Pobeda opozicije u Crnoj Gori, čiji je glavni stožer koalicija oko DF, nije oslabila nego, naprotiv, ojačala Vučićevu njegovu poziciju (koju strpljivo već godinama gradi) lidera svih Srba u regionu – i bosanskih, i crnogorskih, i kosovskih, i srbijanskih. Samo su se hrvatski Srbi oteli toj kontroli

Opozicija se nada da će se “reka slobode” iz Crne Gore preliti u Srbiju. Greši. Ta reka je pod kontrolom Aleksandra Vučića. Makar njen najveći deo, tj. matica.

S tom glavninom, dakle, Vučić je bio u tesnoj vezi. Njeni predstavnici su redovno dolazili u Beograd, Srbija je javno finansirala njihove aktivnosti milionima evra, a naivno bi bilo ne računati da su tajne sume bile još veće. Za divno čudo, javnost u Srbiji, naročito opoziciona, to je uspevala da ne vidi. Pa je govorila da su Vučić i Đukanović u dosluhu i da jedan drugom nabacuju političke voleje. Isti ti su, međutim, i dalje glavni tumači zbivanja, kako u Srbiji tako i šire.

Sve u svemu, pobeda opozicije, čiji je glavni stožer koalicija oko Demokratskog fronta, nije oslabila nego, naprotiv, ojačala Vučića. Tačnije – njegovu poziciju (koju strpljivo već godinama gradi) lidera svih Srba u regionu – i bosanskih, i crnogorskih, i kosovskih, i srbijanskih. Samo su se hrvatski Srbi oteli toj kontroli, zbog čega su odmah u Vučićevim medijima provučeni kroz toplog zeca i proglašeni izdajnicima. Srpstva, dabome.

Uzgred, ko veruje da u radiju žive mali ljudi, taj može da veruje i da će Amfilohije Crnu Goru da uvede u Evropu. (Čovek kome su mnogi, koji inače svašta znaju, i zaboravili i oprostili onaj sramni govor nad odrom Zorana Đinđića.)

Drugim rečima, iako se gotovo unisono misli da je ekspertska vlada dobro rešenje, to je veliko pitanje. Može se lako desiti da ona samo posluži kao paravan iza kojeg će se političkom tehnologijom polako preparirati institucije i preusmeravati politika. Kao što je Vučić uradio formirajući vladu sa Dinkićevim ekspertima, na čije je čelo postavio Dačića. To je trajalo tačno dve godine. Posle znamo kako su se stvari razvijale.

S tim u vezi, izjava koju su posle sastanka dali lideri tri pobedničke – makar u ovom času tako izgleda – koalicije, takva je kao da je pisana u Vučićevom kabinetu. Med i mleko, svila i kadifa. Naravno, sve to prija čulima, ali bilo bi krajnje politički neiskusno i nevešto odmah na sva zvona najavljivati neku revoluciju i oštru promenu kursa. Mada, recimo, u programu koalicije Za budućnost Crne Gore piše da će po dolasku na vlast ukinuti evro.

Kada se pak radi o promeni vlasti ovde, u jednoj bitnoj stvari postoji razlika između Srbije i Crne Gore. U Crnoj Gori je polarizacija napravljena po nacionalnoj liniji: sudarili su se – uslovno rečeno, slika nije crno-bela – srpstvo (koje je više versko, nacionalno i prorusko) i crnogorstvo (koje je više građansko, državno i proevropsko). U Srbiji takve podele nema. Vučić je čvrsto zauzeo poziciju srpskog nacionalizma (to pokazuje, recimo, sve što se dešava oko spomenika Stefanu Nemanji), a opozicija – to jest, njena matica, da se opet poslužim tom metaforom – pokušava da ga svrgne još većim srpskim nacionalizmom. To će teško ići. Ona bi, dakle, morala da izgradi neku drugu platformu i njoj odgovarajuću strategiju. Kao logičan izbor nameće se Evropska unija. Ali opozicija to izbegava ili radi vrlo neodlučno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. septembar 2020.