fudbal

Fudbal i ideologija

BLOG,
Treba li, u ime “pravde”, nekim dekretom propisati da prvaci moraju stalno da se menjaju?

Priča je započela kao sportska. Kapital hoće da uništi fudbal. Kada se pokazalo da je ta tvrdnja u sukobu sa činjenicama, prešlo se na drugi teren – na ideologiju.

Fudbalska superliga je čista biznis ideja. Dvanaest klubova je namerilo da firmira sopstveno takmičenje. Glavni motiv je nesumnjivo bio veća zarada. Ali, kao i svaki poslovni poduhvat, i ovaj je nosio određene rizike. Najveći je svakako bio u tome što taj profit uopšte nije bio tako (o)siguran kao što se činilo, kako nesuđenim osnivačima tako i protivnicima superlige. Nažalost, nikad nećemo saznati ko bi bio u pravu, ali reakcija potrošača, tj. navijača, pokazala je da bi “12 veličanstvenih” ili, bolje, “12 žigosanih” lako moglo da se suoči s padom interesovanja gledalaca, odn. kupaca, što automatski znači manje sponzora i drugih finansijera.

Stvarna reakcija tržišta onemogućena je snažnom i (gotovo) unisonom ideološkom reakcijom. Tu reakciju nosila je “moćna koalicija konzervativaca, levičara i nacionalista”, kako je napisao Janis Varufakis. Na kojoj se zajedničkoj “platformi” našlo to skroz šareno društvo? S jedne strane, reč je o ukidanju slobode sportsko-privrednih subjekata, dakle klubova, da se sami organizuju, povezuju i određuju takmičarske forme kakve žele. Sa druge strane, to je zahtev da države, tj. nacije određuju svoje predstavnike u “najelitnijem takmičenju”.

Najkraće rečeno, pomenuta “platforma” je nacionalizam. Konzervativci su praktično sinonim za nacionaliste, tako da njihova sprega ne iznenađuje. Ali, da i levičari lako i često skliznu u nacionalizam, pokazalo se na primeru (raspada) SFR Jugoslavije.

Da je tako, svedoče reči “svi smo mi pomalo socijalisti” Čovića, koji se pre nekoliko godina zalagao da Crvena zvezda postane “državni projekat”, što se u međuvremenu i desilo.

Grčka je pak najbolji primer državnog investiranja u “nacionalne sportske idole”. Posredstvom javnih preduzeća i državnih banaka ogroman novac se ulivao u pojedine klubove, Panatinaikos i Olimpijakos, pre svega, kao i u reprezentacije. Izvor tih sredstava, kao i za mnoge druge rashode, zbog čega su Grci imali standard znatno veći od stvarno zarađenog, bili su krediti od Evropske unije. Kada je zajmove trebalo vratiti, nastalo je kuku-lele. Varufakis je u stvari “svetsku slavu” stekao odlučnim zalaganjem da Grčka ne vrati kredite koje je uzela.

Bivši grčki ministar finansija veliki je protivnik banaka – osim ako su u grčkom vlasništvu. Kada je zbog neodgovornog poslovanja i rasipanja novca trebalo da bankrotiraju, Varufakis se tome žestoko usprotivio. Kada grčke banke daju kredite građanima Srbije, onda krediti moraju da se vrate i Varufakis ne kaže grčkim bankama oprostite braći Srbima i sestrama Srpkinjama zajmove, oni su siromašni. Kada grčke banke daju kredite onda je Varufakis na strani zajmodavca, a kada grčke banke treba da ih vrate onda je na strani zajmoprimca. Kad daje kredite, onda je Varufakis kapitalista, kad ih uzima, onda je komunista. Janis kao Janus.

Tako da – da sa gostujućeg pređem na domaći teren – mogao bih da se složim sa Milošem Jankovićem da iza odnosa prema profesionalnom fudbalu (pa i sportu generalno) stoji čitava ideologija, pogled na svet, filozofija čak. Ogleda se to u, na prvi pogled, sasvim banalnim stvarima.

Janković, recimo, postavlja pitanje “da li je dobro da stalno pobeđuju jedni isti”? On pri tome misli na košarku i američki “dream team” (mada se i tu stvari menjaju: ranije su Ameri pobeđivali i sa osrednjom reprezentacijom, odavno to više nije slučaj, a na poslednjem svetskom prvenstvu proveli su se kao bosi po trnju), ali je zapravo odgovor sledeći: da li je dobro da Srbin Novak Đoković 320 sedmica bude na mestu najboljeg tenisera sveta? Zar promenom nacije pitanje nije dobilo sasvim drugačiji smisao, o odgovoru da i ne govorimo. Treba li, dakle, u ime “pravde”, nekim dekretom propisati da prvaci moraju stalno da se menjaju?

To verovatno i samom Jankoviću deluje besmisleno, ali na polju za koje se obično misli da je mnogo važnije od fudbalskog on eksplicitno zagovara takvo rešenje. Janković, naime, misli da je “za društvo bolje da postoji pravična i ujednačena raspodela koja proizlazi iz moći radnika da odlučuju o važnim ekonomskim pitanjima, pa i po cenu manje efikasnosti…”. Ovu na prvi pogled sjajnu viziju kvare samo neke sitnice. A đavo je, što reče Marks, u detalju. Najpre, pravično i jednako uopšte nije isto, naprotiv. Drugo, u vezi sa efikasnošću, šta ako je jedna firma visoko efikasna, a druga nisko efikasna? Hoće li zaposleni u prvoj imati mnogo veće plate od onih u drugoj. Ako hoće, što deluje logično, raspodela neće biti ujednačena. Treće, ko onda određuje (društveno) prihvatljivu meru efikasnosti. To jest, šta biva sa preduzećem koje, rukovođeno pravom radnika da “odlučuju o važnim ekonomskim pitanjima” (da u to o kojim pitanjima je reč, mada je vrlo značajno, sad ne ulazimo), ne dostigne potrebnu meru efikasnosti nego posluje sa gubitkom. Na čiju štetu padaju loše poslovne odluke? U samoupravnom socijalizmu, zbog sklonosti radnika da više troše, a manje ulažu, morala je biti uvedena minimalna stopa amortizacije.

S tom (manjom) efikasnošću ima, međutim, još jedan, čak i opštiji, problem. Ništa ne bi značilo ako bi taj princip važio samo u jednoj zemlji. Nekako bi, naime, moralo da se uredi da on – zbog sveopšte globalizacije – važi za ceo svet. To bi pak zahtevalo neku vrste planetarne “diktature proletarijata” – što je i bila izvorna ideja osnivača naučnog socijalizma – za koju znamo, tamo gde je ostvarena, u šta se pretvorila. Ali koja, kao što vidimo, ni danas nije napuštena.

Linkovi: Yanis Varoufakis, Miloš Janković

Mijat Lakićević,
5. maj 2021.

Fudbal i kapital

PEŠČANIK, ,

Za fudbal se kaže da je najvažnija sporedna stvar na svetu. Zahvaljujući kapitalu bio je i preteča globalizacije. Postao je planetarni proizvod. Nikad lepši za gledanje. Ko voli. Ko ne voli – ne mora, ništa ga ne košta

Istina je potpuno drugačija od onoga što piše Branko Milanović. Fudbal, nasuprot Milanovićevim tvrdnjama, nikada nije bio bolji, dinamičniji i čistiji, nikada pre u njemu nije bilo toliko majstorstva i kreativnosti. I ne da ne zamire nego se proširio po celom svetu i igra se više nego ikada. Kada bi hteo, Milanović bi to mogao da vidi u zemlji u kojoj živi već nekoliko decenija. Kada je on, naime, osamdesetih, ako se ne varam, došao u Sjedinjene Države, tamo fudbal (osim „američkog“, tj. ragbija) nije ni postojao. Danas ga igraju deca u osnovnim školama, a reprezentacija SAD učestvuje na svetskim prvenstvima.

Iskoristio bih, međutim, kad sam već uzeo reč, ovu priliku da nešto više kažem o razumevanju odnosa sporta i novca, pre svega u domaćoj javnosti. Kada naš igrač potpiše „basnoslovni“ ugovor onda se o tome piše kao o velikom uspehu ne samo dotičnog pojedinca nego i čitave nacije. Ali će malo potom neko – često isti autor – osuti drvlje i kamenje na ulogu privatnog kapitala u sportu.

Da li je privatni kapital, otkako je pre 75 godina (6. juna 1946) osnovao NBA, upropastio američku košarku. Očigledno – naprotiv. Ne samo da je unapredio ovu igru na severnoameričkom kontinentu nego je podsticajno delovao na razvoj košarke u čitavom svetu. Pomalo paradoksalno, delujući kao magnet i privlačeći najbolje igrače iz celog sveta, on je istovremeno delovao disperzivno. Rezultat: danas svi igraju košarku.

Zašto bi osnivanje jedne slične organizacije u Evropi – poput Superlige u fudbalu – išlo na štetu ovog sporta. To ne znači da nečiji interesi ne bi bili povređeni, ali da bi to na razvoj i širenje fudbala imalo negativan uticaj – to uopšte nije izvesno, naprotiv. To, sa druge strane, ne znači ni da je predlog koji je tako slavno propao bio najbolji, ali ne vidim ni razlog za bilo kakvo osećanje trijumfa. „Događanje naroda“ koje je tu ideju osujetilo, pre svega u Engleskoj, ne bih uzeo kao argument već pre sa rezervom. Ne zna se koliko je ta spontanost bila organizovana i od koga.

Vrhunski sport je danas pre svega (ako već ne i isključivo) biznis. Zbog toga se prema njemu treba tako i odnositi – kao prema biznisu. Otud je prirodno da klubovi, koji su praktično preduzeća, hoće da se oslobode paradržavnih birokratskih organizacija, poput UEFE i FIFE, koje im stoje nad glavom i zavlače ruku u džepove. A i glavni su izvor korupcije; čak su i velika sportska imena uspele da izblamiraju uvlačeći ih u svoje šeme.

Profesionalizacija i komercijalizacija fudbala, drugim rečima njegovo odvajanje od politike, do čega je došlo poslednjih 20-30 godina u Evropi, slično kao sa američkom košarkom, donela je izvanredne rezultate. S jedne strane – podizanje kvaliteta fudbalske igre (visoka cena igrača uslovila je znatno strože kažnjavanje grubih startova), a sa druge –  popularizaciju fudbala, naročito u Africi, ali i Kini.

Poguban uticaj politike na fudbal najbolje se vidi na primeru Srbije. Ovde je kriminal ušao u fudbal upravo preko politike. Od pokušaja da se politika povuče iz vrhunskog sporta, fudbala pre svega – ako su ikada i bili iskreni – brzo se odustalo.

Država bi trebalo da finansira samo bazičnu sportsku infrastrukturu, odnosno fizičku kulturu u osnovnim i srednjim školama. To znači pre svega atletske terene i bazene, da deca nauče da trče i plivaju.

Umesto toga, ovde se obećava državna pomoć (naj)bogatijim delovima stanovništva, tj. izgradnja stadiona za fudbalske profesionalce u situaciji kada veliki broj škola po Srbiji nema ni pristojne klozete. Ali, na školskim klozetima ne može da se ukrade toliko kao na (nacionalnim) stadionima.

Povlačenje države iz profesionalnog sporta uopšte ne bi moralo da izazove neku „oseku rezultata“. Najpre, oni su već prilično slabi, a drugo, moglo bi da podstakne privatna ulaganja. Veliki broj naših sportista po povratku u zemlju traži u šta bi investirao. Jedni ulažu u nekretnine, što nije baš društveno produktivno; drugi u poljoprivredu, gde po pravilu gube jer ulaze u oblast koju ne poznaju, a neretko ispadnu i žrtve menadžera prevaranata. Ali da bi se bilo koji privatnik, bio (bivši) sportista ili ne, odvažio da investira u sport, potreban mu je dobar poslovni ambijent, da bude siguran da se sutra neće pojaviti neki nacionalni (ili lokalni) lider, lično ili u liku Velje Nevolje, sa svojim „poslovnim“ predlozima koje nije moguće odbiti.

Za fudbal se kaže da je najvažnija sporedna stvar na svetu. Zahvaljujući kapitalu bio je i preteča globalizacije. Postao je planetarni proizvod. Nikad lepši za gledanje. Ko voli. Ko ne voli – ne mora, ništa ga ne košta.

Link: Branko Milanović

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 24. april 2021.