnije od onoga u šta su se upustili – ko su ti (ne)ljudi koji su pomenuto zlodelo učinili, da li su možda članovi njihovog sindikata i da onda o tome, i o svojim koracima u vezi s tim, obaveste javnost Srbije. Da li im njihova pravoslavna vera, kultura i roditeljsko vaspitanje nalažu da se suprotstave zločinima koji se dešavaju danas, u stvarnom životu, u njihovom dvorištu i u njihovo ime? Zar (o)čuvanje reda i zakona nije njihova zakonom propisana dužnost i nadležnost? Za to ih građani Srbije plaćaju, a ne da im drže lekcije iz književnosti.

Takvo jedno pismo moglo je da stigne iz srpskih gimnazija na adresu Sindikata zaposlenih policije. I trebalo je. Moglo je u tom odgovoru da se policiji postavi i pitanje ko je rušio u Savamali, gde su dva minuta snimka sa doljevačke rampe, zašto se proganjaju policijski inspektori koji su otkrili Jovanjicu itd. Pa kad postave ta i mnoga druga, slična pitanja – da onda šta god hoće pitaju gimnazije. Neko takvo ili slično pismo bilo bi znak da je u Srbiji gimnazija jača i važnija nego policija i da je biti direktor gimnazije u društvu i državi bar jednako vredno i cenjeno kao i biti direktor policije.

Još se jedno pitanje, možda i najvažnije, ovde postavlja. Da li je stvarno moguće da pokretači cele ove akcije ne znaju da školske programe ne propisuju škole nego država. Nije moguće. Ali da je pismo upućeno na pravu adresu, to ni izbliza ne bi izazvalo tako širok efekat. Dakle, cilj je ovde da se uzdrma društvo, preciznije prosveta – i prosvećenost – kao temelj civilizovanog društva.

Dorotej je (zasad) odbranjen, ali tema je „legitimizovana“, još jedna breša u javnom prostoru je napravljena. I pitanje je šta će biti kada u Vladu uđu ravnozemljaši, antivakcinaši i ostali Nestorovići.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 7. mart 2024.