Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov: Ključna reč – nepoverenje.

NOVI MAGAZIN,
Prošle sedmice, 27. oktobra, navršilo se godinu dana od smrti istaknutog jugoslovenskog (i svetskog) ekonomiste i političkog filozofa, stalnog kolumniste Novog magazina Vladimira Gligorova

Koja je ključna reč liberalne filozofije?
Sloboda – reći će svako.
Međutim – nije baš tako.
Ključna reč liberalne misli jeste nepoverenje. U vlast, naravno. To je odgovor koji daje Vladimir Gligorov i nema sumnje da je zapravo on tačan.

NEPOVERENJE, KLJUČNA REČ: Upravo je na nepoverenju sagrađena ogromna zgrada konstitucionalizma, odnosno pravne države. Društva u kome vladaju zakoni a ne ljudi. Zakoni čiji je osnovni smisao, i zadatak, da štite slobode i prava pojedinaca. Zato je, ako to nije contradictio in adjecto, druga ključna reč liberalizma – individualizam.
Gligorov to, kao i obično, pokazuje na konkretnom primeru. Uzgred, primeri kod Gligorova nikada nisu puke teorijske konstrukcije nego su, naprotiv, „slike iz života“. Recimo, postaviće on u jednom tekstu pitanje: „pretpostavimo da se dve vlade dogovore da razmene stanovništvo, i pretpostavimo da se sa tim slažu većine u obema zemljama. Da li je to demokratski? Odgovor je negativan. U toj stvari, dakle u stvari selidbe, relevantna je samo osoba, svaka pojedinačno, o čijoj je selidbi reč. Ne postoji pravo demokratske odluke većinom da se neko preseli. Mnogi zakoni, u mnogim zemljama, na mnoge načine, krše individualna prava, ali to se uvek mora opravdavati, ili bi bar bilo potrebno opravdavati, što ne znači da je zaista i opravdano, kao izuzetak, a ne kao načelo. Inače, u načelu, glas jedne osobe je jači od glasa svih ostalih, kada je reč o individualnim pravima i slobodama. „
Konkretan povod za ovaj članak bio je predlog Zakona o zabrani diskriminacije. Još preciznije, stav Srpske pravoslavne crkve da bi usvajanje takvog zakona „moglo da dovede do društvenih sukoba“. Konstatujući da „nije jasno da li Crkva preti ili samo predviđa“ (danas, petnaestak godina nakon tog članka može se reći da nije samo predviđala), Gligorov ističe da „kada je reč o diskriminaciji, treba voditi računa o interesima diskriminisanih, a ne o interesima onih koji bi da diskriminišu, ma kolika većina da su“.
Nije, naravno, Gligorov propustio i da se sasvim konkretno izjasni o stavu SPC. „Posebno je neprijatno“ naglašava Gligorov, „to što se crkve pozivaju na većinu da bi obavezale manjine da poštuju moralne i druge interese većine. Svako ko pripada bilo kojoj manjini, po praktično bilo kom osnovu, gotovo svuda, a posebno u Srbiji, zna da to mora da čini i da će morati da nastavi da u svakom času bude svestan razlike između većine i manjine – kakav god zakon da se izglasa. Intervencija tradicionalnih crkava je samo povećala saznanje o potrebi da se te implicitne diskriminacije zasnovane na odnosu moći bude konstantno svestan“.

Ne samo da većina ne može da uvede, na primer, ropstvo – niko ne može ni samoga sebe da proda u ropstvo

Na kraju, kada je reč o poštovanju individualnih prava i sloboda, Gligorov ističe da „većina ima moralnu obavezu da uvaži da sve manjine, po svim osnovama, imaju jednaka prava i da ne mogu da budu diskriminisane od strane većine“. „To ide dotle“, tera mak na konac Gligorov, „da se čak ni jednoglasnom odlukom ne može opravdati diskriminacija. Ne samo da većina ne može da uvede, na primer, ropstvo – niko ne može ni samoga sebe da proda u ropstvo. A to važi i za sve druge oblike diskriminacije. Ne postoji pravo da se diskriminiše i niko se ne može odreći prava da ne bude diskriminisan“. Ako je nešto „iznad svega“ onda su to samo individualna prava i slobode.

O SLOBODI ŠTAMPE: Sloboda govora, po mišljenju Vladimira Gligorova, „trebalo bi da bude potpuna, takoreći apsolutna. To ne znači“, dodaje odmah Gligorov, „da mislim da se ona ne može zloupotrebiti. No, mogućnost zloupotrebe će zavisti od toga koliko je odgovorna javnost, pod čime podrazumevam sve nosioce nekog oblika intelektualne, moralne, profesionalne i političke odgovornosti. Kada je reč o beogradskoj javnosti sa kraja osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka“ – opet udara u glavu Gligorov – „tada je neodgovornost bila gotovo nagrađivana. Oni koji žele da se podsete, ili su suviše mladi da bi imali to iskustvo, mogu da pročitaju šta sada pišu oni koji su tada pozivali na rat, etnička čišćenja i nasilje nad sugrađanima, o manjim oblicima verbalnog ili štampanog siledžijstva da i ne govorimo, i da se zamisle zašto niko od tih ljudi ne oseća potrebu da preuzme intelektualnu odgovornost?“

Sloboda govora bi trebalo da bude praktično apsolutna

Vladimir Gligorov je, pišući o najuticajnijim srpskim intelektualcima (oko Praksisa i Udruženja književnika) iz poslednjih decenija 20. veka, isticao „njihov neverovatan uspeh u osvajanju političkih i ustanova obrazovanja i kulture“ sa jedne strane, a sa druge da je „njihov politički učinak bio bukvalno katastrofalan“ i da kada je reč o „njihovom političkom doprinosu teško je naći generaciju koja je bila manje uspešna. Dakle to je taj „veliki kontrast“: „izuzetan lični, politički i društveni, uspeh a potpuni intelektualni i opšti politički neuspeh“.
Nije samo u tome bio paradoks. Paradoksalno je, možda još i više, bilo to što su i onda kada su učinci njihove politike postali belodani, oni nastavili po starom, kao da se ništa nije dogodilo, bez imalo griže savesti. „Ništa nije gore nego neprestano svojim napisima potvrđivati stepen svoje intelektualne neodgovornosti“, mislio je Gligorov. „U nekom će se času – nadao se – u javnosti probuditi potreba za intelektualnim i profesionalnim standardima, za intelektualnom i profesionalnom odgovornošću. Da bi se videlo o kolikoj je odgovornosti reč“, gura bez pardona Gligorov, „odmah ću reći da smatram da su takva sredstva informisanja kao što su RTV Srbije i list Politika krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošloga veka pozivali ne samo na rat, već i na linč izdajnika, jedne ili druge vrste. U svim ratovima koji su usledili, progonima i političkim ubistvima, televizija i novine su odigrali sramnu ulogu. Sada se beži od te odgovornosti. Još sramniju ulogu su odigrali i još uvek igraju intelektualci. Prvo se agitovalo, potom se lagalo, a sve vreme se peru ruke“.

Veoma je važno da svi koji imaju potrebu da i dalje lažu i nikako ne mogu da prestanu da peru ruke, da svi oni to mogu da čine javno i slobodno. Što slobodnije, to bolje

Ako je neko pomislio da će zbog toga Gligorov malo „revidirati“ i korigovati svoje zalaganje za „potpunu slobodu“ medija – pogrešio je. Dakle, nastavlja Gligorov, iz toga „ne sledi da se ne bi trebalo zalagati za slobodu govora – štampe i televizije. Naprotiv, veoma je važno da svi koji imaju potrebu da i dalje lažu i nikako ne mogu da prestanu da peru ruke, da svi oni to mogu da čine javno i slobodno. Što slobodnije, to bolje. Važno je i da ih brane oni koji se iz jednog ili drugog razloga osećaju pogođenima. Jako je važno, takođe, da to čine profesionalna udruženja koja su se obrukala kada je zaista trebalo preuzeti odgovornost. Važno je i samo po sebi, ali i da bismo videli hoće li se neko od ovih na vlasti i u opoziciji prisetiti da postoje neke političke odgovornosti, jer bi ipak trebalo da se povremeno zapitaju šta su oni tačno činili i još uvek čine? I kako, to je dobro da mi znamo, oni to sebi pravdaju? Važno je da se sve to objašnjava i pravda javno“, pisao je Gligorov 2009. godine.
To je potrebno i da bi se videlo „hoće li se neka televizija ili neka novina, recimo RTV Srbije i Politika, osetiti pozvanim da nešto kaže o sopstvenoj odgovornosti? I koliko će dugo moći da ćute i kako će sve da se brane“. Deceniju i po kasnije možemo da kažemo da još uvek ćute, tj. da se brane ćutanjem. Nije Gligorov bio naivan i nije očekivao da će to priznanje doći u dogledno vreme. (Lično ga u svakom slučaju nije dočekao.) Štaviše, predviđao je „da će se odgovornost definitivno prebaciti na sledeće generacije“ („koje naravno“, dodavao je, „nisu odgovorne ni za šta“). Ali koje „će morati za sve što je učinjeno da se izvinjavaju“. Tog saznavanja istine i suočavanja sa odgovornošću ne može biti bez slobode govora. „Zato bi sloboda govora trebalo da bude praktično apsolutna“ – zaključio je Vladimir Gligorov.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 2. novembar 2023.

Vladimir Gligorov: Enciklopedista, liberal*

OSTALI TEKSTOVI,
Izgovoreno na komemoraciji Vladimiru Gligorovu, u Medija centru u Beogradu, 18. januara 2023. godine

Vladimira Gligorova sam upoznao pre gotovo pola veka. Bilo je to, ako me sećanje ne vara, početkom osamdesetih godina, u redakciji Ekonomske politike. Ja sam bio mlad novinar a Vlada redovni kolumnista. Njega i Dragana Veselinova doveo je Milutin Leka Bogosavljević, formalno zamenik glavnog i odgovornog urednika (kojeg je postavljao Socijalistički savez) ali je u suštini vodio novinu. Bila su to dva anfan teribla jugoslovenske ekonomsko-političke misli.

Posle toga, novine u kojima sam radio, osim jednog vrlo kratkog razdoblja, nije bilo moguće zamisliti bez Vladimira Gligorova. Ne samo kao kolumniste, nego i kao, naravno neformalnog, savetnika, čoveka koga ste mogli da pitate za mišljenje o svakoj stvari koja se trenutno dešavala u zemlji, regionu, Evropi, svetu. Sve je to Vlada pratio. Ne znam da li je držao predavanja u Australiji, na svim drugim kontinentima jeste. I u Kini, razume se.

Nema ekonomiste koji je bolje poznavao prilike u zemljama bivše Jugoslavije. I nema zemlje na tom prostoru za čije medije nije davao intervjue, gde ga nisu zvali za komentare aktuelnih zbivanja, u većini je imao redovne kolumne. Za ekonomske novinare, kako je to rekao Dimitrije Boarov, Vladimir Gligorov je bio neka vrsta orijentira. Naročito je to, moram da istaknem, važilo za Beograd i Srbiju. Pored Ekonomske politike, pa Ekonomist Magazina i Novca (Blicovog subotnjeg dodatka), bio je stalni kolumnista Peščanika i Novog magazina. Kad mi je tog utorka, 25. oktobra, javio da neće stići da napiše tekst, nisam pomislio da je išta ozbiljno. Posle samo dva dana, u četvrtak, kada inače naše novine izlaze, Vlada je napustio i ovaj svet.

Teme o kojima je pisao jesu najčešće bile ekonomske, ali je on suvereno vladao i drugim oblastima društvenog života. Vladimir Gligorov je zaista, to nije nikakvo preterivanje, bio čovek enciklopedijskog znanja – iz ekonomije, prava, sociologije, političkih nauka, filozofije. Kulture. Njegovi tekstovi ne retko su sadržali citate iz književnih dela, navodio je filmske replike, stihove rok legendi.

Vladine analize presude Međunarodnog suda u Hagu ne bi se postideo ni najbolji pravnik. Raspravljao je o Hegelu. Još u svojim najranijim radovima. O Marksu da i ne govorimo. Praktično nema predstavnika prosvetiteljstva i klasičnog liberalizma koji nije bio na njegovom spisku. Stari Grci se podrazumevaju. Još sedamdesetih pozivao se na Hajeka, Bjukenena, Nozika, Fridmana, Rolsa.

Ovo ukazuje na opseg tema: Politički zakoni, Šta su ekonomski zakoni, Cene i stihija, Politička vrednovanja, Socijalistički preduzetnik, Ideološka globa, Vlast i tržište, Idejna borba, Inflacija, Intelektualci i kritika, Marksizam je deo problema, Dobit, Svest i autoritet , Građansko društvo i država, Socijalistički kredit, Sloboda i jednakost, Laissez-faire… Ovo su naslovi iz dve njegove knjige, Socijalistički žanr i Politička vrednovanja, obe iz sredine osamdesetih, ali su u njima sadržani i tekstovi objavljeni petnaestak godina ranije. Kako tada tako do zadnjeg dana, samo još šire, i još temeljnije i utemeljenije.

Vladine tekstove odlikuje analitičnost i principijelnost, nikada nije bio ličan, pogotovo ne maliciozan. I to je odlika njegovog pristupa od samog početka javnog delovanja. „Politička strast omogućava učestvovanje u politici.., ali ona ne omogućava i kritičko sagledavanje političkog uma. Time ona (a posebno vlast) biva predmet naše želje ili ljutnje, ali ne i predmet naše destrukcije“ – pisao je 1971. godine.

Ipak, ako bi trebalo da izaberem najomiljenijeg, da tako kažem, Vladinog filozofa, onda bi to bio Imanuel Kant. Ne čak, pre svega, njegov kategorički imperativ, nego ideja svetskog mira i svetske države. Jer jedno bez drugog nije moguće. I jedno i drugo, zajedno, jedini su garant slobode. Individualne pre svega.

To je uzrok i posledica, izvorište i utočište, Vladinog liberalizma. Već sam napisao, ali ovde sa još čvršćim uverenjem mogu da kažem, ako bi se sutra pisala istorija liberalizma u Srbiji, ona se ne bi mogla zamisliti bez Vladimira Gligorova.

Mislim da je tu filozofiju Vladimir Gligorov i lično, u sopstvenom životu, praktikovao. I nije da to nije imalo, ne baš malu, cenu. Evo jedne anegdote koja o tome svedoči. Jednom kada se iz Beograda vraćao u Beč, jer je već radio u Institutu za međunarodne studije, policajac mu je prilikom kontrole prtljaga, zatražio da pogleda novčanik koji je Vlada inače držao u ruci. Međutim, Vlada nije hteo da mu da novčanik. Policajac je insistirao. Možete da mi ga otmete, rekao je Vladimir, ali novčanik vam ne dam. I službeno lice je popustilo. Nisu sve priče, međutim, imale tako srećan kraj.

Vlada je bio, bar se meni tako čini, jedan sasvim neortodoksni liberal. Nije robovao šemama ni ustaljenim shvatanjima. Ono što je pre 100 godina izgledalo i možda i jeste bilo liberalno, danas to više ne mora biti. Za Vladimira Gligorova istorija nema unapred zadati smisao, istorijski zakoni ne postoje, čovečanstvu će biti onako kako samo odluči, zato je sve podložno preispitivanju, borba je neprestana. Ipak – „Socijalizam je neostvarljiv.., jer se zasniva na pogrešnim načelima“, poručio je u trenutku dok se Jugoslavija lomila i dvoumila, u Predgovoru za zbornik „Kritika kolektivizma“, 1988. godine, za koji je, uzgred, Zoran Đinđić preveo dva teksta Maksa Vebera.

Globalizam, kao najviši stadijum liberalizma, da se malo našalim, za Vladimira Gligorova je u suštini odgovor na nacionalizam. Mada ni svaki nacionalizam za njega nije bio isti, u njemu je video potencijal za najveće zlo. Zato je krajem osamdesetih podržavao vladu Anta Markovića. To ga nije sprečilo da njegov program kritikuje zbog nastojanja da političke probleme rešava ekonomskim sredstvima, odnosno kasni izravni ulazak u politiku. Vladimir Gligorov je bio jedan od „13 veličanstvenih“ utemeljivača Demokratske stranke ali je iz nje istupio, posle svega nekoliko meseci, zbog odluka Glavnog odbora da odbije razgovore sa demokratskim snagama kosovskih Albanaca.

Nije to, međutim, bilo prvi put da se Vlada neposredno politički angažovao. Krajem šezdesetih nalazio se u rukovodstvu Saveza studenata Jugoslavije. Ubrzo je, u martu 1971, (zajedno sa predsednikom Đurom Kovačevićem – sa kojim će, uprkos kasnijim političkim razlikama, ostati prijatelj sve do Đurove prerane smrti – i Damirom Grubišom) podneo ostavku. Nedugo zatim, Savez studenata je, kao subverzivna organizacija, ugašen, tj. uključen u Savez omladine Jugoslavije.

Vest o ostavkama, što bi se danas reklo, mladih lidera, imala je, da se još malo našalim, imala je i međunarodni odjek. Zabeležena je, naime, u projugoslovenskom emigrantskom časopisu Naša reč koji je izlazio u Londonu, a vodio ga je Desimir Tošić, sa kojim će se Vlada upoznati dve decenije kasnije, 1991. godine, u Demokratskoj stranci.

„Opozicija je pokazala nesposobnost da se liberalizmom odupre nacionalizmu“, zabeležio je Vladimir Gligorov u svojoj kolumni u prvom broju mesečnika Demokratija danas, što ga beše pokrenuo Zoran Gavrilović, maja 1990. godine.

U tom kontekstu, izgleda mi da je Vladimir Gligorov žalio za Jugoslavijom. Ne u nekom sentimentalnom smislu, nego iz filozofsko-političkih razloga, sa stanovišta najveće dobrobiti za njene stanovnike, tj. narode i narodnosti. Zato je pokazao da žalopojke svih nacionalista da su njihove nacije bile eksploatisane od drugih nisu zasnovane na činjenicama, kao i da su sve nacije u Jugoslaviji napredovale manje-više ravnomerno. Pišući priloge za istoriju Jugoslavije koju je u dva toma objavio Helsinški odbor u Srbiji, našao se na istom poslu, ne po prvi put, sa urednicom, predstavnicom liberalne misli u Srbiji, takođe nedavno preminulom, istoričarkom Latinkom Perović. Prethodno ih je povezala sudbina srpskih (komunističkih) liberala.

Naročito je Vladimir Gligorov, prelomnih devedesetih, bio nezadovoljan ulogom srpske intelektualne elite. „Značajnu ulogu u politici koja je vođena od dolaska Miloševića na vlast pa sve do danas imaju kreatori intelektualne javnosti čiji bi pogled na svet i pre svega shvatanje nacionalizma i politike nacionalnih interesa bilo osporeno ukoliko bi se prihvatio, čak i na uzdržan način, nekakav neoliberalizam. To bi značilo da su svi, i Akademija nauka i Dobrica Ćosić i Matija Bećković i Srpska pravoslavna crkva i najveći deo Pravnog fakulteta, da su svi oni jednostavno pogrešili. Ne bi to bio samo poraz u ratu i politici, već bi to bio moralni i intelektualni poraz“. Tekst je objavljen 2006. ali se komotno može reći da važi i ove 2023. godine, gotovo dve decenije kasnije.

Reč je, zapravo, o Vladinom prilogu za knjigu „Etika odgovornosti“, posvećenoj Zoranu Đinđiću. Uprkos primedbama, koje nisu bile male, napis je okončao zaključkom da će se „s vremenom težina tog ubistva sve više osećati“. Nekako mi se čini prirodnim da u ovoj godini, kada se navršava 20 godina od atentata na premijera Srbije, i u ovoj prilici, to dalekovido razumevanje bude pomenuto.

Slično se može reći i povodom odlaska Vladimira Gligorova: gubitak je ne samo nenadoknadiv, nego će i praznina koja je za Vladimirom Gligorovim ostala biti sve veća.

Mijat Lakićević



*Ovaj naslov sam, priznajem, već iskoristio za In memoriam koji sam napisao za NIN. Ali pošto mi se čini da on najpreciznije i najpotpunije opisuje lik i delo Vladimira Gligorova, odlučio sam da ga i u ovoj prilici iskoristim. Uzdam se i u onu latinsku: Repetitio mater studiorum est.

Oproštaj od Vladimira Gligorova

BLOG, NIN,
Ako je neko zaista vitez poziva intelektualca, onda je to Vladimir Gligorov. Nezavisan, principijelan, nepotkupljiv, kritičan, nikada ličan, nikada zloban

(Izgovoreno 8. novembra 2022. godine)

Dragi Vlado, da li slučajno znaš… – tako su neretko počinjala moja pisma, naravno elektronska, čoveku od koga se danas opraštamo.

I Vlada je uvek znao.

Sa Vladimirom Gligorovim sam, radeći u istoj redakciji, na jedan ili drugi način sarađivao gotovo pola veka. Za to vreme, što kao novinar što kao urednik, pročitao sam jedno dve hiljade njegovih kolumni. Ostale tekstove, specijalno naručene, kao i intervjue, da ne računam. To je jedno 2.000 novinskih stranica. Pretvoreno u knjiški format, sve to bilo bi jedno 5.000 strana. I da ništa drugo nisam pročitao, ne bi bilo malo, zar ne.

Vladine kolumne, to su moji univerziteti.

Vlada nije pisao i govorio samo o ekonomiji. Lepeza njegovog znanja i publicističkog delovanja kretala se od usko stručnih ekonomskih tema, poput monetarne i devizne politike, preko makroekonomije do tema iz istorije, sociologije, političkih nauka, teorije prava, filozofije.

Zato ne preterujem kad ponavljam da je Vladimir Gligorov naš enciklopedista.

Pre tri godine, decembra 2019, Vladimir Gligorov je dobio nagradu Vitez poziva. To je, ako se ne varam, jedino društveno priznanje koje je u Srbiji ikada dobio. Iskreno da kažem, više je zbog toga izgubila Srbija. Latinka Perović svom lancu portreta zvanom neželjena elita sada može da doda još jedan beočug.

Ako je neko zaista vitez poziva intelektualca, onda je to Vladimir Gligorov. Nezavisan, principijelan, nepotkupljiv, kritičan, nikada ličan, nikada zloban.

Vlada se nikada nije žalio. Kada je letos otišao na operaciju kancera, nikome nije rekao. Mislim da je propustio samo jedan broj.

U utorak, kada je po pravilu u Novi magazin stizala njegova kolumna, te kobne poslednje nedelje oktobra samo mi je poslao mejl: Dragi Mijate, neću stići danas. Žao mi je. Pozdrav, Vladimir.

Ne sluteći ništa, ja sam odgovorio: Dragi Vlado, baš šteta, žao mi je, pozdrav, Mijat.

Žal je ogroman, šteta je neprocenjiva.

Mi u redakciji i ne razmišljamo da tražimo zamenu za Vladimira Gligorova. Jer ono čega nema, ne možete naći.

Neka je večna slava i hvala Vladimiru Gligorovu.

In memoriam: Vladimir Gligorov (24. 9. 1945–27. 10. 2022)

Enciklopedista, liberal

Ako bi se sutra pisala istorija liberalizma u Srbiji, ona se ne bi mogla zamisliti bez Vladimira Gligorova.

Iz njegovih „ranih radova“ s početka sedamdesetih vidi se da Vlada ne spada u one koji su bili ljuti marksisti, da bi posle deceniju-dve postali liberali; niti će, što nije bio redak slučaj u Srbiji, ući u red onih liberala koji su se devedesetih premetnuli u ljute nacionaliste. Kritikovao je „socijalističku robnu proizvodnju“ i delegatski sistem, hvalio laissez-faire i pisao u prilog političkom pluralizmu.

Učestvovao je u studentskim demonstracijama 1968. mada nije bio u tzv. „tvrdom jezgru“. Slagao se sa zahtevima za više demokratije, ali ne i za više socijalizma; bliže mu je bilo „više slobode” nego „više jednakosti”.

Ipak, 1971. godine dao je ostavku na funkciju u rukovodstvu Saveza studenata Jugoslavije. Ta vest je zabeležena čak i u Našoj reči, jugoslovenskom emigrantskom časopisu, sa čijim će se glavnim urednikom Desimirom Tošićem upoznati 20 godina kasnije, u novoosnovanoj Demokratskoj stanci. Vladimir Gligorov je bio jedan od „13 veličanstvenih“ utemeljivača DS-a i, što je malo poznato, čovek koji je s Kostom Čavoškim najviše (u)radio na njenom osnivanju.

Ubrzo će se, međutim, razići i sa Čavoškim i sa partijom. Glavni razlog je bila odluka Glavnog odbora da se odbiju razgovori s kosovskim Albancima.

Vladimir Gligorov je snažno podržavao vladu Ante Markovića, ali je – u skladu sa svojim stavom, formulisanim desetak godina ranije – njegovom programu zamerao pokušaj da političke probleme rešava ekonomskim sredstvima.

Zbog oštre kritike nacionalizma Gligorov se veoma zamerio ovdašnjim vodećim intelektualcima.

Nije prošlo mnogo, a Gligorov je (1992) napustio i – nacionalističkom euforijom zahvaćenu (ali i iz ekonomskih razloga) – Srbiju. Od 1994. skrasio se u Beču, napose u Institutu za međunarodne ekonomske studije.

Do kraja svog života Vlada je praktično ostao u emigraciji. Ali iz Jugoslavije kao da nije odlazio. Nema ekonomiste u ovom delu sveta, pa ni u svetu, koji je bolje poznavao balkanski region.

Bio je savetnik pojedinim vladama i političarima, pisao je za novine, manje ili više redovno, u svim eks-Ju državama. Ipak, najčešće je boravio u Beogradu, tu je nezaobilazni sagovornik i autor (i u NIN-u naravno), bio je stalni saradnik/kolumnista Peščanika i Novog magazina

Vlada se suvereno kretao ne samo u usko stručnim ekonomskim oblastima kao što su monetarna ili fiskalna politika nego i kroz političke nauke, teoriju prava, istoriju, filozofiju. Prava renesansna ličnost. Kantove (prosvetiteljske) maksime o večnom miru i svetskoj državi bile su njegove ideje vodilje. Ali često je navodio delove iz romana, poeziju, kao i replike iz filmova.

Posle Zorana Đinđića napisao je da će se „s vremenom težina tog ubistva sve više osećati”.

Slično se može reći i povodom odlaska Vladimira Gligorova: gubitak je ne samo nenadoknadiv nego će i njegova cena biti sve veća.

Mijat Lakićević,
NIN, 3. novembar 2022.

Odlazak enciklopediste

BLOG
Umro je Vladimir Gligorov.

Upoznao sam ga pre 40 i više godina u Ekonomskoj politici gde sam ja započinjao novinarstvo, a Vlada bio redovni kolumnista, već zapažen širom Jugoslavije.

Liberal.

Od tada je Vlada bio neizostavni i nezamenljivi saradnik u svim novinama u kojima sam radio. Početkom devedesetih, pored Ekonomske politike, to je bio i mesečnik Demokratija danas, koji beše pokrenuo Zoran Gavrilović.

To je doba, treba li podsećati, kada je Vladimir Gligorov jedan od 13 „veličanstvenih“ – osnivača Demokratske stranke.

Kasnije, kada smo krajem devedesetih pokrenuli Ekonomist magazin, on se nije mogao zamisliti bez Vladimira; isto je važilo i za Blicov subotnji ekonomski dodatak Novac, kao i za Novi magazin.

Kada mi je u utorak javio da „neće stići“ da napiše kolumnu, nisam ni posumnjao da je to zbog bolesti, mislio sam da je sprečen nekim iznenadnim poslovnim ili privatnim obavezama.

Vladimir Gligorov nikada nije govorio o svojim problemima.

Pre mesec dana učestvovao je na okruglom stolu povodom knjige Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj. Tokom dogovora podsetio me je da je Zoran Đinđić preveo dva članka Maksa Vebera za zbornik Kritika kolektivizma – liberalna misao o socijalizmu, iz 1988. godine, koji je Vlada priredio i za njega napisao predgovor.

Vladimir Gligorov je bio čovek enciklopedijski širokog znanja – iz ekonomije, prava, političkih nauka, filozofije. U svojim kolumnama neretko se pozivao na književnike.

„Opozicija je pokazala nesposobnost da se liberalizmom odupre nacionalizmu“, zabeležio je Vladimir Gligorov u svojoj kolumni u prvom broju pomenutog časopisa maja 1990. godine.

Kako to sveže zvuči.

Mijat Lakićević
27. oktobar 2022.