Monthly Archives: avgust 2019

Vučićeve dahije protiv građana gologuzana

U nekoliko prethodnih brojeva bavili smo se različitim aspektima aktuelne (privredne, društvene i političke) situacije u Srbiji. Ovo je neka vrsta rekapitulacije i sinteze

Srbija, rekapitulacija

Tri načelnika odeljenja Zemunske bolnice nedavno su dala otkaz i otišla da (profesionalnu) sreću traže negde drugde. Za svako preduzeće istovremeni odlazak nekoliko ključnih ljudi bio bi ozbiljan udarac, koji bi vlasnike naterao da se zamisle kuda to njihova firma ide.
Predsednik Aleksandar Vučić – koga ne samo što drugi smatraju nego i on sam sebe smatra vlasnikom Srbije – nije se, međutim, ič uzbudio. Nije stigao iako radi 25 sati dnevno; morao je da podeli neke pare vaterpolistima i kupi neke tenkove za vojsku i automobile za policiju. Razumljivo je ako su mu se ovi njegovi lažni doktori smučili, ali za prave bi morao da nađe malo vremena. Jer, oni više nemaju vremena, što bi rekla Desanka Maksimović, oni odoše.

SPECIJALCI ILI SPECIJALISTI: U Srbiji se mnogo više isplati biti specijalac nego specijalista. Jer, vlast u Srbiji mnogo bolje plaća zaposlene u policiji nego zaposlene u zdravstvu. Ta razlika je prosto neverovatna. Ako je Srbija po nečemu lider u regionu, pa i u čitavoj Evropi, onda je lider po tome. Naime, prema jednoj prošlogodišnjoj analizi Fiskalnog saveta, prosečna plata u policiji (73.000) bila je preko 30 odsto veća nego u zdravstvu (55.000). Ove brojeve, doduše, treba uzeti sa rezervom jer se situacija posle povećanja plata u javnom sektoru januara ove godine nešto promenila, ali sigurno nije u korist zdravstva. Odnosi su verovatno čak i pogoršani.
Da su naši policajci debelo preplaćeni (relativno gledano, razume se) pokazuje poređenje sa zemljama centralno-istočne Evrope (CIE). Naime, posmatrano u odnosu na prosečnu platu u zemlji, policajci u Srbiji bolje su plaćeni od svih svojih kolega. Nasuprot tome, zdravstveni radnici najgore su plaćeni. “Dok su u Srbiji primanja zaposlenih u MUP-u oko 40 odsto iznad republičkog proseka, u regionu CIE ta razlika je oko 25 odsto. Sa druge strane, relativan odnos plate zaposlenih u zdravstvu i prosečne plate u državi Srbiji nepovoljniji je u odnosu na CIE za oko 20 odsto”, piše u izveštaju Fiskalnog saveta. Sad je još jasnije zašto je iz državnog zdravstva Srbije samo u tri godine (2015-2017), za koje postoje podaci, otišlo preko 6.000 medicinara.
Budući da je to (tek?) oko pet odsto ukupno zaposlenih, može se nekome učiniti da to i nije strašno. Međutim, utisak je sasvim drugačiji ako se uzme u obzir da po pravilu – bilo u privatnu praksu bilo u inostranstvo – odlaze najbolji stručnjaci. Što, kao prvo, otvara pitanje budućeg kvaliteta zdravstvenih usluga. To jest, pre svega kako će biti lečeni oni siromašniji slojevi stanovništva koji su “osuđeni” na državne bolnice i domove zdravlja. Oni bogatiji će, naravno, ići kod privatnika (ili će u državnim zdravstvenim ustanovama, kao i dosad uostalom, uživati specijalan tretman).

VLAST U SRBIJI MNOGO BOLJE PLAĆA ZAPOSLENE U POLICIJI NEGO ZAPOSLENE U ZDRAVSTVU

Nisu, međutim, samo plate razlog što dobri lekari napuštaju državnu službu. Još više ih nervira “sistem” u kojem se ne cene rad i rezultati rada, što bi rekli komunisti. Za njihovog “vakta” tražila se “moralno-politička podobnost”, naprednjaci traže samo političku, preciznije – partijsku. Uvođenje platnih razreda, kojima bi se konačno uspostavio elementarni red u celom javnom sektoru, stalno se odlaže. Trebalo je da “profunkcioniše” još prošle godine, sada je odloženo za iduću, ali nema nikakvih garancija da će se to i desiti.
Narod možda neće imati ko da leči, ali će imati ko da ga bije. To je jedan, možda i ključni zaključak koji se iz ove kratke “istorije bolesti” srpskog zdravstva može izvući. Ne toliko fizički, mada vidimo da i toga sve više ima, koliko psihički. Re/presija je sve veća. Tako da bi i onaj Panović naziv svoje TV emisije iz “Presija” mogao da promeni u “represija”. Bila bi “aktuelnija”.
Najnoviji primer tog svojevrsnog socijalnog mobinga – mada, ko zna, možda se do izlaska ovog broja Novog magazina pojavi još neki – predstavlja nedavni “ugovor” između predsednika Vučića i predsednika Vaterpolo saveza Srbije Viktora Jelenića. Čisto ekonomski – klasičan primer “vezane trgovine”: Vučić Jeleniću pare za plivanje, Jelenić Vučiću podršku za kampanje.

VEZANA TRGOVINA: Cinično zvuči, ali najmanji je ovde problem što je Vučić “izašao iz okvira” svoje nadležnosti – kao da je u tim “okvirima” ikada i bio. Ipak je važnije što na taj način “demontira” sport i demonstrira silu. A naročito naopaku socijalnu politiku u kojoj slabijestojeći slojevi društva finansiraju zabavu i zaradu onih bogatijih.
Vučićev lik, pravi Super Hik.

DANAS JE PROSEČNA PLATA 475 EVRA. DA JE KURS OSTAO NA NIVOU OD PRE TRI GODINE, PLATA BI BILA 450 EVRA

Profesionalni sport treba da bude ostavljen onima kojima je to profesija ili koji iz nekih svojih ličnih razloga žele da budu u tom krugu – sportistima, menadžerima, biznismenima. Država, kao organizacija u službi svih građana, treba da, rukovodeći se maksimom “u zdravom telu – zdrav duh”, celom stanovništvu omogući da se bavi raznovrsnim sportskim aktivnostima upravo u cilju očuvanja i poboljšanja zdravstvenog biltena nacije. Desetine hiljada dece ima probleme s kičmom, koji se najbolje i predupređuju i eliminišu plivanjem. Umesto da gradi bazene i male atletske dvorane, umesto, recimo, akcije “nijedna škola bez bazena”, aktuelna vlast, tačnije Aleksandar Vučić, poklanja pare milionerima. Mada, priznajemo, možda je ovo sa školskim bazenima malo i preterano kad ni ono obećanje o klozetima Vučić nije ispunio.
A ne može se reći da nije bilo para. Ne samo zato što se logički nameće pitanje kako ima za policajce i profesionalce, a nema za đake i lekare. Nego i zato što se vlast već nekoliko godina hvali viškom para u državnoj kasi. Zbilja, Vučić je uspeo da manjak u državnoj kasi “pretvori” u višak, pa je tako pretprošle godine fiskalni suficit iznosio 52 milijarde dinara (tj. 1,1 odsto bruto domaćeg proizvoda), prošle 32 milijarde (0,6 odsto BDP-a), dok je za prvih šest meseci ove godine ostvaren suficit od 17 milijardi dinara, odnosno 0,7 odsto BDP-a. Uz sve pohvale za ovaj rezultat – čak ne ulazeći u način na koji je ostvaren – mora se, međutim, podsetiti da je (kao što tabela pokazuje) prethodni, rekordni fiskalni deficit (2014, 258 milijardi dinara) ostvarila upravo Vučićeva vlada.
Drugo, i još važnije od ovih istorijskih “reminiscencija” – upravo “glede” budućnosti, što bi rekla naša bivša braća Hrvati – jeste stara ekonomska istina da fiskalni suficit uopšte nije nešto čime bilo koja vlada treba da se ponosi. Jer, to s jedne strane znači da nije umela dobro da planira, a sa druge da je uzela više para nego što joj je potrebno, tj. iznad troškova koje je sama planirala. Čime je zakinula one koji su te pare zaradili.
Koliko je “politika suficita” koju Srbija vodi poslednjih godina pogrešna, najbolje pokazuje činjenica da se svi ekonomisti – koji inače neretko deluju kao “rogovi u vreći” – slažu da bi Srbija trebalo da ima fiskalni deficit. Ne veliki, oko pola odsto BDP-a, tj. 20-25 milijardi dinara, ali deficit.

PRECENJENI DINAR IMA VRLO NEGATIVNE POSLEDICE PO SRPSKU EKONOMIJU JER DESTIMULIŠE IZVOZ A STIMULIŠE UVOZ

U tom smislu poslednjih godinu-dve dana od Vlade se traže dve stvari. Prvo, da smanji poreze, drugo, da poveća javne investicije. Vlada je poslušala ekonomiste, ali bolje da nije. Jer, umesto da poveća investicije u infrastrukturu, ekologiju, školstvo i zdravstvo, povećala je investicije u vojsku i policiju.
Kada je reč o onom prvom, Fiskalni savet je predlagao da se poresko opterećenje plata smanji sa 63 na 60 odsto, a Privredna komora Srbije čak na 46 odsto, doduše u roku od 4-5 godina. Vlada je, međutim, dažbine na zarade smanjila za samo jedan procentni poen, tj. sa 63 na 62 odsto.

CEĐENJE SUVE DRENOVINE: Tako bi se, kao “ceđenje suve drenovine”, mogao okarakterisati odnos vlasti prema privredi. O tome najbolje svedoče podaci o profitabilnosti srpske privrede. Naime, kao što je već pisano u Novom magazinu (v. br. 430, 1. avgust 2019), profitabilnost privrede Srbije vrlo je niska. Manja je ne samo od razvijenih privreda, što je na neki način i očekivano, poput Sjedinjenih Država ili Zapadne Evrope, nego i od produktivnosti zemalja u razvoju, kao i od svetskog proseka. Takođe – manja je po svim kriterijumima po kojima se profitabilnost meri. To jest, manja je njena ukupna profitabilnost, manja je njena poslovna profitabilnost, manji su, konačno, i prinosi na uložena (bilo svoja bilo pozajmljena) sredstva.
Profitabilnost je izuzetno značajan podatak. Ona pre svega pokazuje koliko su neke privrede, a to znači zemlje, privlačne za investitore. Ne samo strane, kao što se najčešće pomisli, nego za i domaće. Jer, za ekonomski razvoj ključni su domaći investitori. Ako oni nisu zainteresovani, ako su oni izloženi raznim vrstama maltretiranja, i oni, poput lekara – odoše. Ako ne u inostranstvo, ono u hladovinu. Povlače se iz posla. Uzročno-posledični niz je jasan: manje profita, manje investicija, manji rast privrede, manje plate, manji standard, manje para za obrazovanje i, dabome, zdravlje. Šta se dešava sa bolesnom nacijom, nikome valjda ne treba objašnjavati.

DA LI JE VUČIĆ ZBILJA SPREMAN DA UPROPASTI IZVOZNU PRIVREDU SAMO DA BI PROSEČNA PLATA DOSTIGLA 500 EVRA

Zašto je, međutim, profitabilnost u Srbiji niska? Uzroci bi se, grubo, mogli podeliti u tri grupe: ekonomski, pravni i politički. Da bi jedno preduzeće bilo superefikasno, ono mora biti okruženo drugim takvim preduzećima – svojim partnerima, koja će isto tako poštovati rokove, imati kvalitetne proizvode i slično. Takođe, potrebna je i dobra infrastruktura, da transport robe, materijala, podataka, čega god, bude brz i pouzdan.
Kada je reč o pravnom okviru, tu se pre svega traži vladavina prava i da nema korupcije, a politički okvir znači političku stabilnost. Kako unutrašnju – da nema demonstracija, da odnosi između vlasti i opozicije budu civilizovani i slično – tako i spoljašnju, tj. da se zna orijentacija zemlje i ko su njeni saveznici. U slučaju Srbije – to je čvrsta i nedvosmislena orijentacija na Evropsku uniju, a ne sedenje na tri ili četiri stolice.
Sve to čini poslovni ambijent koji omogućava visok i stabilan dugogodišnji privredni rast. I sve su to, sa druge strane, razlozi zbog kojih Srbija poslednjih šest-sedam godina beleži relativno niske stope rasta – u proseku 2,1 odsto. Podaci o bruto domaćem proizvodu u prvom polugodištu iz neobjašnjivih razloga kasne. Tačnije – iz neobjašnjenih jer ih je Zavod za statistiku najavio za 31. jul, a evo, prošla je prva trećina avgusta, a njih još uvek nema. Bez ikakvog objašnjenja. Nije valjda da se ne sviđaju Vučiću. Jer, rast u prvom tromesečju od 2,5 odsto bio je više nego slab i potpuno je doveo u pitanje ostvarenje planiranog rasta za ovu godinu. Koji je ionako – sa 3,5 odsto – bio prilično skroman.
Posebno zabrinjavaju podaci o industrijskoj proizvodnji. Koja je u prvom polugodištu dva odsto manja nego u istom razdoblju prošle godine. Što je još gore, prerađivačka industrija pala je još više – 2,8 odsto. Dakle, iako predsednik Vučić svako malo otvara neke fabrike i obećava “zlatno doba”, koje je zapravo već počelo, samo zla opozicija to neće da prizna, industrija Srbije nalazi se u dubokoj krizi. Za poslednjih osam meseci, dakle od novembra 2018, samo je u februaru bila veća nego u istom mesecu prethodne godine; u ostalih sedam bila je manja. U junu čak 6,1 odsto, a prerađivačka industrija čak 7,7 odsto.
To se, naravno, odražava i na spoljnotrgovinski bilans. Izvoz je, doduše, porastao 6,7 odsto (bio je 8,6 milijardi evra), ali je uvoz porastao još više, 9,1 odsto (11,5 milijardi evra). Otud je došlo i do porasta spoljnotrgovinskog deficita (blizu tri milijarde evra) za velikih 17 odsto.

NAROD MOŽDA NEĆE IMATI KO DA LEČI, ALI ĆE IMATI KO DA GA BIJE

Nepovoljni tokovi u spoljnoj trgovini posledica su još jedne značajne slabosti našeg ekonomskog ambijenta – precenjenog dinara. Neopravdano jak dinar ima vrlo negativne posledice po srpsku ekonomiju jer destimuliše izvoz, a stimuliše uvoz. Drugim rečima, slabe se upravo oni delovi privrede, ona preduzeća na kojima bi mogao da počiva visok i dugoročan rast. Umesto toga, forsira se kratkoročna korist uvoznika.
Gde su uzroci tako nerazumne politike? To jest, postavlja se pitanje da li je Vučić zbilja spreman da upropasti izvoznu privredu samo da bi prosečna plata dostigla 500 evra. Naime, kada je predsednik januara 2016. obećao zaradu od 500 evra već na kraju 2017, Milojko Arsić, Vučićev omraženi ekonomista, rekao je da bi to moglo da se ostvari samo upornim jačanjem dinara. Verovatno Arsić to ne bi rekao da je znao da će Vučiću zapravo dati ideju. Jer evo, poslednjih godina se upravo to dešava. Nacionalna valuta napreduje “svakog dana u svakom pogledu”. Danas je prosečna plata 475 evra. Da je kurs ostao na onom nivou od pre tri godine, plata bi bila 450 evra.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 15. avgust 2109.

Vaterpolista na dnu bazena

Ako je otimačina dobra, onda neka svi otimaju ono što im se sviđa. To je ključna poruka koju su građanima Srbije posle sastanka poslala dva predsednika, Aleksandar Vučić i Viktor Jelenić

“Zaista zbog ovog, ali i prošlogodišnjeg gesta, dugujemo veliku zahvalnost predsedniku Vučiću”. To je izjavio Viktor Jelenić, predsednik Vaterpolo saveza Srbije, nakon sastanka sa Aleksandrom Vučićem, na kojem je predsednik Savezu i klubovima obećao značajnu finansijsku pomoć.

Nameće se pitanje, šta misli Viktor Jelenić, odakle stižu te pare koje će on i njegovi dobiti? Da li će Vučić te pare dati iz sopstvenog džepa? Niko nije toliko naivan, ni Jelenić, a još manje Vučić. Bio bi onda red, nalaže to osnovno pravilo pristojnosti, da se Jelenić zahvalio pre svega građanima Srbije jer će njihove pare uzeti. A mogao je isto da učini i Vučić jer i on zna da za tu pomoć vaterpolistima neće odvojiti od svojih usta.

Ako je prethodno pitanje još i imalo smisla – mada je i ono više retoričko nego stvarno – onda je pitanje zašto Vučić radi poslove koji uopšte nisu u njegovoj nadležnosti postalo sasvim deplasirano. Jednostavno, nema te pravne norme, nema tog zakona ni tog ustava koji njega može da zaustavi i ograniči. Ako usput nekog zgazi, kao sad ministra sporta, slavnog vaterpolistu Vanju Udovičića – šta da se radi. A uostalom, on “i nije Srbin”.

Jelenić je još rekao: “Da ne bude zabune, tačno će se znati na šta se sredstva odnose. Klubovi će potpisati ugovor sa Savezom, pravdaće sredstva koja će biti namenska, za igrače, trenere, putovanja… Neće biti bacanja u bunar, i Savez i ja, kao predsednik, garant smo namenskog trošenja sredstava”.

Eto ti sad – dodatna administracija. Klubovi koji će dobiti pare, 23 muška i šest ženskih, slaće (finansijske) izveštaje u VSS. Već vidim predsednika kako do kasno u noć pod stonom lampom prebira po računima, sabira i oduzima. Pa šalje inspekcije u klubove da proveri, ispita, dopuni. Glupost, naravno. Tu kontrolu odmah možete da okačite mačku o rep. Zna se kako se uređuje i kontroliše poslovanje. Mislim, postoje zakoni koji to regulišu. Ali nećemo se valjda zakona držati kao pijan plota. A ako je predsedniku države do zakona kao do lanjskog snega, zašto da ostali, niži predsednici, budu drugačiji.

Tako se predsednik ponovo obreo u svojoj omiljenoj ulozi. Uzima od siromašnih i daje bogatima. Vrhunski, profesionalni sport treba da finansiraju oni koji na njemu, posredno ili neposredno, zarađuju: bivši igrači koji su zahvaljujući sportu postali milioneri, sportski menadžeri, biznismeni. Naravno, ako žele, mogu i da finansiraju izgradnju terena, pa i bazena, za decu i omladinu pre svega, ali koji bi bili neka vrsta opšteg dobra. Umesto toga, međutim, ovde čitavo društvo finansira jednu relativno usku, boljestojeću društvenu grupu. Koja na taj način stiče još veće bogatstvo.

Mada, verovatno vaterpolisti rezonuju – i s pravom, mora se reći – ako mogu fudbaleri, koji imaju mnogo više para, a manje uspeha od nas, da dobiju nacionalni stadion, zašto ne možemo mi nacionalni bazen. I evo, dobili su ga. I to je Vučić obećao Jeleniću. Samo se još ne zna gde će da bude. Da li negde na Novom Beogradu ili u okviru onog megakompleksa oko nacionalnog fudbalskog stadiona. A mogla bi usput tu da se izgradi i jedna atletska dvorana. Pa za male sportove… Vesiću, šalio sam se.

Kad vidi šta je sve dobio, možda Viktor Jelenić misli da se dobro prodao. Jer, nije on iz Vučićevog kabineta mogao da izađe uspravno kao što je ušao. U koverti ga je, pored čeka, čekala pristupnica: “Moram da kažem i da Savez podržava mere grada prema SC ‘Milan Gale Muškatirović’ jer je u interesu i građana i sportista”, jeknuo je i kleknuo Jelenić.

Zbilja, kako je to otimačina “u interesu građana i sportista”? Odnosno, ako je dobra, onda neka svi otimaju ono što im se sviđa.

To je, zapravo, ključna poruka koju su građanima Srbije posle sastanka poslala dva predsednika, Aleksandar Vučić i Viktor Jelenić.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 7. avgust 2019.

Srednja žalost

Fiskalni ciljevi za naredne tri godine dobro su odmereni, ali najveći ekonomski problem, nizak privredni rast, Vlada Srbije ignoriše

Srpske ekonomske perspektive

Tako se, kao o “srednjoj žalosti”, u žargonu govorilo o onome što je učinjeno traljavo, više “odrađeno” nego urađeno, što nije baš bilo loše, ali je bilo daleko od dobrog. Tako bi se, dakle, kao “srednja žalost” mogao oceniti “Nacrt Fiskalne strategije za 2020. sa projekcijama za 2021. i 2022. godinu”, koju je nedavno izradila Vlada Srbije. Tako ga zapravo ocenjuje Fiskalni savet mada, razume se, on tako ne kaže već da “dobri kvantitativni ciljevi nisu ispraćeni kredibilnim planom strukturnih reformi”.
Fiskalna strategija nije običan dokument, naprotiv. Ona je, kao što joj samo ime kaže, strateškog karaktera. Ne samo da predstavlja osnov za donošenje budžeta za narednu (2020) godinu i osnovne koordinate državnih finansija za još dve godine pride nego i određuje glavne mere ekonomske politike koje će jednu zemlju, u ovom slučaju Srbiju, dugoročno voditi putem napretka i razvoja. Makar bi tako trebalo da bude. Ali nije jer. sudeći po “mišljenju” Fiskalnog saveta od 24. juna tekuće godine, “najveći makroekonomski problem Srbije je nedovoljan privredni rast – a nacrt Fiskalne strategije za njega ne nudi odgovarajuće rešenje”.

NIGDE REFORMI: Strategijom je predviđeno da fiskalni deficit u naredne tri godine bude 0,5 odsto bruto domaćeg proizvoda, što je, prema oceni Fiskalnog saveta, “dobro odabran i ostvariv cilj”. Takođe, on “vodi daljem smanjenju učešća javnog duga u BDP-u, što garantuje ekonomsku stabilnost”. Smanjenje javnog duga pak “automatski umanjuje rashode budžeta za kamate i tako otvara fiskalni prostor za potrebno povećanje javnih investicija, uz očuvanje nepromenjenog niskog deficita. Međutim, ovi “dobri kvantitativni ciljevi nisu ispraćeni kredibilnim planom strukturnih reformi”. Naime, “za potpuno ozdravljenje javnih finansija, sa jedne strane, kao i za ubrzanje privrednog rasta, sa druge, potrebne su i ozbiljne, tzv. strukturne reforme. Njih, međutim, u nacrtu Strategije – nema. Radi se o pet krupnih sistemskih promena.
Prvo, reforma sistema zarada i zaposlenosti u tzv. opštoj državi, odnosno u svim javnim službama osim u javnim preduzećima. Drugo, kada je već o tim preduzećima reč, nema plana njihovih reformi. Treće, iako se, doduše, predviđa povećanje javnih investicija, nema ni naznaka o tome šta su konkretni prioriteti države i na koji način su izabrani. Četvrto, najavljena poreska reforma (smanjenje poreza i doprinosa na rad) jeste načelno dobra, ali morala bi biti mnogo detaljnije razrađena i, peto, od reforme Poreske uprave opet po svoj prilici neće biti ništa. Opis aktivnosti za unapređenje rada Poreske uprave pre ukazuje na lutanje nego na jasan plan države za ovu važnu instituciju.

UMESTO TEMELJNIH PRIVREDNIH I DRUŠTVENIH REFORMI, KOJE BI OMOGUĆILE ZNATNO BRŽI RAST I ZEMLJU IZVUKLE IZ ZAOSTALOSTI, VLADA PREDVIĐA KOZMETIČKE PROMENE

O reformi sistema plata i zapošljavanja u javnom sektoru već je bilo reči u 429. broju Novog magazina. Zaključak koji je tom prilikom iznet može se, naravno, i ovog puta ponoviti. Dakle, uprkos činjenici da svako malo najavljuje svoj odlazak sa ove ili one predsedničke funkcije, pa i iz politike uopšte, Vučić je svojoj vlasti i ličnoj vladavini podredio čitav državni aparat, praktično celu državu. Radi se o tome da “sistem zarada i zaposlenosti u javnom sektoru, koji je od ključnog značaja za funkcionisanje države, u Srbiji ne postoji. Sve se svodi na procene, potrebe i (samo)volju jednog čoveka. Ili, kako to kaže Fiskalni savet, “Strategija ne daje dovoljno dobre elemente na osnovu kojih će se reformisati sistem zarada i zaposlenosti u opštoj državi, a uvođenje platnih razreda još jednom je (bez obrazloženja) odloženo. Nacrtom Strategije predviđaju se dve glavne mere za regulisanje sistema zarada i zaposlenosti u opštoj državi: 1) uvođenje platnih razreda koje je, nakon još jednog odlaganja, sada najavljeno za sredinu 2020. i 2) ukidanje zabrane zapošljavanja od druge polovine 2019. Međutim, prva mera ne planira se kredibilno, a druga je nedovoljna za trajno rešavanje problema loše strukture zaposlenosti. To ukazuje da je najverovatniji pravi razlog zbog kojeg se ova reforma godinama ne sprovodi – nedostatak političke volje. Druga mera, ukidanje zabrane zapošljavanja, bila je iznuđena pošto je njeno predugo trajanje dovelo do ozbiljnih manjkova zaposlenih u važnim delovima javnog sektora. Ali ni samo ukidanje te zabrane neće biti dovoljno za održivo i dobro upravljanje brojem zaposlenih u državi”.
Drugo, javna preduzeća su već dugo rak-rana privrede, i ne samo privrede Srbije. Srbijagasu je nedavno otpisan dug od milijardu i 200 miliona evra. EPS je prošlu godinu završio sa gubitkom od 1,3 milijarde (srećom ne evra nego) dinara. Telekom po zaposlenom beleži daleko manji profit nego njegovi konkurenti, a povrh toga počeo je da troši stotine miliona evra na sumnjive, političkim, tj. Vučićevim partijskim interesima motivisane kupovine (kablovskih “operatera”). U ovim preduzećima, koja su suštinski u vlasništvu građana Srbije, ali se praktično koriste za podmirivanje interesa vladajuće oligarhije, Vlada Srbije, međutim, ne misli bilo šta da menja.
Treće, iako je nacrtom Strategije predviđeno povećanje javnih investicija sa sadašnjih četiri odsto bruto domaćeg proizvoda na 4,6 odsto BDP-a 2022, to još nije dovoljno za prelaznu ocenu. Jer, kao što znamo, i ove godine su javne investicije znatno povećane u odnosu na prošlu, ali su one otišle na opremu za vojsku i policiju, što ne obezbeđuje nikakav privredni rast u budućnosti. Čak, u slučaju povećanja vlastodržačke represije, mogu da izazovu kontraefekte. Da zlo bude veće, u Strategiji, kako primećuje Fiskalni savet, nema nikakvog “ spiska prioritetnih projekata na koje će se odnositi planirano povećanje javnih investicija”. A bez toga ne može se pouzdano znati “da li će se i za koliko povećati ulaganja u oblastima u kojima su ona najpotrebnija i najviše utiču na ubrzanje privrednog rasta (putna i železnička infrastruktura, zaštita životne sredine, zdravstvo i prosveta) ili su prioriteti Vlade možda ulaganja u izgradnju sportskih objekata, naoružanje vojske i policije i drugo”.
Četvrto, “najavljeno smanjenje poreza i doprinosa na zarade načelno je dobra mera ekonomske politike”, smatra FS, ali bi je “trebalo dodatno razraditi”. Naime, kada se (Tabela 2) uporede poreske stope u Srbiji i u zemljama centralno-istočne Evrope, “vidi se da najviše prostora za rasterećenje upravo ima na doprinosima i porezu na zarade jer su druge poreske stope u Srbiji već među najnižim u regionu”. Međutim, FS upozorava da bi u konačnoj verziji Fiskalne strategije trebalo odrediti “ciljani nivo poreza i doprinosa na zarade kojem će se težiti, kao i period i dinamiku prilagođavanja u narednim godinama”. Time će se “poboljšati predvidljivost i kredibilnost poreske politike, što će privatnom sektoru omogućiti da planira svoje investicije i druge poslovne aktivnosti”.
I konačno, kada je reč o “modernizaciji i unapređenju rada Poreske uprave”, Fiskalni savet najpre konstatuje da se s tim poslom neopravdano i neobjašnjivo kasni više od dve godine. Dosad su urađene samo neke manje-više tehničke stvari, kao što je smanjenje broja filijala. “Jedan od najvećih problema je što još uvek postoji izraziti manjak kvalifikovanih radnika na ključnim pozicijama, poput poreskih inspektora”. Takođe, “veliki broj pravnih i administrativnih rigidnosti još uvek onemogućava Poresku upravu da zaposlene plaća u skladu sa ostvarenim učinkom i na konkurentan način u odnosu na privatni sektor”. Uz to, Poreska uprava je još uvek opterećena velikim brojem neporeskih nadležnosti koje je guše, tako da je, sve u svemu, “dosadašnji napredak minimalan i razočaravajuće spor, što ukazuje na Vladinu nedovoljnu posvećenost izgradnji moderne i jake poreske administracije”. Međutim, ni to nije sve. Preti, naime, opasnost da se ovaj posao dodatno odloži, a možda i razvodni. Naime, “iako su u poslednjoj deceniji stručnjaci MMF-a nadgledali i pomagali reformu Poreske uprave, Vlada Srbije sada planira da uzme kredit od 50 miliona dolara kod Svetske banke i dovede njihove stručnjake da podržavaju transformaciju poreske administracije. Ova odluka će nužno doneti višemesečna odlaganja procesa transformacije, koji je prepoznat i dobro definisan još pre nekoliko godina”. Jedno pitanje se ovde nameće: zašto Vlada Srbije zadužuje građane za novih 50 miliona evra, kada za tim nema nikakvih realnih, odnosno stručnih potreba? Kome je taj dil potreban?

SELO GORI…: Umesto temeljnih privrednih i društvenih reformi koje bi omogućile znatno brži rast i zemlju izvukle iz zaostalosti, Vlada predviđa kozmetičke promene.
Kao što je rečeno, Fiskalna strategija nije (kao ni budžet) knjigovodstveni dokument, ona zapravo treba da odgovori na razvojne probleme jednog društva. U slučaju (nacrta) Fiskalne strategije 2020-2022. te najvažnije stvari nema. Ili, kako je to (pregnantno) formulisao Fiskalni savet, “najveći makroekonomski problem Srbije je nedovoljan privredni rast – a nacrt Fiskalne strategije za njega ne nudi odgovarajuće rešenje”. Uspešnost jedne vlasti, odnosno vlade, meri se životnim standardom njenih građana. Povećanja životnog standarda nema bez privrednog rasta. Zato je “privredni rast ključan makroekonomski pokazatelj”, konstatuje FS. I “zato se kvalitet fiskalnih i širih ekonomskih politika ne ocenjuje pre svega (dostignutom) makroekonomskom stabilnošću nego brzinom privrednog rasta zemlje”. Već godinama je, međutim, rast bruto domaćeg proizvoda Srbije “nezadovoljavajući, tj. osetno sporiji od drugih zemalja centralne i istočne Evrope. U prethodne tri godine rast BDP-a Srbije iznosio je u proseku 3-3,5 odsto, dok su druge zemlje CIE u isto vreme rasle po stopi od 4-4,5 odsto. Što je još gore, naš privredni rast je od druge polovine 2018. počeo da usporava, što se ne dešava u drugim uporedivim zemljama”, kaže FS u svojoj analizi.

KVALITET FISKALNIH I ŠIRIH EKONOMSKIH POLITIKA NE OCENJUJE SE, PRE SVEGA, (DOSTIGNUTOM) MAKROEKONOMSKOM STABILNOŠĆU NEGO BRZINOM PRIVREDNOG RASTA ZEMLJE

Iz ovoga nedvosmisleno sledi da ekonomska politika koja je dosad vođena u Srbiji nije bila dovoljno podsticajna za privredni rast i da se “pod hitno” mora popraviti. Strategija bi, kao “najvažniji strateški dokument Vlade kojim se utvrđuje ekonomska politika”, morala da se bavi pre svega ubrzanjem privrednog rasta. Njen nacrt, međutim, “uglavnom ignoriše ovaj problem”, odnosno “samo jednim manjim delom uspeva da odgovori na njega. Najvažnije mere iz nacrta Strategije koje mogu pozitivno uticati na privredni rast jesu povećanje javnih investicija i smanjenje fiskalnog opterećenja rada – ali one nisu dovoljne niti su detaljno razrađene”. Osim toga, kaže FS, u Strategiji “nema kredibilnih planova reforme javnih preduzeća, unapređenja poslovnog ambijenta, poboljšanja rada javne uprave, kao ni reforme najvećih javnih sistema poput zdravstva i prosvete.
Nije tu kraj manama Strategije. Jer, “planirani rast BDP-a od četiri odsto nije dovoljno ambiciozan, a veliko pitanje je da li će uopšte biti ostvaren”. Najpre, taj rast od četiri odsto, budući da ga već ostvaruju zemlje CIE, nije dovoljan da zaustavi dalje zaostajanje Srbije. Fiskalni savet podseća da je “Srbija nakon decenije niskog privrednog rasta pala na tek 55 odsto ekonomske razvijenosti proseka CIE. Privredni rast od četiri odsto nije dovoljan da ovaj zaostatak počne da se smanjuje. Drugi problem je što uopšte nije izvesno ni da će tih prognoziranih četiri odsto biti ostvareno”. Posle međugodišnjeg rasta BDP-a u prvom tromesečju 2019. od svega svega 2,5 odsto – dok je prosek zemalja CIE bio 4,3 odsto – sasvim je neizvesno da li će biti ostvaren ovogodišnji cilj od 3,5 odsto rasta BDP-a. To jest, verovatnije je da neće nego da hoće. “A ako se ne dostigne ni relativno umerena stopa rasta od 3,5 odsto u 2019, pod velikim pitanjem je dalje ubrzanje rasta, odnosno dostizanje predviđenih četiri odsto u 2020”.
Da biste problem rešili, potrebno je najpre da ga uočite. Problem sa Vladom Srbije i njenom Strategijom je u tome što ni jedna ni druga “ne prepoznaju”, kako to lepo kaže FS, “da Srbija uopšte ima problem sa (niskim) privrednim rastom”. Otud je logično da se u Strategiji i “ne analiziraju činioci koji stoje iza tog niskog rasta”, pa se onda i “ne predviđaju odgovarajuće mere koje bi dovele do njegovog ubrzanja”. A ti “činioci koji stoje iza niskog privrednog rasta”, kaže se dalje u Izveštaju FS, nisu privremenog i specifičnog karaktera, kako se čini piscima Strategije, nego su, upravo suprotno, trajnog i generalnog karaktera. “Problemi su u društvenim i ekonomskim fundamentima”.
“Ekonomska teorija, kao i brojna empirijska istraživanja koja se bave pokretačima dugoročnog privrednog rasta ukazuju na to da će Srbija ostati ekonomski nerazvijena i siromašna zemlja sve dok se ne unaprede osnovni društveni i ekonomski parametri koji trenutno zaostaju za uporedivim zemljama CIE: ojačaju institucije, poboljša vladavina prava, smanji korupcija, reformišu javna preduzeća, poboljša investicioni ambijent (loš kvalitet osnovne infrastrukture, nizak kreditni rejting zemlje, neefikasna administracija, velika korupcija), unapredi obrazovni sistem…”.

ZAŠTO SRBIJA DODATNO ZADUŽUJE GRAĐANE ZA NOVIH 50 MILIONA EVRA NA IME REFORME PORESKE UPRAVE, KADA ZA TIM NEMA NIKAKVIH REALNIH POTREBA

Umesto tih ozbiljnih i dugotrajnih poslova, “umesto potrebnih fundamentalnih reformi, nacrt Strategije kao mere za podsticaj privrednog rasta predviđa digitalizaciju, ‘inovacione vaučere’, suzbijanje sive ekonomije, izmene Zakona o carini i slično”. To, naravno, “nije sporno”, smatra FS, “ali može biti samo dobar dodatak sveobuhvatnijim merama, a ne okosnica plana za ubrzanje privrednog rasta”.
Dobro je – da nam se ne prigovori kako ne umemo da pohvalimo Vladu kad zasluži – što je nacrt Strategije prvi put posle 2001, kako takođe sa zadovoljstvom konstatuje FS, došao u predviđenom roku. Tako da ima vremena da se do oktobra, kada treba da se pojavi finalna verzija, znatno popravi i “unapredi”. Vremena, dakle, ima. Još samo da ima i volje.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. avgust 2019.

Vučić otvara fabrike, industrijska proizvodnja pada

Kad ekonomiju kontroliše nekoliko familija, to automatski znači da su desetine hiljada drugih ljudi, preduzetnika, investitora i inovatora, izbačene iz privrednog sistema. Tako da on zapravo radi sa pola kapaciteta

Vučić baš nema sreće sa svojim marketinškim savetnicima. Taman su ga podučili da treba da se hvali ekonomskim uspesima, pa on izjavi kako je za pet godina otvorio 180 fabrika (Pančevo, 10. februara 2019), kad ono privreda počne da opada. Jer, evo, u prvom polugodištu ove godine industrijska proizvodnja je dva odsto manja nego u istom razdoblju prošle.

Moram ovde da napravim jednu malu digresiju. Očigledno je, naime, da se ti gore (ne)pomenuti marketingaši, koji kao zmija noge kriju svoj identitet, stide šta i za koga rade. Ne znam postoji li među marketinškim agencijama neki sud časti, ali ako ne postoji, treba ga hitno osnovati. Zrno morala mora da postoji u svakom poslu i kod svakog čoveka.

Ali, nije da se samo kriju marketingaši. Kriju se i podaci. Recimo, nijedan medij pod Vučićevom kontrolom – a pod kontrolom su skoro svi – nije objavio podatke o industrijskoj proizvodnji. Sećam se – nažalost – tako nije bilo ni pod Slobom ni pod Brozom. Pogotovo pod Brozom. O tim podacima se javno diskutovalo, javljali su se stručnjaci, privrednici; da ne kažem da bi se odmah sastao neki CK da vidi o čemu se radi. Sad, doduše, u Vladi postoji izvesna “radna grupa za BDP”, ali ona niti se oglašava niti se tačno zna čemu služi. Kao što se ne zna ni zašto procena bruto domaćeg proizvoda za drugo tromesečje 2019, najavljena za 31. jul, još (3. avgust) nije objavljena.

Uprkos, dakle, tom silnom Vučićevom otvaranju fabrika, industrijska proizvodnja u Srbiji, kao što rekoh, pada. Za poslednjih osam meseci samo je u februaru 2019. bila veća nego u istom mesecu prethodne godine (a i to zato što je lane EPS katastrofalno podbacio). U junu je industrijska proizvodnja od prošlogodišnje u istom mesecu bila manja čak 6,1 odsto. Posebno zabrinjava podatak da je proizvodnja prerađivačke industrije pala čak 7,7 odsto.

I drugi ključni podatak za privredu jedne zemlje nije dobar. Izvoz je opao. Doduše, u dolarima, i ne mnogo, za pola procenta – bio je 9,7 milijardi USD, dok je uvoz iznosio 13 milijardi USD – ali za privredu kao šta je srpska svaki pad izvoza, u kojoj god valuti da se računa, vrlo je loša stvar.

U tom smislu, rast izvoza u evrima može čak i da zavarava. Dakle, jeste izvoz u evrima (8,6 milijardi EUR) porastao 6,7 odsto, ali je to povećanje dobrim delom rezultat slabe devizne politike. Odnosno, nerealno i neopravdano jakog dinara – čija snaga nema nikakve veze sa snagom srpske privrede. Jak dinar stimuliše uvoz, a destimuliše izvoz. Zbog toga je uvoz (11,5 milijardi EUR) porastao još više od izvoza – 9,1 odsto. Što je posledično dovelo do porasta spoljnotrgovinskog deficita (blizu tri milijarde evra) gotovo za petinu, tj. čak 17 odsto.

Ali, iako nanosi štetu privredi, Narodna banka Srbije se slepo drži te politike jer ona odgovara aktuelnoj vlasti. Pošto jak dinar veštački smanjuje državni dug. Pa se tako stvara lepša slika o Vučićevoj vladavini.

Iz čega sledi da je i centralna banka zapravo samo još jedna marketinška agencija u Vučićevoj službi. Doduše, tek druga po značaju, prva je Vlada Srbije. Što otvara pitanje kako Jorgovanka Tabaković podnosi da Ana Brnabić bude ispred nje. Ali time neka se one bave.

Za građane Srbije mnogo je važnije da se objasni taj fenomen – što Vučić više otvara fabrike, to industrija više pada. U stvari, objašnjenje je prosto: kad ekonomiju kontroliše nekoliko familija, to automatski znači da su desetine hiljada drugih ljudi, preduzetnika, investitora i inovatora, izbačene iz privrednog sistema. Tako da on zapravo radi sa pola kapaciteta.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 3. avgust 2019.

Čekajući reč tajkuna

Naš seljak se s nebom i Bogom na njemu nekako izbori, ali ovi što po zemlji hodaju, mali bogovi, ne daju mu da diše

Očekujem da se onaj anonimni tajkun (ili njegov gostryter, svejedno), koji svakog vikenda piše kolumnu u Danasu, ogradi od teksta Marije Desivojević Cvetković u istom listu od srede 31. jula. Mada, ko zna, i tajkuni su ljudi, a sezona godišnjih odmora je u punom jeku.

Ali, dok se on ne javi, da ja ulučim priliku. Naime, gotovo sve što je gospođa Desivojević Cvetković, viša potpredsednica Delta holdinga, u svom tekstu “I u agrar mora da se investira” preporučila kao lek za srpsku poljoprivredu – pogrešno je. A “najpogrešnija” je svojevrsna “sprega” između države i velikih kompanija koju prepisuje u tom svom receptu.

Najpre o podacima. “Po prinosu pšenice u 2018. godini (7,5 tona po hektaru) Delta agrar je iznad proseka Evropske unije, SAD-a, Argentine…”, piše g. Desivojević Cvetković. Pre tačno četiri godine, 30. jula 2015. u kolumni za portal RTV Vojvodine napisao sam sledeće redove: “Nedavno se u jednom društvu poljoprivrednika poveo zanimljiv razgovor. Žetva pšenice upravo je bila završena i po medijima su počeli da se objavljuju rezultati. ‘PKB je ove godine ostvario rekordan prinos od 7,2 tone po hektaru’, javljeno je iz ove kompanije. ‘Na našim njivama proizvedeno je 8,2 tone po hektaru’, pohvalila se i Delta.

To je bio povod da neko jednog među okupljenima pita: ‘Pavle, koliko si ti imao pšenice ove godine’?
‘U proseku oko 11 tona na 200 hektara, a bilo je i parcela sa 12, 13 tona’, glasio je odgovor.

Drugi je, lalinski otežući, rekao: ‘Ta mi ne merimo po hektaru, ali imao sam prosečno šest tona po jutru, a ponegde i 7-8 tona’. Ako neko slučajno ne zna, to znači 10-11 tona po hektaru jer jutro ima oko 0,6 hektara… Tako je kad paor nema pi-ar”.

Sada mogu da dodam i ovo. U Srbiji ima bar 1.000 poljoprivrednih gazdinstava, praktično dakle “kompanija”, samo malih, ne velikih, koje imaju 40-50 odsto veći prinos ne samo od ove ovde pomenute nego i od svih drugih tzv. velikih kompanija. O tome kako su oni to znali da urade – pitajte njih. I tako je praktično i u svim drugim delovima poljoprivrede.

Drugo, “niko ne očekuje da država proizvodi na njivi, pa ni da direktno finansira proizvodnju. Ono što se od nje očekuje to je da pre svega postavi strategiju i pravac razvoja”, kaže autorka. Dragan Đilas se ne bi složio ni sa prvom rečenicom, ali ja se s njom slažem. Međutim – država niti treba da pravi strategiju niti da određuje pravac razvoja. Srbija je puna mrtvih strategija, a otkad je zacrtano da se podstiče razvoj stočarstva (u) njemu je sve gore. I malina se lepo razvijala dok neko nije smislio da je to “strateški” proizvod. Država bi, recimo, trebalo da omogući da srpski seljaci dobiju sredstva iz evropskih fondova. Ali stotine miliona evra koje Evropa poklanja poljoprivrednicima Srbije već godinama ostaje neiskorišćeno, praktično propada zbog nesposobne države. I korumpirane. Koja sad, jelte, treba da napravi lepu i pametnu strategiju.

A šta bi te pare značile za razvoj srpske poljoprivrede. Pa i za sigurnost, o kojoj takođe piše g. Desivojević Cvetković. “Ako nešto muči srpskog seljaka, onda je to neizvesnost. Ne samo da gleda u nebo nadajući se da će godina biti dobra već sa istom neizvesnošću gleda kome da proda proizvedenu robu. Pitanje otkupa je takođe ono što može da reši država, uz pomoć velikih kompanija koje se bave agrarnim biznisom. Nije realno očekivati da mali proizvođač u zabačenom srpskom selu poznaje inostrano tržište, da organizuje logistiku i plasman. To znanje poseduje jedan broj kompanija u Srbiji i one mogu da obezbede plasman poljoprivrednih proizvoda iz Srbije”.
Možda grešim, ali meni ovo poprilično liči na onu ostap-benderovsku maksimu: “Ideje naše – benzin vaš”. To je ona “sprega”, odnosno treća krupna stvar u kojoj greši “viša potpredsednica”. Uzgred,“mali proizvođač u zabačenom selu” u doba modernih komunikacija – to ne postoji. Na lopti nema zabačenih mesta, sva su podjednako udaljena od centra.

Važnije od toga, međutim, jeste pitanje zašto Delta – kao i sve druge velike kompanije, razume se – ne pruži tu sigurnost kome god misli da treba. Pa ako je to otkup – pošto već poznaje svetsko tržište – onda otkup. Ili dugoročni ugovor o saradnji, šta god, ko sam ja da ih savetujem.

S tim što, naravno, ne treba to da bude posao rezervisan samo za velike. Ko zna bolje – tj. ko da bolju cenu i ostale uslove – široko mu polje.

A država onda da radi ono što treba da radi – da se stara o tome da se ugovori sprovode u delo, da nema prevara, laži, ucena, iznuda, da nema monopola i kartela, itd.

Jednom rečju, da omogući pravnu izvesnost i sigurnost.

Jer, naš seljak se s nebom i Bogom na njemu nekako izbori, ali ovi što po zemlji hodaju, mali bogovi, ne daju mu da diše.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. avgust 2019.