Država se zadužuje, tj. zadužuje sve građane Srbije da bi dala novac onima kojima nije potreban

Intervju Danko Brčerević, Fiskalni savet

Treći paket pomoći privredi i građanima koji je nedavno usvojila Vlada Srbije bio je samo povod za razgovor sa Dankom Brčerevićem, glavnim ekonomistom Fiskalnog saveta. U fokusu su bili generalno stanje i perspektive srpske privrede.

Kako ocenjujete novi paket Vlade za pomoć privredi? Da li je dobro odmeren?
Opravdano je da se donesu nove antikrizne mere jer epidemija i dalje traje i ekonomski ugrožava deo privrede i stanovništva. Međutim, najavljeni paket trebalo je da bude mnogo racionalniji. Nije u redu da se sredstva daju i preduzećima koja tokom krize nemaju probleme u poslovanju ili građanima s visokim prihodima. To ne bi bilo u redu ni da u budžetu postoji višak novca, a naročito je problematično sad kad se finansira zaduživanjem zemlje.

Vlada stalno govori o pomoći od dve i po milijarde evra mada je ona tek nešto veća od dve milijarde. Možete li da napraviti kratku strukturu te pomoći?
Najpre, trebalo bi reći da je budžetski trošak paketa upola manji, tj. oko milijardu evra. Polovinu paketa čine državne garancije koje nisu neposredni trošak države, bar ne u 2021. Pojednostavljeno rečeno, privreda će se zadužiti milijardu evra kod banaka, a država bankama daje garanciju da će im u narednim godinama pokriti deo troškova ukoliko preduzeća ne budu u mogućnosti da vraćaju kredite. Preostalih milijardu evra, koje jesu budžetski trošak u 2021, idu na više različitih mera. Isplata 60 evra svim punoletnim građanima u dve rate i penzionerima još dodatnih 50 evra koštaće 450 miliona. Zatim, država će tri meseca uplaćivati privatnim preduzećima polovinu minimalca za sve zaposlene, što će biti trošak od oko 500 miliona evra. Uslov za korišćenje ove pomoći je da preduzeće ne sme da otpusti više od 10 odsto zaposlenih. Dalje, dodatno će se podržati preduzeća iz sektora turizma i ugostiteljstva, koja će dobiti još jedan minimalac za svakog zaposlenog, gradski hoteli će dobiti 350 evra po krevetu i još 150 evra po sobi, a autobuski prevoznici će dobiti 3.600 evra po autobusu (6 meseci po 600 evra). Ove poslednje, nazovimo ih sektorske mere, koštaće ukupno oko 60 miliona evra

NAPOKON BI TREBALO REFORMISATI JAVNA PREDUZEĆA KOJA BI MOGLA DA BUDU VAŽAN POKRETAČ PRIVREDNOG RASTA, UMESTO DA, KAO DOSAD, BUDU KOČNICA

Kako će se ta pomoć finansirati? Ide li nešto iz budžeta ili je sve iz kredita?
Finansiraće se zaduživanjem. Budžet Srbije za 2021. već je u solidnom minusu i bez ovih mera. Da podsetim, predviđen je previsok rast plata u javnom sektoru – nakon 10 odsto 2020, dobijaju gotovo pet odsto 2021. Zatim, tu su nova sredstva za Er Srbiju, velika ulaganja u opremanje bezbednosnog sektora i drugo. Najavljeni antikrizni paket dodatno će povećati ovaj minus, i to se može finansirati samo dodatnim zaduživanjem zemlje – u iznosu od oko 1,5 milijardi evra, koliko je inicijalno bilo planirano budžetom. Pošto je sad kasno da se promeni odluka o povećanju zarada u javnom sektoru, važna preporuka Fiskalnog saveta je da se u 2021. odustane od projekata koji nisu prioritetni kako bi dodatno zaduživanje, koje je neizbežno, bilo što manje.

Najviše kritika bilo je na neselektivnost prethodnih paketa, ali se vlast opet na to oglušila. Zašto?
To je pitanje za Vladu. Kod isplata stanovništvu tačno je da ne može potpuno precizno da se prepozna koji građani su stvarno ugroženi i da se samo njima daje pomoć – između ostalog i zato što još uvek nisu napravljene socijalne karte iako se to godinama najavljuje. Međutim, mi smo još u oktobru prošle godine ponudili model koji je izvodljiv, a prema kojem su sa manje sredstava mogli da se postignu isti socijalni efekti. Slična priča je i sa preduzećima, gde se novac deli i apotekama, firmama za dostavu hrane i drugim preduzećima koja tokom krize posluju bolje nego pre krize. Ovako nije moralo da se radi jer je na osnovu poslovanja u 2020. bilo lako prepoznati ko je zaista ugrožen, a ko nije i onda novac usmeriti samo tamo gde treba. Vlada možda o tome ne razmišlja na isti način jer su trenutne globalne okolnosti takve da je zaduživanje države veoma lako. Najvažnije centralne banke u svetu snažno su povećale ponudu novca kao reakciju na krizu, pa su finansijska tržišta preplavljena novcem, a kamatne stope su niske. U Fiskalnom savetu jesmo svesni i toga, ali naš stav je da novac nikad ne bi smeo olako da se troši i javni dug povećava više nego što je neophodno. Koliko god da su uslovi za zaduživanje trenutno povoljni, ovaj novi dug kad-tad će doći na naplatu svim građanima Srbije.

Kako vam izgleda privreda Srbije u ovom trenutku? Da li je ona živa, inovativna, potentna ili zakržljala, zakrečenih “krvnih sudova”?
Ima i jednog i drugog. Na primer, često se govori o uspesima Srbije u digitalizaciji. Kompjuterske usluge u Srbiji od 2010. rastu u proseku više od 12 odsto godišnje, a izvoz ove delatnosti povećan je u prethodnoj deceniji čak deset puta. Međutim, ova delatnost čini svega oko 2,5 odsto privrede Srbije i oko pet odsto ukupnog izvoza. Mnogo veći deo srpske privrede nije ni izbliza toliko uspešan, zapravo raste primetno ispod svog potencijala. Zbog nedovoljnog privrednog rasta u prethodnoj deceniji znatno su nam u životnom standardu odmakle i zemlje s kojima smo nekada bili ekonomski slični, poput Rumunije i Bugarske. Zbog toga je objektivna ocena privrednog razvoja Srbije ipak više loša nego dobra.

Relativno visoki rast BDP-a prethodnih godina dugujemo izuzetnom visokom rastu građevinarstva. Kako biste to ocenili, da li se građevinarstvo tako forsira i grade čak i nepotrebni objekti da bi se izgurala viša stopa rasta?
Zapravo, rast privrede nije bio visok. Prosečan rast BDP-a pre krize, od 2017. do 2019. bio je svega 3,6 odsto. Kad su druge zemlje Centralne i Istočne Evrope bile na istom nivou razvoja kao Srbija rasle su u proseku pet odsto godišnje. Tih pet odsto je objektivan reper za rast BDP-a Srbije, a mi smo već duže vreme i u najboljim godinama ispod toga. Kad je građevinarstvo u pitanju, ocena Fiskalnog saveta je da je načelno dobro što je država snažno povećala ulaganja u infrastrukturu. Stanje osnovne infrastrukture u Srbiji veoma je loše, a najveći deo sredstava i dalje se usmerava na velike putne i železničke koridore, koji su nesporni prioriteti. Ali pitanje je vrlo relevantno kad se gleda unapred, tj. šta će se desiti kad se završe nesporni prioriteti. Srbija ima ogromne potrebe za ulaganjima u komunalnu infrastrukturu, smanjenje ekološkog zagađenja, zdravstvo i obrazovanje, a najavljuju se neka ulaganja koja ne deluju prioritetno, poput izgradnje sportskih stadiona. Zato je važno da se unapredi i učini potpuno transparentnim sistem selekcije investicionih projekata.

BUDŽET NIJE TREBALO DA SE PROJEKTUJE SA STOPOM RASTA OD ŠEST ODSTO NITI DA SE PLATE U JAVNOM SEKTORU TOLIKO POVEĆAVAJU

U isto vreme rast industrije bio je mnogo niži.
Naša industrija se ne razvija potrebnim tempom, što je ozbiljan ekonomski problem. Prosečan rast industrijske proizvodnje u Srbiji pre zdravstvene krize bio je oko 2,5 odsto godišnje, što je niže od ostvarenog rasta ukupne privrede. Uspešne tranzicione zemlje Centralne i Istočne Evrope svoj uspeh duguju pre svega razvoju industrijske proizvodnje, a u okviru nje prerađivačke industrije. Ako Srbija želi da ima održive stope rasta BDP-a od pet odsto, onda bi industrijska proizvodnja trebalo da raste još brže od toga, bar 5,5 do šest odsto.

U Srbiji su visoke strane investicije, ali su domaće privatne investicije niske, zašto?
Zato što nije dobar ambijent za investiranje, a iza toga prvenstveno stoji izražena korupcija i nedovoljna vladavina prava. Na strane investitore ovaj problem ne utiče toliko jer oni ne zavise mnogo od domaćeg tržišta već svoje proizvode uglavnom izvoze. Takođe, njima su na raspolaganju državne agencije koje im pomažu u komunikaciji sa domaćom administracijom. I onda dolazimo do neobične situacije da Srbija prednjači u regionu po privlačenju SDI, a ima najmanje investicije domaćeg privatnog sektora. Mi smo radili statističku analizu, koja je na uzorku uporedivih evropskih zemalja potvrdila da su investicije i privredni rast zaista veće tamo gde je viši nivo vladavine prava i manja korupcija.

Za ovu godinu planirana je stopa rasta BDP-a od šest odsto, hoće li biti ostvarena?
Lično mi deluje da je to preterano optimistična prognoza. Međutim, niko trenutno ne može pouzdano da pretpostavi kojom brzinom će se u 2021. oporavljati ni domaća ni svetska ekonomija. Zato sad nema mnogo svrhe raspravljati o tome koliki će biti privredni rast u 2021. Ono što je u vremenu povećane neizvesnosti važno, jeste da se javne finansije vode naročito oprezno. Zbog toga budžet nije trebalo da se projektuje sa stopom rasta od šest odsto niti da se plate u javnom sektoru toliko povećavaju. Ako stopa rasta bude niža od predviđenih šest procenata – a to lako može da se desi – onda će javni prihodi biti manji od planiranih, fiskalni deficit će biti još veći, kao i javni dug.

U SRBIJI SU DOMAĆE PRIVATNE INVESTICIJE NISKE ZATO ŠTO NIJE DOBAR AMBIJENT, VELIKA JE KORUPCIJA, A SLABA VLADAVINA PRAVA

Čemu možemo da se nadamo kad je reč o privrednom razvoju Srbije u narednim godinama?
Kad se situacija u narednim godinama stabilizuje verovatno ćemo se vratiti tamo gde smo bili i pre krize, a to su prosečne stope privrednog rasta od 3,5-4 odsto. Neke godine bi mogle biti malo bolje, neke malo lošije, ali u dugom roku Srbija će teško imati veći privredni rast bez sprovođenja ozbiljnijih reformi koje se godinama izbegavaju.

Na čemu bi rast trebalo da se zasniva, pa da stvarno dostignemo te odavno priželjkivane, a i obećavane stope od pet, šest odsto?
Potencijal koji se ne koristi dovoljno jesu pomenute investicije i rast domaćeg privatnog sektora. Da bi se taj potencijal iskoristio, neophodno je unapređenje institucija, povećanje vladavine prava, smanjenje korupcije. To bi motivisalo ljude s konkurentnim poslovnim idejama i kvalitetima da posluju i ulažu, ali i uopšte, da vide svoju budućnost u Srbiji. Zatim, napokon bi trebalo reformisati javna preduzeća koja bi mogla da budu važan pokretač privrednog rasta, umesto da, kao dosad, budu kočnica. U okviru ovih preduzeća najvažniji je EPS. Učinak našeg obrazovnog sistema trebalo bi da se poboljša jer je ispod proseka uporedivih zemalja, što koči rast produktivnosti radne snage i otežava transfer znanja i primenu novih tehnologija. Na kraju, država bi trebalo da poveća investicije u zaštitu životne sredine, prosvetu i zdravstvo. Poslednje studije MMF-a ukazuju na izuzetno veliki uticaj ovih investicija na privredni rast. One u kratkom roku angažuju domaću operativu i materijale, ali su još važnije u dugom roku, pošto su to ulaganja u ljudske resurse. Zdravo i obrazovano stanovništvo glavni je resurs potreban za brz privredni rast zemlje u dužem roku i u njega treba investirati.

Da li bi povećana emigracija stanovništva mogla da ugrozi privredni rast Srbije?
Svakako. Ovo je još jedan veliki problem kojem se ne pristupa na odgovarajući i strateški način. Mi smo ga detaljnije analizirali i videli da emigracije iz Srbije, ali i iz drugih zemalja regiona sve više rastu. Iza tog trenda je povećana tražnja za kvalifikovanom radnom snagom zemalja razvijene Evrope, pre svega Nemačke. Dakle, ovo nisu privremeni trendovi već nešto što će trajati i u narednim godinama. Možda sad ovi trendovi ne izgledaju toliko zabrinjavajuće jer utiču na smanjenje stope nezaposlenosti u Srbiji, a manjak kvalifikovane radne snage odražava se i na nešto brži rast zarada. Takođe, i doznake iz inostranstva su u 2018. i 2019. bile rekordno visoke. Međutim, zemlja ovako ostaje bez svojih najvrednijih resursa, kvalifikovanih ljudi u punoj radnoj snazi, što će u dužem roku umanjiti privredni rast. To će biti i fiskalni problem jer će rasti troškovi sve starijeg stanovništva za penzije i zdravstvo, a neće biti dovoljno radno aktivnih ljudi da uplaćuju poreze i doprinose u budžet.

Možda će ovaj problem biti rešen kad prosečna plata dostigne 900 evra 2025?
Neće, sve i kad bi to bila kredibilna prognoza. U Hrvatskoj je trenutno prosečna plata 900 evra, a to je u isto vreme jedna od evropskih zemalja s najvećom emigracijom. Put kojim bi trebalo ići jeste uređenje države, smanjenje korupcije, poboljšanje javnih usluga poput zdravstva i prosvete. Naše empirijsko istraživanje, ali i nezavisna istraživanja drugih institucija, poput EBRD-a, pokazuju da je upravo to glavni kanal preko kojeg se može uticati na smanjenje emigracije. Neke pojedinačne mere koje državni zvaničnici pominju u javnosti, poput izgradnje jeftinih stanova za stručnjake ili finansijski i poreski podsticaji, mogli bi zaista da zadrže u zemlji neke pojedince koji razmišljaju o emigraciji. Međutim, to neće moći značajno da uspori moguće iseljavanje preko 200.000 stanovnika Srbije u narednih pet godina. Ovakve mere, ako su pažljivo i dobro dizajnirane, mogle bi biti samo dobar dodatak, ali nikako i zamena za potrebno jačanje institucija i sveobuhvatne reforme javnog sektora.

Mijat Lakićević, Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 18. februar 2021.