oproštaj

Oproštaj od Vladimira Gligorova

Ako je neko zaista vitez poziva intelektualca, onda je to Vladimir Gligorov. Nezavisan, principijelan, nepotkupljiv, kritičan, nikada ličan, nikada zloban

(Izgovoreno 8. novembra 2022. godine)

Dragi Vlado, da li slučajno znaš… – tako su neretko počinjala moja pisma, naravno elektronska, čoveku od koga se danas opraštamo.

I Vlada je uvek znao.

Sa Vladimirom Gligorovim sam, radeći u istoj redakciji, na jedan ili drugi način sarađivao gotovo pola veka. Za to vreme, što kao novinar što kao urednik, pročitao sam jedno dve hiljade njegovih kolumni. Ostale tekstove, specijalno naručene, kao i intervjue, da ne računam. To je jedno 2.000 novinskih stranica. Pretvoreno u knjiški format, sve to bilo bi jedno 5.000 strana. I da ništa drugo nisam pročitao, ne bi bilo malo, zar ne.

Vladine kolumne, to su moji univerziteti.

Vlada nije pisao i govorio samo o ekonomiji. Lepeza njegovog znanja i publicističkog delovanja kretala se od usko stručnih ekonomskih tema, poput monetarne i devizne politike, preko makroekonomije do tema iz istorije, sociologije, političkih nauka, teorije prava, filozofije.

Zato ne preterujem kad ponavljam da je Vladimir Gligorov naš enciklopedista.

Pre tri godine, decembra 2019, Vladimir Gligorov je dobio nagradu Vitez poziva. To je, ako se ne varam, jedino društveno priznanje koje je u Srbiji ikada dobio. Iskreno da kažem, više je zbog toga izgubila Srbija. Latinka Perović svom lancu portreta zvanom neželjena elita sada može da doda još jedan beočug.

Ako je neko zaista vitez poziva intelektualca, onda je to Vladimir Gligorov. Nezavisan, principijelan, nepotkupljiv, kritičan, nikada ličan, nikada zloban.

Vlada se nikada nije žalio. Kada je letos otišao na operaciju kancera, nikome nije rekao. Mislim da je propustio samo jedan broj.

U utorak, kada je po pravilu u Novi magazin stizala njegova kolumna, te kobne poslednje nedelje oktobra samo mi je poslao mejl: Dragi Mijate, neću stići danas. Žao mi je. Pozdrav, Vladimir.

Ne sluteći ništa, ja sam odgovorio: Dragi Vlado, baš šteta, žao mi je, pozdrav, Mijat.

Žal je ogroman, šteta je neprocenjiva.

Mi u redakciji i ne razmišljamo da tražimo zamenu za Vladimira Gligorova. Jer ono čega nema, ne možete naći.

Neka je večna slava i hvala Vladimiru Gligorovu.

In memoriam: Vladimir Gligorov (24. 9. 1945–27. 10. 2022)

Enciklopedista, liberal

Ako bi se sutra pisala istorija liberalizma u Srbiji, ona se ne bi mogla zamisliti bez Vladimira Gligorova.

Iz njegovih „ranih radova“ s početka sedamdesetih vidi se da Vlada ne spada u one koji su bili ljuti marksisti, da bi posle deceniju-dve postali liberali; niti će, što nije bio redak slučaj u Srbiji, ući u red onih liberala koji su se devedesetih premetnuli u ljute nacionaliste. Kritikovao je „socijalističku robnu proizvodnju“ i delegatski sistem, hvalio laissez-faire i pisao u prilog političkom pluralizmu.

Učestvovao je u studentskim demonstracijama 1968. mada nije bio u tzv. „tvrdom jezgru“. Slagao se sa zahtevima za više demokratije, ali ne i za više socijalizma; bliže mu je bilo „više slobode” nego „više jednakosti”.

Ipak, 1971. godine dao je ostavku na funkciju u rukovodstvu Saveza studenata Jugoslavije. Ta vest je zabeležena čak i u Našoj reči, jugoslovenskom emigrantskom časopisu, sa čijim će se glavnim urednikom Desimirom Tošićem upoznati 20 godina kasnije, u novoosnovanoj Demokratskoj stanci. Vladimir Gligorov je bio jedan od „13 veličanstvenih“ utemeljivača DS-a i, što je malo poznato, čovek koji je s Kostom Čavoškim najviše (u)radio na njenom osnivanju.

Ubrzo će se, međutim, razići i sa Čavoškim i sa partijom. Glavni razlog je bila odluka Glavnog odbora da se odbiju razgovori s kosovskim Albancima.

Vladimir Gligorov je snažno podržavao vladu Ante Markovića, ali je – u skladu sa svojim stavom, formulisanim desetak godina ranije – njegovom programu zamerao pokušaj da političke probleme rešava ekonomskim sredstvima.

Zbog oštre kritike nacionalizma Gligorov se veoma zamerio ovdašnjim vodećim intelektualcima.

Nije prošlo mnogo, a Gligorov je (1992) napustio i – nacionalističkom euforijom zahvaćenu (ali i iz ekonomskih razloga) – Srbiju. Od 1994. skrasio se u Beču, napose u Institutu za međunarodne ekonomske studije.

Do kraja svog života Vlada je praktično ostao u emigraciji. Ali iz Jugoslavije kao da nije odlazio. Nema ekonomiste u ovom delu sveta, pa ni u svetu, koji je bolje poznavao balkanski region.

Bio je savetnik pojedinim vladama i političarima, pisao je za novine, manje ili više redovno, u svim eks-Ju državama. Ipak, najčešće je boravio u Beogradu, tu je nezaobilazni sagovornik i autor (i u NIN-u naravno), bio je stalni saradnik/kolumnista Peščanika i Novog magazina

Vlada se suvereno kretao ne samo u usko stručnim ekonomskim oblastima kao što su monetarna ili fiskalna politika nego i kroz političke nauke, teoriju prava, istoriju, filozofiju. Prava renesansna ličnost. Kantove (prosvetiteljske) maksime o večnom miru i svetskoj državi bile su njegove ideje vodilje. Ali često je navodio delove iz romana, poeziju, kao i replike iz filmova.

Posle Zorana Đinđića napisao je da će se „s vremenom težina tog ubistva sve više osećati”.

Slično se može reći i povodom odlaska Vladimira Gligorova: gubitak je ne samo nenadoknadiv nego će i njegova cena biti sve veća.

Mijat Lakićević,
NIN, 3. novembar 2022.