Kad ekonomiju kontroliše nekoliko familija, to automatski znači da su desetine hiljada drugih ljudi, preduzetnika, investitora i inovatora, izbačene iz privrednog sistema. Tako da on zapravo radi sa pola kapaciteta
Vučić baš nema sreće
sa svojim marketinškim savetnicima. Taman su ga podučili da treba da se hvali ekonomskim
uspesima, pa on izjavi kako je za pet godina otvorio 180 fabrika (Pančevo, 10. februara 2019), kad ono privreda počne da opada. Jer, evo, u prvom
polugodištu ove godine industrijska proizvodnja je dva odsto manja nego u istom
razdoblju prošle.
Moram ovde da napravim jednu malu digresiju. Očigledno je, naime, da se ti gore
(ne)pomenuti marketingaši, koji kao zmija noge kriju svoj identitet, stide šta
i za koga rade. Ne znam postoji li među marketinškim agencijama neki sud časti,
ali ako ne postoji, treba ga hitno osnovati. Zrno morala mora da postoji u
svakom poslu i kod svakog čoveka.
Ali, nije da se samo kriju marketingaši. Kriju se i podaci. Recimo, nijedan
medij pod Vučićevom kontrolom – a pod kontrolom su skoro svi – nije objavio
podatke o industrijskoj proizvodnji. Sećam se – nažalost – tako nije bilo ni
pod Slobom ni pod Brozom. Pogotovo pod Brozom. O tim podacima se javno diskutovalo,
javljali su se stručnjaci, privrednici; da ne kažem da bi se odmah sastao neki
CK da vidi o čemu se radi. Sad, doduše, u Vladi postoji izvesna “radna grupa za
BDP”, ali ona niti se oglašava niti se tačno zna čemu služi. Kao što se ne zna
ni zašto procena bruto domaćeg proizvoda za drugo tromesečje 2019, najavljena
za 31. jul, još (3. avgust) nije objavljena.
Uprkos, dakle, tom silnom Vučićevom otvaranju fabrika, industrijska proizvodnja
u Srbiji, kao što rekoh, pada. Za poslednjih osam meseci samo je u februaru
2019. bila veća nego u istom mesecu prethodne godine (a i to zato što je lane
EPS katastrofalno podbacio). U junu je industrijska proizvodnja od
prošlogodišnje u istom mesecu bila manja čak 6,1 odsto. Posebno zabrinjava
podatak da je proizvodnja prerađivačke industrije pala čak 7,7 odsto.
I drugi ključni podatak za privredu jedne zemlje nije dobar. Izvoz je opao.
Doduše, u dolarima, i ne mnogo, za pola procenta – bio je 9,7 milijardi USD,
dok je uvoz iznosio 13 milijardi USD – ali za privredu kao šta je srpska svaki
pad izvoza, u kojoj god valuti da se računa, vrlo je loša stvar.
U tom smislu, rast izvoza u evrima može čak i da zavarava. Dakle, jeste izvoz u
evrima (8,6 milijardi EUR) porastao 6,7 odsto, ali je to povećanje dobrim delom
rezultat slabe devizne politike. Odnosno, nerealno i neopravdano jakog dinara –
čija snaga nema nikakve veze sa snagom srpske privrede. Jak dinar stimuliše
uvoz, a destimuliše izvoz. Zbog toga je uvoz (11,5 milijardi EUR) porastao još
više od izvoza – 9,1 odsto. Što je posledično dovelo do porasta
spoljnotrgovinskog deficita (blizu tri milijarde evra) gotovo za petinu, tj. čak
17 odsto.
Ali, iako nanosi štetu privredi, Narodna banka Srbije se slepo drži te politike
jer ona odgovara aktuelnoj vlasti. Pošto jak dinar veštački smanjuje državni
dug. Pa se tako stvara lepša slika o Vučićevoj vladavini.
Iz čega sledi da je i centralna banka zapravo samo još jedna marketinška
agencija u Vučićevoj službi. Doduše, tek druga po značaju, prva je Vlada
Srbije. Što otvara pitanje kako Jorgovanka Tabaković podnosi da Ana Brnabić
bude ispred nje. Ali time neka se one bave.
Za građane Srbije mnogo je važnije da se objasni taj fenomen – što Vučić više
otvara fabrike, to industrija više pada. U stvari, objašnjenje je prosto: kad ekonomiju
kontroliše nekoliko familija, to automatski znači da su desetine hiljada drugih
ljudi, preduzetnika, investitora i inovatora, izbačene iz privrednog sistema.
Tako da on zapravo radi sa pola kapaciteta.
Mijat Lakićević
Peščanik.net, 3. avgust 2019.