Uprkos činjenici da svako malo najavljuje svoj odlazak sa ove ili one predsedničke funkcije, pa i iz politike uopšte, Vučić je svojoj vlasti i ličnoj vladavini podredio čitav državni aparat, praktično celu državu
Država
Veličina razorne moći Aleksandra
Vučića nigde se tako dobro ne vidi kao na onome čemu je on najbliži, u čijem se
središtu zapravo nalazi. Na državi. To jest, možda se i ne vidi na prvi pogled,
ali građanke i građani Srbije to sve više osećaju po kvalitetu svog života,
koji se svakodnevno udaljava ne samo od onoga u razvijenim evropskim državama
nego i u regionu. Što je najgore – stanje je sve gore. I tako je već punih pet,
a uskoro će biti i šest godina.
PROIZVODNJA
HAOSA: Plata računovođe u Ministarstvu unutrašnjih poslova
u prethodne četiri godine povećana je gotovo za trećinu (tačnije 28 odsto), a
računovođe u Ministarstvu poljoprivrede tek nešto više od jedne desetine, tj.
12 odsto. Iako oba zaposlena rade isti posao i kod istog poslodavca, države.
Možete li da zamislite da se tako nešto desi kod privatnog poslodavca. Naravno
da ne možete.
Ovaj podatak, preuzet iz nedavno (4. jula) objavljene analize Fiskalnog saveta
(pod dugim i rogobatnim imenom: “Platni razredi i zaposlenost u državnom
sektoru Srbije: od nedovršene reforme do održivog sistema”), najbolje ilustruje
haos koji vlada u državi. A to je samo vrh ledenog brega. Pre samo nešto više
od godinu dana, 1. juna 2018, Fiskalni savet je napravio sličnu, zapravo još
obimniju (na oko 100 strana) studiju u kojoj je detaljno ukazao na pogubne
posledice odlaganja reformi u ovoj oblasti. Činjenica da se u tako kratkom roku
dva puta opširno bavio istom temom upućuje da je stanje krajnje alarmantno. Samo da podsetimo, nered i
samovolju u ovoj oblasti najbolje odražava činjenica da se “zarade u državnom
sektoru utvrđuju na osnovu dugačke liste sektorskih zakona i Vladinih uredbi i
zaključaka, a formiraju na temelju čak 23 različite osnovice, više od 500
osnovnih koeficijenata i preko 200 dodataka na osnovnu platu”. Haos je ovde
blaga reč.
Taj haos, međutim, nije nikakva “božja kazna” – osim
ako neko pod tim ne podrazumeva samog Vučića. To je rezultat politike koju
aktuelni predsednik vodi otkako je, praktično, preuzeo državno kormilo 2012. Sa
druge strane, koliko su red i sistem, pravednost i pravičnost važni, pokazuju
sledeći redovi iz pomenute studije FS.
“Uređen sistem zarada i zaposlenosti u javnom sektoru jedan je od osnovnih
stubova na kojima počiva funkcionalna država – a u Srbiji taj sistem ne
postoji. Funkcionalnu državu ne definišu samo finansijska stabilnost i
uravnotežen budžet već i njena sposobnost da građanima obezbedi pristup
kvalitetnim uslugama javnog sektora (zdravstvo, prosveta, bezbednost, sudstvo),
izgrađenu infrastrukturu, dobre zakone koji se dosledno sprovode, očuvanu
životnu sredinu, efikasnu administraciju. Da bi država sve ove važne zadatke
ispunila, ključno je da raspolaže odgovarajućim brojem zaposlenih koji su
motivisani da rade i imaju potrebne kvalifikacije – tj. da ima uređen sistem
zarada i zaposlenosti. Ako taj sistem nije postavljen na pravi način, ni država
ne može dobro da funkcioniše. Druga strana ove relacije je u tome što
unapređenje sistema zarada i zaposlenosti u opštoj državi ima pozitivne uticaje
na kvalitet života svih građana, pa bi zbog toga Vlada ovoj reformi morala da
se posveti mnogo ozbiljnije nego dosad. Sistem zarada i zaposlenosti u javnom
sektoru u Srbiji trenutno nije dobro uređen, a moglo bi se slobodno reći i da
je haotičan. Na to neposredno ukazuju manjak kvalifikovanih zaposlenih u važnim
delovima javnog sektora (zdravstvo, inspekcijske službe, upravljanje
investicionim projektima), ogromne razlike u platama na istim poslovima u
različitim delovima javnog sektora, a isto to vidi se i posredno, kroz veliki
broj neujednačenih propisa koji regulišu ovu oblast i veoma nizak kvalitet
osnovnih usluga koje država pruža svojim građanima. Na svim relevantnim
međunarodnim listama koje ocenjuju kvalitet zdravstva, prosvete,
infrastrukture, koje mere rasprostranjenost korupcije i dr., Srbija je po
pravilu među najlošije ocenjenim evropskim zemljama”.
Ovo je, dakle, suština nalaza do kojeg je došao Fiskalni savet. Iz nje sve
proističe i u njoj se sve završava. Da li je uređen i “transparentan” sistem
zarada u javnom sektoru nešto nedostižno, nešto što niko drugi nije uspeo da
uradi ili su uspeli samo retki u svetu? Nije, naravno.Doduše, kako ističe FS, “uređenje zarada i zaposlenosti u opštoj državi
jeste jedna od najkompleksnijih reformi” i predstavlja “veliki stručni i
politički izazov”. Ipak, “najveći broj evropskih zemalja bio bio u stanju da na
taj izazov uspešno odgovori”. Dakle, kada je reč o stručnom delu reforme, “olakšavajuća
okolnost za Srbiju je u tome što je najveći broj evropskih zemalja već uredio
svoj sistem zarada i zaposlenosti, tako da Srbija može da koristi repere i
iskustva uporedivih zemalja”. Na kraju krajeva, priznaje FS, i dobar deo
njegovih preporuka nastao je iz komparativnih analiza. “Međutim, glavni izazov
ove reforme nije njen stručni deo. Tu postoje zadovoljavajući kapaciteti u
državnoj upravi koji s tim mogu da se nose (mada je ostalo još mnogo posla).
Problemi s kojima Vlada godinama ne može da se izbori su političke prirode. Da
bi se sistem zarada i zaposlenosti u opštoj državi uredio, potrebno je da se
nadvladaju interesi i pritisci najmoćnijih sindikata i da se prestane sa
donošenjem populističkih odluka – što je, po svemu sudeći, glavni razlog zbog
kojeg ova važna reforma još uvek nije sprovedena”.
OD GOREG GORE: Nije stvar, međutim,
samo u tome što su reforme odlagane. Ono što je Vučićeva vlast radila od
(kraja) 2013, kada je reforma najavljena, samo je pogoršavalo situaciju. “Umesto
očekivanih poboljšanja, u međuvremenu je došlo samo do dodatnog urušavanja
sistema usled ad hok povećanja zarada po pojedinačnim ministarstvima (koja se
sprovode od 2016) i produžavanja mere zabrane zapošljavanja (koja je trebalo da
se završi još 2015). Zarade po pojedinačnim delovima javnog sektora u prethodne
četiri godine povećavane su bez objektivnih kriterijuma, odnosno tako da
osnovni kriterijum za povećanje plate bude pripadnost određenom ministarstvu
ili instituciji, a ne vrednovanje posla koji zaposleni obavlja… Slično tome,
višegodišnja zabrana zapošljavanja ne samo što je zamrzla postojeću lošu
strukturu zaposlenosti već je i dodatno povećala manjak zaposlenih na nekim
ključnim pozicijama javnog sektora prirodnim odlaskom zaposlenih u penziju, uz
niske stope zamene (lekari, poreski inspektori i drugo)”.
VELIČINA RAZORNE MOĆI ALEKSANDRA VUČIĆA NIGDE SE TAKO DOBRO NE VIDI KAO NA ONOME ČEMU JE ON NAJBLIŽI, U ČIJEM SE SREDIŠTU ZAPRAVO NALAZI. NA DRŽAVI.
A i od onog dobrog što je na početku urađeno, ubrzo se odustalo. Naime, “pošto
je krajem 2013. najavljeno objavljivanje registra svih radnih mesta sa
pripadajućim primanjima zaposlenih, u januaru 2014. na sajtu Ministarstva
finansija zaista su se pojavili prvi podaci o broju zaposlenih u državnim
organima sa sredstvima isplaćenim za njihove zarade”. Doduše, ovi su podaci
bili prilično nepotpuni jer su “obuhvatali samo manji deo zaposlenih u opštoj
državi”, a nisu ni “sadržali dovoljno informacija o strukturi zaposlenosti i
platama za pojedinačna radna mesta”. Međutim, “ono što je poražavajuće” i naglašava
se u pomenutoj analizi, ovaj registar, ma koliko nesavršen, “nije iskorišćen
kao osnova za njegovo dalje unapređenje već se umesto toga sredinom 2015. prestalo
sa objavljivanjem i tih podataka”. Tako je Srbija i po ovom osnovu ostala
daleko iza ne samo uvek naprednije Slovenije nego i iza nekada iza nje jako
zaostale Rumunije, kao i po kapacitetima, reklo bi se, mnogo manje Crne Gore.
Nije, međutim, ovde kraj destrukciji srpske države. “Najnovije odlaganje
uvođenja sistema platnih razreda napraviće dodatnu štetu”, kažu u Fiskalnom
savetu, a “možda i najavljuje da je Vlada od reforme zarada potpuno odustala”. Naime,
“iako reformu plata u opštoj državi od samog početka procesa”, tj. od već
pominjane 2013, “prati probijanje definisanih rokova, sve doskoro nije
postojala sumnja u opredeljenje Vlade da sprovede ovu važnu reformu. Međutim,
događaji iz prethodnih pola godine ukazuju na to da se od ove reforme možda u
potpunosti odustaje. Tako je 8. decembra 2018. u poslednji čas izmenjen deo
Zakona o sistemu plata u javnom sektoru (iz decembra 2017), kojim je bilo
predviđeno da se sistem platnih razreda primenjuje od 1. januara 2019. Ovom
izmenom zakonski rok za početak primene platnih razreda pomeren je na 1. januar
2020”. Cilj tog odlaganja bio je, nije teško zaključiti, da se omogući još
jedno “ad hok povećanje zarada zaposlenih u javnom sektoru u 2019”. Naravno ni
tu samovolji vlasti nije bio kraj. “Nedugo potom Vlada je pripremila Nacrt
Fiskalne strategije za 2020, koji predviđa da se uvođenje sistema platnih
razreda pomeri još dalje u budućnost, na sredinu 2020, bez objašnjenja zbog
čega je došlo do novog odlaganja”. “Objašnjenja”, naravno, nije bilo, ali je
svima jasno o čemu se radi. Jer, kao što primećuje FS, “pomeranje roka na
sredinu 2020. znači da će se i krajem 2019. sprovesti još jedno populističko ad
hok povećanje zarada po sektorima opšte države, bez jasnih kriterijuma”. To će,
kaže FS, “dodatno udaljiti Srbiju od uređenog sistema zarada u opštoj državi”,
ali će omogućiti da Vučić dobar deo svog biračkog tela, osim štapom, sada i
šargarepom privoli da za njega glasaju na izborima iduće godine. Tako da
zaključak Fiskalnog saveta da “iako tehnokratski deo Vlade godinama radi na izradi
objektivnih parametara za uvođenje jedinstvenog sistema plata u opštoj državi,
u Vladi uvek na kraju prevlada stav da se povećanje zarada u opštoj državi
nastavi po političkim prioritetima”, svakako jeste tačan, neki bi rekli i
ubitačan, ali nema sumnje da se Vučićeva vlast zbog njega neće mnogo potresti.
A “pitanje da li postoji volja da se to u dogledno vreme promeni” više je
retoričko nego stvarno. Uvođenje uređenog i pravičnog sistema plata u javnom
sektoru, kakav odgovara civilizovanom društvu i državi, nije u interesu ove
vlasti.
“Odustajanje od reforme nije, međutim, najgore što nam se može desiti. Još veća
opasnost”, upozorava Fiskalni savet, preti od “usvajanje lošeg sistema platnih
razreda”, a kako trenutno stvari stoje, najverovatnije je da će se “Vlada”
opredeliti upravo za neko takvo “rešenje”. Naime, iako je “reforma sistema
platnih razreda u početku bila zamišljena na dobrim principima, vremenom je
došlo do derogacije ovih principa (i to ne samo zbog paušalnog povećanja zarada
pojedinačnim sektorima države, koje traje od 2016). Naime, pravljeni su ustupci
najmoćnijim sindikatima prilikom utvrđivanja koeficijenata zarada (prosveta);
planiran je suviše uzak raspon od najniže do najviše zarade (koji bi išao naruku
najvećem broju zaposlenih u javnom sektoru, ali ne bi ostavio prostor za
nagrađivanje manjeg broja najstručnijih zaposlenih); napravljen je veliki broj
sektorskih izuzetaka iz jedinstvenog zakona (policija, vojska, funkcioneri);
planirano je da ne postoji prelazni period između sadašnjeg stanja i novog
sistema platnih razreda – što zapravo znači da će novi sistem biti veoma blizak postojećem lošem stanju; minimalna zarada podizana
je preko rasta produktivnosti privrede”, itd. Na kraju, čak Fiskalni savet
preporučuje kabinetu Ane Brnabić da “ukoliko nije u stanju da to uradi u skladu
sa dobrom ekonomskom praksom, onda bi najbolje bilo da od čitave reforme
odustane. Uvođenje lošeg sistema platnih razreda samo će ‘zacementirati’
postojeće haotično stanje i otežati buduće stvarne reforme”.
Sve u svemu, zaključak koji se nameće jasan je i nedvosmislen. Uprkos činjenici
da svako malo najavljuje svoj odlazak sa ove ili one predsedničke funkcije, pa
i iz politike uopšte, Vučić je svojoj vlasti i ličnoj vladavini podredio čitav
državni aparat, praktično celu državu. A to onda znači i sve ljude koji žive u
Srbiji, kojima bi ta država trebalo da služi.
Srbija, policijski raj
Zaposleni u opštoj državi trebalo bi da budu jednako plaćeni za isti rad, što znači da se u jedinstveni sistem platnih razreda moraju uključiti svi sektori opšte države. Jedan od osnovnih principa uređenja sistema zarada jeste da svi zaposleni u državi budu ravnopravni, tj. da isti, generički, poslovi budu jednako plaćeni kod svih budžetskih korisnika. Da bi ovaj princip mogao da se poštuje, neophodno je da svi zaposleni u opštoj državi uđu u jedinstven sistem platnih razreda. To, međutim, trenutno nije slučaj. Oko 20 odsto zaposlenih u opštoj državi trenutno je van sistema platnih razreda (policija, vojska, funkcioneri), što nije slučaj u drugim evropskim zemljama koje su uredile sistem zarada u javnom sektoru (Slovenija, Rumunija). U planovima Vlade najavljeno je da će sektor bezbednosti ući u jedinstveni sistem platnih razreda tokom 2019, ali po svemu sudeći od toga neće biti ništa. Prošle godine je prosečna plata u policiji (73.000) preko 30 odsto bila veća nego u zdravstvu (55.000). O povlašćenom položaju policije govori podatak da je njihova prosečna plata veća od republičkog proseka oko 40 odsto, dok u centralno-istočnoj Evropi ta razlika iznosi oko 25 odsto.
Uravnilovka
Ako Vlada želi da zadrži najkvalitetnije ljude u javnom sektoru, potreban je dovoljno širok raspon zarada. To ne samo da nije trenutno slučaj nego se i ne planira. Prosečna zarada u opštoj državi trenutno je oko 20 odsto veća nego u privatnom sektoru, ali je raspon zarada za najveći deo javnog sektora relativno mali – lekar specijalista u Srbiji ima samo tri puta veću platu od najniže plate nekvalifikovanog radnika. To za posledicu ima da je javni sektor u Srbiji atraktivan radnicima sa prosečnim i ispod prosečnim kvalifikacijama (koji bi bili produktivniji u privatnom sektoru), a destimulativan za najstručnije i najpotrebnije zaposlene, koji onda napuštaju javni sektor. Ovo je jedan od ključnih razloga niskog kvaliteta usluga koje pruža država, ali u isto vreme ide naruku ubedljivoj većini zaposlenih u javnom sektoru – i samim tim će biti potrebna snažna politička volja da se promeni. Međunarodna praksa pokazuje da je najčešći raspon između najniže i najviše zarade u evropskim zemljama 1:12. U Srbiji je novim Zakonom o sistemu plata u javnom sektoru definisan raspon između najnižeg i najvišeg koeficijenta za zarade od 1:7,5, što samo po sebi ne predstavlja veliki problem. Problem je, međutim, u tome što je osnovica s kojom bi se množili propisani koeficijenti planirana suviše nisko – na nivou koji je tek nešto iznad polovine minimalne zarade. To praktično znači da su najniži koeficijenti (u rasponu 1 do 2) besmisleni jer bi svi zaposleni sa ovim koeficijentima primali istu, minimalnu zaradu, a stvarni raspon između najniže i najviše zarade u državi ne bi bio 1:7,5 već približno 1:4, što je ispod svakog evropskog standarda.
Nastavnici kao doktori
Najveća odstupanja od objektivnih merila uočena su kod vrednovanja
poslova u prosveti. Naime, kako kažu u FS, ni u jednoj analiziranoj zemlji nisu
“naišli na sistem koji podjednako vrednuje lekara specijalistu i nastavnika u
školi”. Očigledno je da su nastavnici, zahvaljujući masovnim sindikatima,
uspeli da se izbore za prilično visok položaj u hijerarhiji poslova, tj. za
devetu platnu grupu, umesto prvobitno planirane osme.
To je država Srbija: nastavnike čiji đaci beleže najgore rezultate na PISA
testovima nagrađuje, a lekare specijaliste rasteruje. Jer, za razliku od prvih,
oni imaju gde da odu. U svet.
Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. jul 2019.