Ova 2021. mogla bi da se nazove godinom jubileja – Da li se “agent” srpske istorije vraća tamo odakle je pre 35 godina krenuo, u Srpsku akademiju nauka – Jedno je ipak jasno: pritisak na predsednika Akademije da odstupi sve je jači i samo se čeka hoće li Kostić revidirati

Da je Srbija imala pameti, ovog juna bi slavila 100 godina Vidovdanskog ustava. A neće obeležiti, mada bi mogla, ni osam decenija od velike narodne 27-martovske pobune protiv pristupanja Trojnom paktu niti julskog antifašističkog ustanka. Možda će pak proslaviti 20 godina Amfilohijeve anateme na Zorana Đinđića. Ka tome napreduje Srbija poslednjih godina.

UPOTREBA ZLOČINA: Možda je 20. februara – kada je na državnoj televiziji prikazan film “Dara iz Jasenovca” – stvarno otvoren dijalog, ali to nije dijalog koji nam je potreban. Nekim činom – pa i zločinom, daleko bilo – mogu se pokrenuti određene teme, ali je ključno da li je i koliko tim načinom prethodno porušeno, tj. da li je početna tačka razgovora pomerena unapred ili unazad.
Razgovor o Jasenovcu trebalo bi da se vodi pre svega između Hrvata i Srba, ali ne samo da ovaj film tu raspravu ne pokreće nego mu, sudeći po “znakovima pored puta”, to nije ni bila namera. Štaviše, i sama kandidatura za Oskara – izdejstvovana, uzgred, protivno svim pravilima – bila je više marketinški potez za domaću “uporabu”, što bi rekla naša bivša braća Hrvati. A kako vreme odmiče sve je jasnije i ko iz ovoga izvlači najviše koristi. Kao što je ministar Jočić svojevremeno govorio: “Hilandar gori, a vi me pitate za trafiku”, tako i Vučić, sav hepi, poručuje: ja o Jasenovcu, a vi me pitate za Jovanjicu.
Tome u prilog govori i spin kako se, eto, ova tema posle višedecenijskog ćutanja pod komunistima tek sada otvara, da je ranije to bila zabranjena tema i slično. U stvari, kao što je lepo pokazao Tomislav Marković, o koncentracionom logoru Jasenovac do 2000. godine objavljeno je 1.188 knjiga, 1.544 tekstova i 108 zbirki dokumenata, od čega ubedljivo najveći deo u SFR Jugoslaviji. Da je tu istina zapravo nebitna, najbolje svedoči činjenica da je “Jasenovac” Iva Goldštajna, nesumnjivo najozbiljnije naučno delo o tom užasnom stratištu, u Srbiji potpuno prećutan; Ministarstvo kulture čak nije htelo da izdvoji sredstva za njegov otkup.
Nije, međutim, kao što rekosmo, Vučić sada izmislio ništa novo. On je to samo preuzeo – i unapredio – od vojvode Šešelja kad je ovaj poginuo na Vukovaru, Kninu, Dubrovniku, Sarajevu, Košarama i gde još sve ovaj junak nije žrtvovao svoj život zarad napretka srpstva i srpskog sveta.

DANAS U SRBIJI ANTIKOMUNISTI, BAŠ KAO SVOJEVREMENO KOMUNISTI, SPREMAJU – DIFERENCIJACIJU. TADA JE ONA BILA IDEJNA, SADA JE NACIONALNA. MESTO DIFERENCIJACIJE NIJE VIŠE PARTIJA NEGO NAJVIŠA NAUČNA INSTITUCIJA – SRPSKA AKADEMIJA NAUKA I UMETNOSTI. POSLE DEMONSTRACIJA ISPRED, ZAHTEVA SE DIFERENCIJACIJA IZNUTRA

Elem, da se vratimo u glavni tok, slična teza lansirana je i pre tridesetak godina, krajem osamdesetih, što je, pokazalo se, bila uvertira za ratove (i zločine) koji će uslediti. Doduše, bilo je to još uvek u kontekstu šire priče o srpsko-hrvatskim odnosima jer sve nade u opstanak Jugoslavije nisu bile načisto propale. S tim u vezi, a kada smo već započeli s jubilejima, mogao bi da se navede još jedan: tri decenije od hit predstave 1991. godine – “Knez Pavle”, koja je osim rehabilitacije kraljevskog namesnika imala i da skrene pažnju na nesolidnost Hrvata kao partnera.

SRBI I HRVATI: To je, dakle, Beograd u koji se septembra 1990. vratio Desimir Tošić. Ko je sad pa Desimir Tošić – pitaće, verovatno, mnogi. Pitanje je, nažalost, opravdano jer u poslednjih desetak godina nije učinjeno ništa da se očuva uspomena na ovog izuzetnog čoveka; štaviše, mnogo je urađeno da ga se zaboravi. U najkraćem, Desimir Tošić je član predratne Demokratske omladine, kao protivnik komunista nije otišao u partizane, ali ni u četnike. Zbog ilegalnog rada uhapšen je februara 1943. i oteran u logor na Starom sajmištu, a odatle u Austriju. Posle rata, ne želeći da živi pod komunističkom vlašću, otišao je u emigraciju. Najpre u Parizu, a zatim u Londonu proveo je više od četiri decenije uređujući časopis Naša reč. Bio je jedan od osnivača, zajedno sa demokratskim Hrvatima (Vane Ivanović), Slovencima (Ljubo Sirc) i Bošnjacima (Adil Zulfikarpašić) organizacije Demokratska alternativa. Ono što je za ovu priču, međutim, najvažnije jeste da se Tošić praktično celog života bavio proučavanjem srpsko-hrvatskih odnosa jer, kako je pisao, “pitanje odnosa Srba i Hrvata svodi se na pitanje opstanka državne zajednice Jugoslavije”. O njegovim dometima pak svedoče reči istoričara Stevana K. Pavlovića da je Desimir Tošić istoriju poznavao i razumevao bolje od mnogih profesionalaca, kao i Alekse Đilasa da je za “mudrog i čovekoljubivog” Desimira Tošića moralo biti mesta u Akademiji nauka.
Dakle, kada se ovaj i ovakav Desimir Tošić posle poluvekovnog izbivanja obreo u Srbiji, iako je voleo da kaže kako je njemu “ovde sve poznato”, na jedno nikako nije mogao da se navikne. Zaprepastilo ga je “bogatstvo neznanja” – tako je sam jednom prilikom rekao – odnosno “iluzija, zabluda i grešaka u srpskoj nacionalnoj politici”. Zato se “bacio” na edukaciju i demitologizaciju, učestvovao je na tribinama, neumorno svake nedelje pisao u Borbi. Naslovi njegovih članaka iz tog vremena najbolje su svedočanstvo: “Gresi i greške u srpskom političkom društvu”, “Iz jedne u drugu zabludu”, “Masovna upotreba laži”, “Čija je elita luđa”, “Gluposti za ugled” itd., da više ne nabrajamo.

KAO ŠTO JE MINISTAR JOČIĆ SVOJEVREMENO REKAO: “HILANDAR GORI, A VI ME PITATE ZA TRAFIKU”, TAKO I VUČIĆ, SAV HEPI, PORUČUJE: JA O JASENOVCU, A VI ME PITATE ZA JOVANJICU

GRESI I GREŠKE: Kao prvu veliku grešku srpske nacionalne politike Tošić navodi onu iz 1918. prilikom rađanja zajednice južnoslovenskih naroda. “Naše srpsko društvo teško je razumelo šta znači ‘ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca’. I u svesti i u podsvesti to je bilo proširenje Srbije i Crne Gore. Tome je pogodovala ondašnja ‘državna ideologija’ da su Srbi i Hrvati jedan jedinstveni narod. Ona je”, nastavlja Tošić, “Srbe politički oslepela” tako da “nisu mogli da shvate da jedinstveni ‘jugoslovenski narod’ ne može postojati već i zato što tu ideologiju odbija ne samo ogromna većina hrvatskog nego i drugi narodi”. Takođe, piše dalje Tošić, “niko u to vreme nije primećivao ne samo da Hrvati ne žele u jedinstveni narod nego oni prvi put u istoriji gube, prvenstveno de iure, kontinuitet državnopravnosti koja je vladala njihovim prostorom od 1102. do 1918. godine. To je bila nepravda naneta hrvatskom narodu 1918. I toga Srbi, bar u većini, nikada nisu bili svesni, da ne govorimo o činiocima koji su agresivno vitlali tim javnim mnjenjem, kao što su bili kralj Aleksandar i Svetozar Pribićević”.
Druga još veća greška načinjena je prilikom usvajanja Vidovdanskog ustava. Kralj Aleksandar i Nikola Pašić prekršili su obećanje dato Hrvatima (i Slovencima) da će ustav prve zajedničke južnoslovenske države biti usvojen kvalifikovanom, odnosno dvotrećinskom većinom. Zbog toga za njega nisu glasali ni slovenački ni hrvatski predstavnici, zapravo nisu ni došli u Skupštinu. Ali ne samo to, ni kasnije, tokom života prve Jugoslavije, piše Tošić, Srbi nisu uviđali ovu grešku. “Većinsko srpsko javno mnjenje se u toku Prve Jugoslavije udaljavalo od uticaja onih snaga koje su tražile ‘srednje rešenje’ za međunacionalno pitanja (Protić, Davidović, Dragoljub Jovanović)”. Štaviše, pomenuti Protić, čiji je “ustavni nacrt bio za svoje vreme izuzetno kompromisno rešenje”, zbog toga je prvim sledećim, tj. izborima 1923. bio kažnjen time što prvi put posle 40 godina nije izabran za poslanika u Skupštini. To je starog i već ostarelog političara izgleda mnogo pogodilo, pa je ubrzo umro. “Na izborima 1923. godine Srbi su odbacili politiku sporazuma s Hrvatima”, konstatovao je Tošić.

DA JE SRBIJA IMALA PAMETI, OVOG JUNA BI SLAVILA 100 GODINA VIDOVDANSKOG USTAVA. A NEĆE OBELEŽITI, MADA BI MOGLA, NI OSAM DECENIJA OD VELIKE NARODNE 27-MARTOVSKE POBUNE PROTIV PRISTUPANJA TROJNOM PAKTU NITI JULSKOG ANTIFAŠISTIČKOG USTANKA. MOŽDA ĆE PAK PROSLAVITI 20 GODINA AMFILOHIJEVE ANATEME NA ZORANA ĐINĐIĆA. KA TOME NAPREDUJE SRBIJA POSLEDNJIH GODINA

Treća greška bio je zapravo zločin u Narodnoj skupštini, kada je radikal Puniša Račić (20. juna 1928) ubio tri hrvatska poslanika: Stjepana Radića, lidera Hrvatske seljačke stranke (koji je zapravo preminuo nekoliko meseci kasnije od posledica ranjavanja), te Stjepanovog sinovca Pavla Radića i Đura Basaričeka (dok su Ivan Pernar i Ivan Granđa ranjeni). Za Tošića je posebno bilo paradoksalno da su u atentatu ubijeni “hrvatski rodoljubi koji su bili poznati po svojim simpatijama za Srbe i odani ideji Jugoslavije”. Takođe, okolnosti da je atentat izvršen u parlamentu Tošić je davao posebnu težinu, “pucati u Narodnoj skupštini znači više od zločina. To je veliki istorijski prestup”. Ono što ga je dodatno pogađalo bila je činjenica da se ovaj zločin u srpskoj javnosti “najredovnije prećutkuje”, dok su ga “srpski istoričari ili preskakali ili ga svodili na jedan svakodnevni slučaj” ili ga čak i opravdavali prethodnim ponašanjem Hrvata.
Šestojanuarska diktatura (1929) predstavljala je u prvoj deceniji zajedničke države poslednji udarac srpsko-hrvatskim odnosima. “Kralj Aleksandar je privukao sebi i svom režimu dobar deo srpskog javnog mnjenja koje nije uviđalo tešku istorijsku zabludu novog režima: on se nije mogao graditi na jugoslovenskim nacionalističkim idejama koje su Hrvate bacale u pravi nacionalni rat protiv nove države”, pisao je Tošić.
Ako je na atentat na kralja Aleksandra u Marseju 1934. Tošić u izvesnom smislu gledao kao na odgovor na ubistvo Radića i drugova, za ustaški genocid tokom Drugog svetskog rata nije imao ni objašnjenja ni izvinjenja. Štaviše, pitao je “povodom nezabeleženih kolektivnih zločina u ma čijoj istoriji na Balkanu”, tj. “dok se isukani mač ustaša vio nad nevinim srpskim življem”, zašto je hrvatska politika, pre svih njen nesporni lider Vladko Maček (“mačekovština” – pisao je Tošić), dakle zašto su svi oni “ćutali, nemi i hladni”.
Smisao svih tih tekstova očigledno – naročito podsećanje da srpska strana u razvoju situacije poslednjih decenija nimalo nije nevina – bio je da se, nasuprot dominantnom “narativu”, smire strasti i ohladi “krvca uzavrela” jer “nam se scene iz 1941-1945. mogu ponoviti”. Na tom tragu (i inspirisan postupkom tadašnjeg predsednika Poljske Leha Valense tokom posete Izraelu) Tošić je predlagao “međusobni oproštaj Srba i Hrvata”, odnosno “da Srbi i Hrvati priznaju gde su pogrešili u svojoj prošlosti u odnosu jedni na druge”.
Srbi treba da shvate, navodio je dakle Tošić, “da je Vidovdanski ustav od 1921. jedna politička podvala u odnosu na dogovor na Krfu 1917. i da shvate, ne samo da usput beleže, da je ubistvo Stjepana Radića i drugova politički zločin prvog reda”, te da je “negiranje hrvatskog naroda… posle državnog udara 1929… jedan od najvećih političkih prestupa u istoriji… Na strani Hrvata stoji samo jedno neophodno priznanje, a to je priznanje ustaškog genocida nad srpskim narodom u NDH”.

DIFERENCIJACIJA U AKADEMIJI: Mi danas znamo da Tošićeve “lekcije iz istorije” nije imao ko da čuje, a kamoli da nešto iz njih nauči. Srbi su išli iz poraza u poraz. Kako je isticao pomenuti Pavlović krajem devedesetih, Tošić je uviđao “potpuni poraz savremene srpske nacionalne politike”. Sam Tošić je pisao da je Srbima “politički mozak iscurio”, da je “naš um zarobljen” i da je “posle devedesetih godina nama vladala samo velika laž, nacionalna i nacionalistička”.
Iako nije abolirao običan narod, naprotiv, nije prezao ni da adresira glavnu odgovornost: “Akademicima bi bilo bolje da su ćutali i čekali da ih vreme zaboravi”, naslov je jednog od njegovih “najubojitijih” članaka.

DA JE TU ISTINA ZAPRAVO NEBITNA, NAJBOLJE SVEDOČI ČINJENICA DA JE “JASENOVAC” IVA GOLDŠTAJNA, UBEDLJIVO NAJOZBILJNIJE NAUČNO DELO O TOM UŽASNOM STRATIŠTU, U SRBIJI POTPUNO PREĆUTAN; MINISTARSTVO KULTURE ČAK NIJE HTELO DA IZDVOJI SREDSTVA ZA OTKUP KNJIGE

Ironijom sudbine, ali ne može se reći nezasluženo, danas u Srbiji antikomunisti, baš kao svojevremeno komunisti, spremaju – diferencijaciju. Tada je ona bila idejna, sada je nacionalna. Mesto diferencijacije više nije partija nego najviša naučna institucija – Srpska akademija nauka i umetnosti. Traži se, ako neko slučajno ne zna, da se svi članovi SANU izjasne o stavovima njenog predsednika Vladimira Kostića. Posle demonstracija ispred, zahteva se diferencijacija iznutra. Ono je bila “jogurt revolucija”, na šta će ispasti ovo? Da li će nam se posle događanja naroda dogoditi događanje akademika?
Jedno je, međutim, jasno: pritisak na predsednika Akademije da odstupi sve je jači. Sada se čeka hoće li Kostić revidirati. Izgleda da je duh Kominterne ušao u SANU. A možda nikad nije ni izlazio.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 4. mart 2021.