Kada Vučić naglašava da će respiratore nabaviti i za Republiku Srpsku jer “mi”, navodno, nismo kao drugi, on u stvari pokazuje solidarnost samo prema sopstvenom narodu, takoreći – prema samome sebi. Solidarnost sa Italijanima svela se na izjavu dubokog saučešća
Kina je uvek volela
da ima odskočnu dasku u Evropi. Nekad su to bili Enver Hodža i Albanija, danas
Aleksandar Vučić i Srbija.
Ali, da počnemo od početka. Prvo je Aleksandar Vučić 17. marta u onom obraćanju
naciji, u kojem je obznanio uvođenje policijskog časa, govoreći o solidarnosti
Kine prema Srbiji veliku zahvalnost uputio i Komunističkoj partiji Kine. Dosad
to nije bio slučaj. Zahvaljivao se, po pravilu, Narodnoj Republici Kini, bratskom
kineskom narodu i, posebno, njegovom predsedniku Si Đinpingu, ali KPK u tom
kontekstu nije pominjao.
Da ovaj korak nije bio slučajan – mada je generalno u Vučićevim javnim
nastupima sve dobro proračunato, pa i spontanost – govori činjenica da je
sutradan, 18. marta, i premijerka Ana Brnabić, takođe visoka funkcionerka
SNS-a, ponovila predsednikov potez i zahvalila se i Komunističkoj partiji Kine.
Ovo se bez ikakvih rezervi može okvalifikovati kao upotreba, tačnije zloupotreba
teških prilika u društvu i državi, dakle epidemije i vanrednog stanja, u
partijske, tj. političke svrhe.
Približavanje Srpske napredne stranke Komunističkoj partiji Kine počelo je
ubrzo po Vučićevom dolasku na vlast, još 2014. Sredinom
marta te godine, naime, u Beogradu su se sastale delegacija dve partije i “razgovarale
o produbljivanju međupartijske saradnje”. “Visoku delegaciju iz Kine, koju je
predvodio zamenik ministra međunarodnog departmana Centralnog komiteta KP Kine
Džou Li, primio je lider SNS Aleksandar Vučić, zajedno sa delegacijom
naprednjaka koju je predvodila internacionalna sekretarka Jadranka Joksimović”,
objavili su tada mediji.
Posle izvesnog zatišja, situacija se intenzivira, ili makar vesti dospevaju u
javnost, od 2018. Tada je, početkom juna, delegacija KP Kine posetila Novi Sad
i razgovarala sa predsednikom Gradskog odbora SNS-a Milošem Vučevićem.
Vrh je ta saradnja,
makar dosad, doživela aprila prošle godine tokom Vučićevog boravka u Pekingu na
drugom Forumu “Pojas i put”. Predsednik Srbije i Srpske napredne stranke
odabran je tom prilikom da govori na panelu KP Kine “Povezivanje među ljudima”.
A “o daljnjem razvoju bilateralnih odnosa” neplanirano dugo (nekoliko sati,
uključujući i ručak) razgovarao je s Vangom Huningom, članom Stalnog odbora
Politbiroa CK KP Kine i, kako je sam Vučić rekao, “ideologom moderne Kine”
čijim se idejama i sam oduševio.
Konačno (kada se o ovom “brifingu”
radi) sredinom oktobra 2019. predsednik Vučić je razgovarao sa članom
Politbiroa KP Kine i sekretarom Sekretarijata Centralnog komiteta KPK Jangom
Sijaoduom. Visokog kineskog partijskog funkcionera primila je i premijerka Ana
Brnabić.
U svim tim susretima
Aleksandar Vučić je kao ključan razlog za saradnju isticao analogiju: kao što
je Kina “suočena s velikim političkim pritiscima političkih i privrednih
konkurenata sa Zapada”, tako je i “Srbija, koja je na važnom strateškom mestu,
opkoljena i pritisnuta sa svih strana”.
Srpska napredna stranka s Komunističkom partijom Kine ima bolju saradnju nego
sa bilo kojom evropskom narodnom partijom, odnosno sa partijama kojima SNS po “vokaciji”
pripada i koje su joj ideološki mnogo bliže od bilo koje komunističke partije.
Tako da nije čudo što je u međuvremenu državna saradnja sa ekonomije – gde su
već potpisani ugovori u vrednosti od oko sedam milijardi dolara: pola krediti,
pola investicije – proširena na policiju. Sredinom maja 2019. ministar Nebojša
Stefanović i ministar javne bezbednosti Kine Džao Kedži potpisali su tri
dokumenta o saradnji u “oblasti unutrašnjih poslova”. A sprema se i vojna:
Vučić je najavio kupovinu bespilotnih letelica jer će “za 10 godina budućnost ratovanja biti u
bespilotnim letelicama ‘samoubicama’ kako ne bi ljudi ginuli”. To je, dakle, ta
vizija.
Da se vratimo na “solidarnost” od koje je, navodno, sve počelo. “Evropska
solidarnost je mrtva. To je samo prazan list hartije”, rekao je Vučić. I to
kaže čovek koji je samo tri dana ranije apsolutno i potpuno zabranio izvoz
osnovnih životnih namirnica i dezinfekcionih sredstava. EU je, makar formalno,
izvoz samo ograničila, to jest uslovila ga prethodnim odobrenjem vlade. Drugo, dok
druge optužuje za nedostatak solidarnosti, Vučić se hvali kako je situacija u
Srbiji mnogo bolja nego u gotovo svim zemljama Evropske unije. Recimo, da
Srbija ima pet puta više respiratora po stanovniku od Velike Britanije. Ako je
tako, solidarnost valjda treba da pokažu oni kojima je bolje, a ne oni kojima
je gore. Ali Englezima nije palo na pamet da od Srbije traže respiratore, a
kamoli da se ljute što ih ne daje.
Niti se ijedan lider iz našeg regiona, a kamoli Evrope, požalio na konferenciji
za štampu da je “srpska solidarnost mrtva”. A kada Vučić naglašava da će
respiratore nabaviti i za Republiku Srpsku jer “mi”, navodno, nismo kao drugi,
on u stvari pokazuje solidarnost samo prema sopstvenom narodu, takoreći – prema
samome sebi. U međuvremenu je, doduše, malo reterirao, ali to nije pokvarilo osnovni
utisak. Ipak, solidarnost sa Italijanima svela se na izjavu dubokog saučešća.
(Uzgred, kritike na račun Evropske unije pokazuju potpuno nerazumevanje, nekad
i zlonamerno, njenog ustrojstva, stepena integrisanosti i nadležnosti; EU nema
ministarstvo zdravlja, ni sopstveni zdravstveni sistem, ni zdravstveni fond, niti
sopstvenu policiju i vojsku koja kontroliše granice, ali je zgodno da se na
Brisel prebaci odgovornost za svoje propuste.)
Kako bi Kina reagovala, postavlja se dalje pitanje, da je Vučić od “brata” Sija
(uzgred, šta bi sa bratom Mohamedom bin Zajedom) pet miliona maski, respiratore
itd. tražio u času kada je epidemija tamo bila na vrhuncu. A bilo je logično, i
odgovorno, da (se) o nabavci misli tada, to jest na vreme jer je bilo jasno da
će korona doći i u Evropu, pa i u Srbiju. Umesto toga, on je u Vladi organizovao
hepeninge gde je korona nazivana najsmešnijim virusom u istoriji čovečanstva, a
on lično kao preventivu preporučivao “čašicu rakije”. Uzgred, kad sve ovo prođe,
biće prilika da se naši vrhunski lekari priupitaju zašto niko nije reagovao na
besprimerne bedastoće njihovog kolege.
Nije, međutim, da se vratimo na osnovnu temu, Vučiću u tom trenutku ni palo na
pamet da bilo šta traži od Kine. A evo, od Evrope koja je u sličnoj, možda i
goroj situaciji, traži. I ljuti se što ne može da dobije. Zaboravljajući da je
Srbija od Evrope decenijama dobijala mnogo, mnogo više.
U stvari – tobože se ljuti. Jer, on je uvek u političkoj kampanji. I neće
propustiti nijednu situaciju da izvuče neku korist za sebe i svoju partiju. Ne
mareći za Srbiju.
Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. mart 2020.