Navodna Gazpromova ponuda od 780 dolara za gas samo je predstava koja treba da pokaže kako Putin (time što će odobriti znatno nižu cenu) izuzetno uvažava Vučića, ali će u stvari pokazati da je Srbija u sve čvršćem zagrljaju Rusije

Kad se sve skupi još će ispasti da je od “gasne krize” najviše profitirao Aleksandar Vučić. Jer, evo, omogućila mu je novi nastavak njegove omiljene serije – spasavanje Srbije. Naime, kako je sam Vučić objavio – jer ko bi to bolje od njega uradio –Rusi su nam ponudili novu cenu gasa, koja bi trebalo da važi od 1. januara 2022. godine i po kojoj bi Srbija za 1.000 kubnih metara prirodnog gasa trebalo da plaća 780 dolara. To je gotovo tri puta više od dosadašnje cene koja, kaže se, iznosi 270 USD/1.000 m3. Zanimljivo je da Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa, državnog preduzeća za uvoz i distribuciju “plavog energenta”, koji je istog dana gostovao na RTS-u nije hteo da otkrije šta nam to Rusi serviraju. Nije hteo il’ nije smeo, vrag bi ga znao – da parafraziram stihove iz “Mostarskih kiša” Pere Zubca.

Braća i sestre

No, kod energetike nema lirike, više je reč o (surovim) interesima. A nema sumnje da je primarni interes predsednika Vučića da prikaže kako jedino on može da obezbedi najbolju cenu. Što je Bajatović nakon boravka u Moskvi i potvrdio rekavši da “buduća cena gasa zavisi od razgovora Vučića sa Putinom”. Ovih dana je u Moskvi boravila i ministarka energetike Zorana Mihajlović, ali se smisao njenog boravka u glavnom gradu Rusije ne razlikuje mnogo od Bajatovićevog.

Otud se nameće pitanje da li su zaista Rusi i Srbi braća kao što se često ističe ili to važi samo za Vučića i Putina. Valjda bi, naime, bratski dogovor mogao da se postigne i na nekom nižem nivou bratstva, makar kad se radi o u suštini materijalnim ma kako “neopipljivim” stvarima, kao što je gas, a ne da za obične smrtnike važi načelo “ako smo mi braća, kese nam nisu sestre”.

Ipak, ni Vučić, kako stvari stoje, nije pred lakim zadatkom. “Znam čoveka, znam Putina. I mogu da vam kažem da ćemo imati najpovoljniju cenu gasa u Evropi”, rekao je Vučić. To, međutim, neće biti lako pošto je Lukašenko isposlovao cenu od 128 dolara. I Viktor Orban je Vučiću “bacio rukavicu u lice”. Naime, negde u septembru Peter Sijarto, ministar spoljnih poslova Mađarske, pohvalio se petnaestogodišnjim ugovorom sa Rusijom o kupovini 4,5 milijarde kubnih metara godišnje po ceni “atraktivnijoj od one u sadašnjem ugovoru”. Doduše, iznos nije precizirao. Govoreći, međutim, o ovom aranžmanu Vojislav Vuletić, predsednika Skupštine Udruženja za gas Srbije (GASAS), pomenuo je cenu od 220 dolara za 1.000 kubika. Taj gas, to je posebno zanimljivo, trebalo bi da dođe iz Srbije, Balkanskim tokom. S tim u vezi treba podsetiti da je lično Aleksandar Vučić, otvarajući 1. januara 2021. ovaj cevovod (koji umesto preko Ukrajine i Mađarske gas u Srbiju dovodi preko Turske i Bugarske – Turskim tokom, kojeg je Balkanski produžetak) rekao da će cena ubuduće biti 155 dolara. Kapacitet Balkanskog toka je 15,5 milijardi kubika, Srbija godišnje uvozi oko dve milijarde (ukupno troši 2,5 milijardi kubika). U čemu je problem da jednostavno izabere jeftiniju varijantu? Uostalom, zar sam predsednik, na nedavnoj (10. oktobra) konferenciji za štampu sa ruskim ministrom spoljnih poslova Lavrovom nije rekao: “Da nismo izgradili gasovod, mogao bih samo da uzmem konopče da se obesim”. Verujem da će tako ostati i posle njegovog sastanka sa Putinom u Moskvi 25. novembra.

Savršena oluja

Do svetske gasne krize nije doveo jedan krupan razlog nego veći broj sitnijih uzroka, što bi mediji nazvali “savršenom olujom”. Najpre, posle korone pojačana privredna aktivnost u celom svetu pojačala je potražnju. Drugo, jaka prošla zima uslovila je da evropska skladišta gasa početkom jeseni budu popunjena tek 70 odsto (u Nemačkoj 60), što je izazvalo dodatnu “nervozu” na tržištu. Treći važan uzrok nalazi se (kao i za mnogo toga što se u poslednje vreme dešava u Evropi) u Kini. Kina je, naime, s jedne strane da bi ostvarila zacrtani cilj i postala “carbon free” do 2060. godine, a s druge strane da bi smanjila broj nesreća u rudnicima, redukovala svoju proizvodnju i okrenula se tečnom prirodnom gasu. Zato su tankeri koji su iz severne Afrike išli put Evrope okrenuti prema jugoistočnoj Aziji. Istovremeno, u Evropi je zbog kvarova na proizvodnoj i transportnoj infrastrukturi smanjena proizvodnja gasa u Norveškoj i Holandiji. Takođe, zbog neodgovarajućih vremenskih prilika opala je proizvodnja energije iz solarnih i vetro-parkova u Španiji, odnosno Danskoj. Do pada evropske proizvodnje energije došlo je i zbog istovremenog remonta nuklearnih i termo elektrana. Na kraju, ali ne i najmanje važno, po nekim mišljenjima, ne malu ulogu ima pritisak da se ubrzaju dozvole za rad gasovoda Severni tok 2 (kapaciteta 55 milijardi kubika – koliko i njegov prvorođeni “brat blizanac”) koji je završen još pre godinu dana.

Sa druge strane, svetske rezerve gasa iznose 350.000 milijardi kubnih metara i dovoljne su za bar sto narednih godina. Uzgred, svetske rezerve nafte su procenjene na 1.500 milijardi barela a mrkog i kamenog uglja 500 milijardi tona (lignita još toliko) tako da će pre ovi energenti biti zamenjeni onima koji manje zagađuju nego što će biti potrošeni.

Cene i ucene

Kapaciteti gasovoda iz Rusije prema Evropi kreću se oko 300 milijardi kubnih metara, dok se iz Rusije plasira oko 200 milijardi kubika (nešto preko 40 odsto ukupne evropske potrošnje koja trenutno iznosi oko 500 milijardi kubika). Evropska unija, međutim, u okviru svoje “Zelene agende”, kojom je predviđeno da se do 2050. iz upotrebe potpuno izbace elektrane na fosilna goriva, planira da do 2030. potrošnju gasa poveća na 800 milijardi kubnih metara. To je nesumnjivo velika šansa za Rusiju pod uslovom da ne ucenjuje Evropu. I još pod jednim uslovom – da ne pomaže, pre svega finansijski, antidemokratske, antiliberalne i ekstremno desničarske partije i pokrete u gotovo svim evropskim zemljama.

Uzgred, kada je o cenama reč, nije zgoreg napomenuti da njihov porast na 1.000 pa čak i 2.000 dolara za hiljadu kubika nije važio za najveći deo gasnog “tržišnog kolača”. Do tog enormnog skoka – mada bukvalnog skoka nije bilo pošto su cene kontinuirano rasle još od proleća – došlo je na berzi, dakle za količine marginalne u odnosu na ukupnu potrošnju. Promet najvećeg dela prirodnog gasa odvija se na osnovu dugoročnih ugovora gde se dogovaraju različite “formule” za izračunavanje cene (uglavnom je reper cena nafte) ili se jednostavno ugovori neka fiksna cena.

Ipak, ravnoteža je poremećena i sada će morati da se uspostavi nova. Na kom će to nivou (cene) biti zavisi od toga kako će se i kojom brzinom pomenuta “savršena oluja” okončavati. U međuvremenu, Rusija želi da situaciju što bolje, kako to vole da kaži ekonomisti, “kapitalizuje”, odnosno da je iskoristi kako za trenutno povećanje cena tako i za dugoročno popravljanje položaja, čitaj uspostavljanje dominacije, na tržištu gasa.

Kada je, s tim u vezi, o Srbiji reč, sasvim neprimećeno je prošla jedna vrlo zanimljiva činjenica. Naime, aktuelni ugovor, sa rokom važenja od 10 godina, Srbija je sa Rusijom zaključila 2013, što znači da bi trebalo da istekne početkom 2023. godine. Iz dosad neobjašnjenih razloga, međutim, ovih dana smo – kao što je na početku rečeno – saznali da se radi na novom ugovoru koji treba da se primenjuje (već) od 1. januara 2022. godine. Zašto je rok važenja ugovora skraćen za godinu dana? I to baš u situaciji vrlo nepovoljnoj za kupca a vrlo povoljnoj za prodavca. I – nekako spontano nameće se pitanje – da li će i šta će tu sve, pored gasa, biti na stolu, o čemu će se pregovarati. Mi vidimo da se Srbija takoreći svakoga dana u svakom pogledu (da iskoristim slavnu sentencu iz “Doli Bel”) sve više udaljava od Evropske unije i vidimo da u tome uživa nedvosmislenu rusku podršku.

Sve u svemu, navodna Gazpromova ponuda od 780 dolara za gas samo je predstava koja treba da pokaže kako Putin (time što će odobriti znatno nižu cenu) izuzetno uvažava Vučića, ali će u stvari pokazati da je Srbija u sve čvršćem zagrljaju Rusije.

Mijat Lakićević
Medija centar Beograd, 20. oktobar 2021.