in memoriam

Dušan Veličković: Belle Epoque

OSTALI TEKSTOVI,
Izgovoreno na komemoraciji Dušanu Veličkoviću u Dorćol placu 20. januara 2023. godine

Dušana Veličkovića upoznao sam pre desetak godina u Redakciji Novog magazina gde je Dušan bio urednik Kulture. Široko obrazovanje i veliko profesionalno iskustvo bili su lako uočljivi. No, to je bilo vreme kada je iza Dušana već bilo mnogo međunarodnih priznanja, članaka u poznatim svetskim časopisima, prestižnih stipendija, a posebno nekoliko knjiga i filmova tako da su mu nedeljne novine bile nekako tesne a tempo malo prebrz.

Bez obzira, voleo je da se druži i razgovara, još ako bi se našla koja flaša viskija – a ne retko se nalazila – ugođaj bi bio potpun. Bio je to Belle Epoque.

Ipak, bliže smo se povezali tek nekoliko godina pošto je Dušan – sa obrazloženjem da želi da se posveti književnom radu – napustio Novi magazin. Preporučio nam je mladog i talentovanog Ivana Jovanovića. Još jedan pokazatelj da se razumeo u ljude.

U stvari, Dušana i mene je povezao Zoran Đinđić iako, razume se, u tom trenutku više nije bio među živima. Kada sam, naime, krenuo da pišem nešto što će kasnije biti okarakterisano kao intelektualna biografija Zorana Đinđića, obavezna literatura, između ostalog, bila mi je i Dušanova knjiga o mučki ubijenom premijeru Srbije. Ta knjiga, ne samo da je doživela više izdanja, nego i dve inkarnacije, da tako kažem. Najpre je bila objavljena u Dušanovoj sopstvenoj režiji, tj. u izdanju njegove izdavačke kuće Alexandria Presss, 2007. godine, pod nazivom Đinđić. Ovo delo je dobrim delom nastala iz filma Đinđić: jedna životna priča kojeg je Dušan uradio sa nemačkim novinarom i režiserom Kristofom Zodemanom koji se našao i u potpisu knjige. Nekoliko godina kasnije, 2013, knjiga se pojavila u novom ruhu: malo proširena i sa novim naslovom – Đinđić: Lice mladosti. Očigledno je Dušan želeo da malo više naglasi svoj stav – a u skladu sa svetlom koje je protok vremena bacao – prema liku i delu Zorana Đinđića. Izdavač je bila Laguna.

Zorana Đinđića sam ja poznavao do fakulteta, a Dušan od fakulteta. Preciznije, ja sam sa Zoranom išao u gimnaziju, a Dušan je sa njim studirao filozofiju.

Njihovo poznanstvo se nije odmah, kako je to inače uobičajeno u lošoj literaturi, pretvorilo u veliko prijateljstvo. Naime, ispričao je u svojoj knjizi Dušan, na nekim vežbama kod profesora Svetozara Stojanovića, čak su se i malo zakačili. Jedan slučajan susret u knjižari Studentskog kulturnog centra, nedugo zatim, učinio je da se nesporazum brzo izgladi. Očigledno, ni jedan ni drugi nisu bili zlopamtila.

Štaviše, posle izvesnog vremena, Dušan je postao Zoranov najbolji drug. Bar je tako mislila Zoranova majka, a vi znate da majke najbolje osećaju ko njihovoj deci može biti pravi prijatelj. Mada ima i izuzetaka.

Kada je Zoran otišao na studije u Nemačku, Dušan ga je tamo posećivao. To nije bilo baš retko, a nije ni kratko trajalo. Pokušali su i neki zajednički biznis da naprave, nešto s polovnim pisaćim mašinama, ali je to u sudaru sa nemačkim i švajcarskim carinicima propalo.

U Srbiji su hteli da se okušaju u izdavaštvu, doduše preko državnog sektora, jer je to tada jedino bilo dozvoljeno, nameravali su da pokrenu novu ediciju političke filozofije pod imenom Polis. I to je prošlo neslavno. Ovog puta isprečili su se samoupravni organi izdavačke kuće Prosveta, sa čijim je urednikom Miodragom Pavlovićem, posao bio dogovoren.

Kao što je, mislim, poznato, Dušan Veličković je najveće književne uspehe ostvario u Italiji. Imam utisak, nemam dokaza, kao da je na taj način hteo da malo živi – i tako ga oživi – Zoranov san.

Dušan i Zoran su, naime, kao i svi ljudi praznih džepova, maštali o tome gde bi trebalo živeti. Đinđić je smatrao da bi najbolje bilo živeti na dva mesta. Jedno bi, naravno, bio Beograd, a drugo – Firenca.

„Zašto Firenca?“, pitao je Dušan.

„Pa, kad živiš u Firenci onda živiš u istoriji, utemeljen si u civilizaciji koja traje. Sve ti je svakog trenutka pri ruci, i umetnička remek-dela, i razvijeni društveni odnosi, i atmosfera polisa. I ima mnogo sunca i svetlosti“, odgovorio je Zoran.

Verujem da će se tamo ponovo sresti dva druga iz mladosti.

Mijat Lakićević
20. januar 2023.

Vladimir Gligorov: Enciklopedista, liberal*

OSTALI TEKSTOVI,
Izgovoreno na komemoraciji Vladimiru Gligorovu, u Medija centru u Beogradu, 18. januara 2023. godine

Vladimira Gligorova sam upoznao pre gotovo pola veka. Bilo je to, ako me sećanje ne vara, početkom osamdesetih godina, u redakciji Ekonomske politike. Ja sam bio mlad novinar a Vlada redovni kolumnista. Njega i Dragana Veselinova doveo je Milutin Leka Bogosavljević, formalno zamenik glavnog i odgovornog urednika (kojeg je postavljao Socijalistički savez) ali je u suštini vodio novinu. Bila su to dva anfan teribla jugoslovenske ekonomsko-političke misli.

Posle toga, novine u kojima sam radio, osim jednog vrlo kratkog razdoblja, nije bilo moguće zamisliti bez Vladimira Gligorova. Ne samo kao kolumniste, nego i kao, naravno neformalnog, savetnika, čoveka koga ste mogli da pitate za mišljenje o svakoj stvari koja se trenutno dešavala u zemlji, regionu, Evropi, svetu. Sve je to Vlada pratio. Ne znam da li je držao predavanja u Australiji, na svim drugim kontinentima jeste. I u Kini, razume se.

Nema ekonomiste koji je bolje poznavao prilike u zemljama bivše Jugoslavije. I nema zemlje na tom prostoru za čije medije nije davao intervjue, gde ga nisu zvali za komentare aktuelnih zbivanja, u većini je imao redovne kolumne. Za ekonomske novinare, kako je to rekao Dimitrije Boarov, Vladimir Gligorov je bio neka vrsta orijentira. Naročito je to, moram da istaknem, važilo za Beograd i Srbiju. Pored Ekonomske politike, pa Ekonomist Magazina i Novca (Blicovog subotnjeg dodatka), bio je stalni kolumnista Peščanika i Novog magazina. Kad mi je tog utorka, 25. oktobra, javio da neće stići da napiše tekst, nisam pomislio da je išta ozbiljno. Posle samo dva dana, u četvrtak, kada inače naše novine izlaze, Vlada je napustio i ovaj svet.

Teme o kojima je pisao jesu najčešće bile ekonomske, ali je on suvereno vladao i drugim oblastima društvenog života. Vladimir Gligorov je zaista, to nije nikakvo preterivanje, bio čovek enciklopedijskog znanja – iz ekonomije, prava, sociologije, političkih nauka, filozofije. Kulture. Njegovi tekstovi ne retko su sadržali citate iz književnih dela, navodio je filmske replike, stihove rok legendi.

Vladine analize presude Međunarodnog suda u Hagu ne bi se postideo ni najbolji pravnik. Raspravljao je o Hegelu. Još u svojim najranijim radovima. O Marksu da i ne govorimo. Praktično nema predstavnika prosvetiteljstva i klasičnog liberalizma koji nije bio na njegovom spisku. Stari Grci se podrazumevaju. Još sedamdesetih pozivao se na Hajeka, Bjukenena, Nozika, Fridmana, Rolsa.

Ovo ukazuje na opseg tema: Politički zakoni, Šta su ekonomski zakoni, Cene i stihija, Politička vrednovanja, Socijalistički preduzetnik, Ideološka globa, Vlast i tržište, Idejna borba, Inflacija, Intelektualci i kritika, Marksizam je deo problema, Dobit, Svest i autoritet , Građansko društvo i država, Socijalistički kredit, Sloboda i jednakost, Laissez-faire… Ovo su naslovi iz dve njegove knjige, Socijalistički žanr i Politička vrednovanja, obe iz sredine osamdesetih, ali su u njima sadržani i tekstovi objavljeni petnaestak godina ranije. Kako tada tako do zadnjeg dana, samo još šire, i još temeljnije i utemeljenije.

Vladine tekstove odlikuje analitičnost i principijelnost, nikada nije bio ličan, pogotovo ne maliciozan. I to je odlika njegovog pristupa od samog početka javnog delovanja. „Politička strast omogućava učestvovanje u politici.., ali ona ne omogućava i kritičko sagledavanje političkog uma. Time ona (a posebno vlast) biva predmet naše želje ili ljutnje, ali ne i predmet naše destrukcije“ – pisao je 1971. godine.

Ipak, ako bi trebalo da izaberem najomiljenijeg, da tako kažem, Vladinog filozofa, onda bi to bio Imanuel Kant. Ne čak, pre svega, njegov kategorički imperativ, nego ideja svetskog mira i svetske države. Jer jedno bez drugog nije moguće. I jedno i drugo, zajedno, jedini su garant slobode. Individualne pre svega.

To je uzrok i posledica, izvorište i utočište, Vladinog liberalizma. Već sam napisao, ali ovde sa još čvršćim uverenjem mogu da kažem, ako bi se sutra pisala istorija liberalizma u Srbiji, ona se ne bi mogla zamisliti bez Vladimira Gligorova.

Mislim da je tu filozofiju Vladimir Gligorov i lično, u sopstvenom životu, praktikovao. I nije da to nije imalo, ne baš malu, cenu. Evo jedne anegdote koja o tome svedoči. Jednom kada se iz Beograda vraćao u Beč, jer je već radio u Institutu za međunarodne studije, policajac mu je prilikom kontrole prtljaga, zatražio da pogleda novčanik koji je Vlada inače držao u ruci. Međutim, Vlada nije hteo da mu da novčanik. Policajac je insistirao. Možete da mi ga otmete, rekao je Vladimir, ali novčanik vam ne dam. I službeno lice je popustilo. Nisu sve priče, međutim, imale tako srećan kraj.

Vlada je bio, bar se meni tako čini, jedan sasvim neortodoksni liberal. Nije robovao šemama ni ustaljenim shvatanjima. Ono što je pre 100 godina izgledalo i možda i jeste bilo liberalno, danas to više ne mora biti. Za Vladimira Gligorova istorija nema unapred zadati smisao, istorijski zakoni ne postoje, čovečanstvu će biti onako kako samo odluči, zato je sve podložno preispitivanju, borba je neprestana. Ipak – „Socijalizam je neostvarljiv.., jer se zasniva na pogrešnim načelima“, poručio je u trenutku dok se Jugoslavija lomila i dvoumila, u Predgovoru za zbornik „Kritika kolektivizma“, 1988. godine, za koji je, uzgred, Zoran Đinđić preveo dva teksta Maksa Vebera.

Globalizam, kao najviši stadijum liberalizma, da se malo našalim, za Vladimira Gligorova je u suštini odgovor na nacionalizam. Mada ni svaki nacionalizam za njega nije bio isti, u njemu je video potencijal za najveće zlo. Zato je krajem osamdesetih podržavao vladu Anta Markovića. To ga nije sprečilo da njegov program kritikuje zbog nastojanja da političke probleme rešava ekonomskim sredstvima, odnosno kasni izravni ulazak u politiku. Vladimir Gligorov je bio jedan od „13 veličanstvenih“ utemeljivača Demokratske stranke ali je iz nje istupio, posle svega nekoliko meseci, zbog odluka Glavnog odbora da odbije razgovore sa demokratskim snagama kosovskih Albanaca.

Nije to, međutim, bilo prvi put da se Vlada neposredno politički angažovao. Krajem šezdesetih nalazio se u rukovodstvu Saveza studenata Jugoslavije. Ubrzo je, u martu 1971, (zajedno sa predsednikom Đurom Kovačevićem – sa kojim će, uprkos kasnijim političkim razlikama, ostati prijatelj sve do Đurove prerane smrti – i Damirom Grubišom) podneo ostavku. Nedugo zatim, Savez studenata je, kao subverzivna organizacija, ugašen, tj. uključen u Savez omladine Jugoslavije.

Vest o ostavkama, što bi se danas reklo, mladih lidera, imala je, da se još malo našalim, imala je i međunarodni odjek. Zabeležena je, naime, u projugoslovenskom emigrantskom časopisu Naša reč koji je izlazio u Londonu, a vodio ga je Desimir Tošić, sa kojim će se Vlada upoznati dve decenije kasnije, 1991. godine, u Demokratskoj stranci.

„Opozicija je pokazala nesposobnost da se liberalizmom odupre nacionalizmu“, zabeležio je Vladimir Gligorov u svojoj kolumni u prvom broju mesečnika Demokratija danas, što ga beše pokrenuo Zoran Gavrilović, maja 1990. godine.

U tom kontekstu, izgleda mi da je Vladimir Gligorov žalio za Jugoslavijom. Ne u nekom sentimentalnom smislu, nego iz filozofsko-političkih razloga, sa stanovišta najveće dobrobiti za njene stanovnike, tj. narode i narodnosti. Zato je pokazao da žalopojke svih nacionalista da su njihove nacije bile eksploatisane od drugih nisu zasnovane na činjenicama, kao i da su sve nacije u Jugoslaviji napredovale manje-više ravnomerno. Pišući priloge za istoriju Jugoslavije koju je u dva toma objavio Helsinški odbor u Srbiji, našao se na istom poslu, ne po prvi put, sa urednicom, predstavnicom liberalne misli u Srbiji, takođe nedavno preminulom, istoričarkom Latinkom Perović. Prethodno ih je povezala sudbina srpskih (komunističkih) liberala.

Naročito je Vladimir Gligorov, prelomnih devedesetih, bio nezadovoljan ulogom srpske intelektualne elite. „Značajnu ulogu u politici koja je vođena od dolaska Miloševića na vlast pa sve do danas imaju kreatori intelektualne javnosti čiji bi pogled na svet i pre svega shvatanje nacionalizma i politike nacionalnih interesa bilo osporeno ukoliko bi se prihvatio, čak i na uzdržan način, nekakav neoliberalizam. To bi značilo da su svi, i Akademija nauka i Dobrica Ćosić i Matija Bećković i Srpska pravoslavna crkva i najveći deo Pravnog fakulteta, da su svi oni jednostavno pogrešili. Ne bi to bio samo poraz u ratu i politici, već bi to bio moralni i intelektualni poraz“. Tekst je objavljen 2006. ali se komotno može reći da važi i ove 2023. godine, gotovo dve decenije kasnije.

Reč je, zapravo, o Vladinom prilogu za knjigu „Etika odgovornosti“, posvećenoj Zoranu Đinđiću. Uprkos primedbama, koje nisu bile male, napis je okončao zaključkom da će se „s vremenom težina tog ubistva sve više osećati“. Nekako mi se čini prirodnim da u ovoj godini, kada se navršava 20 godina od atentata na premijera Srbije, i u ovoj prilici, to dalekovido razumevanje bude pomenuto.

Slično se može reći i povodom odlaska Vladimira Gligorova: gubitak je ne samo nenadoknadiv, nego će i praznina koja je za Vladimirom Gligorovim ostala biti sve veća.

Mijat Lakićević



*Ovaj naslov sam, priznajem, već iskoristio za In memoriam koji sam napisao za NIN. Ali pošto mi se čini da on najpreciznije i najpotpunije opisuje lik i delo Vladimira Gligorova, odlučio sam da ga i u ovoj prilici iskoristim. Uzdam se i u onu latinsku: Repetitio mater studiorum est.