Pogrešno je o tržištu govoriti loše u Srbiji, zemlji gde je ono političkim i socijalnim voluntarizmom izubijano, izgaženo i deformisano do neprepoznatljivosti. I koja to plaća vrlo niskim stepenom razvoja, slobode i demokratije

Pavle Grbović verovatno spada među najperspektivnije srpske političare; njegove izjave su često sveže i moderne, ali se desi i da omane, pa posegne za stereotipima i arhaičnim pogledima. Jedna od takvih je ova nedavna povodom Nacrta zakona o parničnom postupku, koji je izazvao veliko uznemirenje u pravosudnoj zajednici, pa čak i ulične proteste advokata. U međuvremenu, povod za samu izjavu nestao je pošto su se advokati i ministarka pravde dogovorili, ali su Grbovićeve reči ostale, pa je tako ostao i povod za ovaj tekst. Štaviše, takvim razvojem situacije ova izjava je samo dobila na opštosti i “paradigmatičnosti”.

“Pravda ne sme biti tržište jer ukoliko i socijalno ugroženi građanin nema istu šansu da ostvari svoje pravo kao i milioner, onda to nije pravda već trgovina, manipulacija i otimačina”, rekao je, dakle, predsednik “Slobodnih građana”.

Dve stvari su ovde sporne. Najpre je to stavljanje u isti niz, tj. u isti koš trgovine s manipulacijom i otimačinom. Iako na prvi pogled zvuči benigno, trgovina je tu zapravo samo prva karika u lancu “od zla ka gorem”. Smisao je: crno, crnje, najcrnje. To je taj stereotip: trgovina je u Srbiji takoreći oduvek smatrana za parazitsku i nečasnu delatnost.

No, to je samo uvod u ključnu poruku ovog (nesrećnog) Grbovićevog tvita: tržište jednako je nepravda. Drugim rečima, tržište i pravda su dve nespojive, praktično suprotstavljene kategorije, takoreći antipodi.

Zašto nije bilo dovoljno, nameće se pitanje, reći da pristup sudu (a ne pravdi, do pravde je, i kad se dođe na sud, još dalek put, tim pre što sud i ne deli pravdu nego primenjuje zakon – da u pitanje odnosa prava i pravde sad ne ulazimo) ne treba da zavisi od imovnog stanja pojedinca – što je samo po sebi jasno – nego mora i da se oplete po tržištu? Manji bi problem bio ako je to danak političkom populizmu, potrebi za lakim sticanjem jeftinih političkih poena, kojoj izgleda i mlađi naraštaji teško odolevaju. Veći je što se čini da Grbović iskreno veruje u to što je rekao. Jer, zapravo, istina je potpuno drugačija.

Iskustvo – i to ne neko kratkotrajno i lokalno nego viševekovno i globalno – pokazalo je i pokazuje da najviše prava i pravde ima u zemljama u kojima je najviše tržišta. I obrnuto, najmanje je vladavine prava tamo gde je tržište proganjano i zabranjivano; u narodima koji nisu uspeli da izgrade instituciju tržišta i koji su se – svojom voljom i slobodnim izborom – opredeljivali za široko rasprostranjenu, svuda prisutnu i ničim sputanu državu. Najnezavisniji sudovi, dakle najpravičniji i najpravedniji pravni sistemi nastali su u zemljama Zapada, gde je tržište (bilo) temelj ustrojstva društva i države.

Pogotovo je pogrešno o tržištu govoriti loše u Srbiji, zemlji gde je ono političkim i socijalnim voluntarizmom izubijano, izgaženo i deformisano do neprepoznatljivosti. I koja to plaća vrlo niskim stepenom razvoja, slobode i demokratije.

Ni po jada ne bi bilo – niti bi bilo ovog teksta – da je Pavle Grbović jedini ili jedan među retkima koji zagovaraju ovakve stavove. Problem Srbije, a naročito opozicije, upravo je u tome što takvo mišljenje (ubedljivo) preovlađuje. Da ne kažem dominira – već stolećima.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. jun 2021.