Kosovski mit je naneo mnogo štete srpskom narodu i ne bi bilo dobro da mu se isto ponovi s nekim novim mitovima 600 godina kasnije

Srpska kulturna elita, bar ona dominantna, nikako da iskoči iz matrice kosovskog mita: s jedne strane izdaja, s druge strane osveta. Najnoviji primer za to je „Tvrđava“, televizijska serija prikazivana proteklih meseci na RTS-u.

Kao što je uzrok (navodnog) poraza na Kosovu pronađen u izdaji Vuka Brankovića, tako je pad Republike Srpske Krajine objašnjen izdajom duboke države, oličene u njenom službeniku Dilpari. (Uzgred, to prezime – da li slučajno – sastavljeno je od dve reči: „dil“ i „para“ što samo po sebi asocira na nečasne radnje.) Posredno je, međutim, za izdaju optužen i Slobodan Milošević koji je, kako to reče jedan od tumača serije, svoj patriotizam dokazao tek u Hagu.

Jedino na osvetu nije moralo da se čeka šest vekova, nego je stvaralačka mašta istoriju malo ubrzala pa je Dilpari presuđeno „u realnom vremenu“ i po kratkom postupku.

Autori serije su najčešće isticali da je to „ljubavna priča“, „priča o (duhovnom) odrastanju“, da su likovi u njoj fikcija i slično, ali kad neko delo izađe u javnost onda više nije bitno „šta je pesnik hteo da kaže“ nego kako je to publika razumela. A reakcije publike – pa čak i ono što su govorili učesnici u pravljenju serije – u prvi plan su izbacivali političke momente, dok je ljubavna priča potiskivana u drugi plan. Tako da se sticao utisak da je ljubavna priča u stvari poslužila kao paravan za političke poruke.

Otud se ni mi ovde nećemo baviti čisto umetničkim dojmovima i dometima serije – koji su po većini kritičara na zavidnom nivou – nego onim što je formalno bilo sporedno a suštinski ispalo glavno.

Kao prvo nameće se pitanje kako je moguće da je ta služba državne bezbednosti bila tako moćna, bolje rečeno kako je moguće da neko sudbinu nacije preda u ruke policije – javne ili tajne svejedno? Da li to i šta govori o (političkom) karakteru i zrelosti jednog naroda?

Drugo i važnije pitanje jeste zašto su propuštane, možda retke ali ipak značajne prilike za mirno rešenje krize. Recimo, zašto je iz Krajine sredinom 1991. praktično proteran Jovan Rašković, nesporni lider dalmatinskih Srba, u času kada se zalagao protiv eskalacije sukoba.

Zbog dogovora sa Hrvatima, tzv. Daruvarskog sporazuma 1993. godine, Veljko Džakula, potpredsednik Vlade RSK, odlukom dvojca Milan Martić i Milan Babić smenjen je sa svih funkcija i čak je jedno vreme proveo u zatvoru u Glini.

Da ne govorio o tome da je Milorad Pupovac, zbog svoje mirotvoračke politike, takoreći od početka smatran izdajnikom.

Konačno, zašto je početkom 1995. godine odbačen Plan Z-4 koji je sastavila međunarodna zajednica? Po tom predlogu Krajina bi praktično bila država u državi. Imala bi predsednika (biranog na neposrednim izborima) skupštinu i vladu, o njenim pravima brinuo bi Specijalni ustavni sud, imala bi pravo da sklapa međunarodne sporazume i da šalje predstavnike u međunarodna tela, zastava Krajine vijorila bi se ne samo na kninskoj tvrđavi nego bi Srbi imali pravo da svoju zastavu i grb ističu gde god žive po celoj Hrvatskoj. I ćirilica bi naravno bila obezbeđena. Značajna samouprava predviđena je i za stanovništvo Istočne Slavonije, Južne Baranje i Zapadnog Srema.

Taj plan su krajiški Srbi odbacili. Tuđman nije mogao da sakrije oduševljenje.

Politika Srbije i Slobodana Miloševića svakako je bila loša. Ali to ne znači da ne treba da se preispituje politika i odgovornost Republike Srpske Krajine. To se duguje pre svega njenom stanovništvu koje je nesumnjivo najviše stradalo, prošavši pravu golgotu. Ako se počne sa stvaranjem novih mitova – o izdaji, zaveri i slično – ta obaveza neće nikada biti ispunjena.

Mitovi mogu da budu korisni, ali i štetni ako se stvarnost ne razlikuje od mita, ako se činjenice potiskuju u zaborav a u prvi plan ističu manje ili više proizvoljne konstrukcije. Najčešće, opet, po izboru vladajuće elite.

Kosovski mit je naneo mnogo štete srpskom narodu i ne bi bilo dobro da mu se isto ponovi s nekim novim mitovima 600 godina kasnije.

PS: Šteta što mladi scenarista nije odoleo pritisku neimenovanog „profesora“, pa je svoj originalno zamišljeni tragičan kraj – odlazak glavnih junaka u Australiju – zamenio hepiendom. Onako bi bilo šekspirovski, ovako je holivudski.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 19. decembar 2025.