Najveći problem samoupravne privrede i društva uopšte bila je tzv. socijalizacija gubitaka. Prostije rečeno, društvena preduzeća nisu mogla da propadnu. Ako su poslovala sa gubitkom – a to je bio vrlo čest slučaj – ona su na različite načine veštački održavana u životu

Kada je pre tri godine Branko Milanović u Danasu napisao da Milton Fridman “nažalost, nikada nije bio u Jugoslaviji”, zamolio sam da neko prenese Milanoviću da je čuveni američki liberalni ekonomista ipak boravio u Beogradu. Sad vidimo da se u najnovijem napisu “naš, a svetski” naučnik malo korigovao, ali opet su ostale neke nepreciznosti koje bi valjalo ukloniti. Ne, naravno, kao što sam i prethodni put napomenuo, da bi se Milanoviću “delile packe” nego čitalaca, ali i ne samo čitalaca radi. Naime, onaj “sjajan novinar iz odličnog beogradskog časopisa Ekonomska politika” (za koji je Branko, kako kaže, pisao, a ja sam u njemu radio tridesetak godina) koga Milanović navodi kao “Fridmanovog domaćina” bio je Aleksandar Lebl, koji je preminuo pre dva meseca, u 98. godini. S tim što, i to treba dodati, Lebl ipak nije bio domaćin Fridmanu nego je “samo” s njim uradio intervju koji je Ekonomska politika objavila u jednom svom martovskom broju. Sve se to, dakle, nije dešavalo u aprilu, kako je Branko pretpostavio, a domaćin – i to će biti poslednja “ispravka” – zapravo je bio Fakultet političkih nauka, gde je Fridman održao predavanje. Nadam se da će ovih nekoliko informacija sada naći put do svog adresata.

Ali to nije glavni razlog što sam se latio pera, da ne kažem kompjutera. Hteo bih, zapravo, da dodam nekoliko napomena glede samog Milanovićevog članka, tj. samoupravljanja. Naime, samoupravljanje je sredinom druge polovine 20. veka zaista bilo svetski hit. Ne toliko čak u širokim narodnim masama koliko u stručnim krugovima. Recimo, u Parizu je još 1968. osnovan časopis Samoupravljanje (Autogestion), koji je čitav jedan svoj broj 1981. posvetio jugoslovenskoj samoupravnoj praksi. Od naših autora bili su zastupljeni Ljubomir Tadić, Josip Županov, Slobodan Drakulić, Predrag Matvejević i Neca Jovanov. Kao što vidimo – nijedan ekonomista. Samoupravljanje je, dakle, bilo pojam koji je obuhvatao ne samo, da se marksistički izrazim, bazu, ekonomski sistem, nego i nadgradnju – politički sistem, društvene odnose, kulturu…

Kada je pak o privredi reč, tačno je zapažanje koje prenosi Milanović, da su samoupravna preduzeća pokazivala tendenciju zatvaranja jer su samoupravljači, tj. zaposleni odbijali da primaju novozaposlene (ne bi li tako za sebe obezbedili veće plate). U realnom životu, međutim, sva su preduzeća patila od viška zaposlenih, pre svega u administraciji, gde je po pravilu bar trećina zaposlenih bila suvišna. Nametanjem obaveze prijema novih radnika država je pokušavala da reši problem nezaposlenosti (dakle “gastarbajterstvo” nije bilo dovoljno), čiji je osnovni uzrok zapravo bio u nedostatku preduzetništva (praktično zabranjenom) i slaboj fleksibilnosti.

Zbog viška zaposlenih produktivnost je bila niska. Recimo, sećam se iz tog vremena podatka da su EPS-ove termoelektrane na tehničko-tehnološkom nivou postizale istu efikasnost kao nemačke, ali je, kada su u obračun dodavani i zaposleni u administraciji, efikasnost drastično padala. Nikola Kartalović u knjizi “Dosije Vihor“ na jednom mestu opisuje kako se direktor Crvene zastave Prvoslav Raković žali jer radnicima Fijata treba 39 minuta da naprave jedan auto, a Kragujevčanima – više od četiri sata. O produktivnosti je sa šireg aspekta podrobno pisao Ljubomir Madžar u obimnom (ovde već pominjanom) delu “Suton socijalističkih privreda” 1990. godine. “Vrlo niska efikasnost u upotrebi resursa neopozivo svrstava Jugoslaviju u veliku porodicu socijalističkih zemalja koje su, idući logikom poslovičnog ekstenzivnog rasta, pokrenule velike resurse, ali su iz njih izvlačile razočaravajuće male efekte”, ustanovio je, dakle, Madžar pre tačno tri decenije.

Generalno, jugoslovenska preduzeća su, zahvaljujući većem uplivu tržišta, bila znatno efikasnija nego u državama sa centralnoplanskim sistemom, ali su znatno zaostajala za kapitalističkim privredama.

No, najveći problem samoupravne privrede i društva uopšte bila je tzv. socijalizacija gubitaka. Prostije rečeno, društvena preduzeća nisu mogla da propadnu. Ako su poslovala sa gubitkom – a to je bio vrlo čest slučaj – ona su na različite načine veštački održavana u životu. Visoka inflacija tokom celog postojanja SFRJ bila je najočigledniji sublimat tog i takvog ekonomskog sistema. Cenu su, naravno, plaćale dobre firme, što je delovalo destimulativno na čitavu privredu i društvo u celini.

Najbolje je to izrazila parola: radio ne radio, svira ti radio.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 7. novembar 2020.