Ovde se dijalog zamišlja kao dvoboj posle kojeg jedan biva odnet na nosilima, a ne kao svakodnevni život i osnovni sastojak pluralizma

Ženska momčad je, da odmah objasnim mlađim naraštajima, termin koji je, pre jedno pola veka, upotrebila Milka Babović, sportska komentatorka TV Zagreb, koja se, uzgred, proslavila svojim koloritnim opisima (pošto su televizori još bili crno-beli) odevnih kombinacija takmičarki (i takmičara) u umetničkom klizanju. Tim povodom zbijane su šale, ali drugih reakcija, koliko se sećam, nije bilo. Kao što, verujem, ni navedena upotreba ženskog i muškog roda za pojedina zanimanja nije izazvala nikakvo uznemirenje javnosti.

Otprilike u isto vreme – i sam sam se uplašio ove konstatacije – služio sam vojsku u Zagrebu. Budući da sam završio Pravni fakultet – skromno priznajem ne baš kao najbolji student ikada – dodeljen sam na ispomoć jednoj vojnoj ustanovi koja se bavila pravnim poslovima. Tada sam prvi put čuo izraz – sutkinja. Dobro se sećam kako sam se iznenadio, ali mi nije nešto posebno smetalo. Kad sam se vratio u Beograd primetio sam da svi govore “sudija” i za muške i za ženske sudije, da tako kažem.

Povod za ovo prisećanje “iz malog mozga” jeste, naravno, nedavno usvojeni Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Nešto što samo po sebi izgleda nesporno izazvalo je velike prekore tako da će po svoj prilici ovaj akt završiti na Ustavnom sudu, pošto je jezičko odeljenje Srpske akademije nauka zatražilo poništavanje njegovih pojedinih odredbi.

Ovaj slučaj, iako u aktuelnoj situaciji takoreći nevažan – baš zato što je takav – ima zapravo paradigmatičan značaj i upućuje na neke dublje, suštinske odlike savremene Srbije. S jedne strane, on ukazuje na svojevrsnu tvrdoću društva, na njegovu okoštalost, nedostatak gipkosti i pokretljivosti, kao da je ukopano. Sa druge strane, pokazuje kako u uređivanju, regulisanju života u zajednici nastojimo da se oslanjamo prevashodno na snagu, na silu, na prinudu – bilo kao normu bilo kao presudu – a ne na razumevanje i sporazumevanje. Tako je, kao što vidimo, čak i kada se kao tema postavi jezik kojim govorimo.

To ne važi samo za one koji rade u državi te raspolažu jednom ili drugom vrstom državne vlasti, od kojih se to, po prirodi stvari, i očekuje. Slično se ponašaju i članovi najviših intelektualnih ustanova, od kojih bi se, opet po prirodi stvari, očekivalo da se zalažu za razgovor i raspravu, da ne kažem dijalog. Ne razgovor radi ispiranja jezika nego sa idejom da se upravo na taj način (presudno) utiče na oblikovanje samog društva, odnosno na smer u kojem se ono kreće.

Dijalog bi, naravno, trebalo da se odvija u raznim formama i formatima, na različitim nivoima, “institucionalno i vaninstitucionalno”, između ostalog, i u okviru samog pravnog sistema. Posebno kroz sudsku praksu, gde se zakoni tumačenjem i primenom usaglašavaju sa ljudskim mogućnostima i potrebama.

Ovde se, međutim, dijalog zamišlja kao dvoboj posle kojeg jedan biva odnet na nosilima, a ne kao svakodnevni život i osnovni sastojak pluralizma.

U slučaju Srbije to je drugo ime za proces oslobađanja društva od čvrstog zagrljaja i snažnog stiska države. Oslobađanja autonomnih i autohtonih društvenih snaga, ali pre svega lične inicijative i privatnog preduzetništva, ne samo u usko privrednoj sferi nego i u najširem društvenom smislu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 10. jun 2021.