U nekoliko prethodnih brojeva bavili smo se različitim aspektima aktuelne (privredne, društvene i političke) situacije u Srbiji. Ovo je neka vrsta rekapitulacije i sinteze
Srbija, rekapitulacija
Tri načelnika
odeljenja Zemunske bolnice nedavno su dala otkaz i otišla da (profesionalnu)
sreću traže negde drugde. Za svako preduzeće istovremeni odlazak nekoliko
ključnih ljudi bio bi ozbiljan udarac, koji bi vlasnike naterao da se zamisle
kuda to njihova firma ide.
Predsednik Aleksandar Vučić – koga ne samo što drugi smatraju nego i on sam
sebe smatra vlasnikom Srbije – nije se, međutim, ič uzbudio. Nije stigao iako
radi 25 sati dnevno; morao je da podeli neke pare vaterpolistima i kupi neke
tenkove za vojsku i automobile za policiju. Razumljivo je ako su mu se ovi
njegovi lažni doktori smučili, ali za prave bi morao da nađe malo vremena. Jer,
oni više nemaju vremena, što bi rekla Desanka Maksimović, oni odoše.
SPECIJALCI ILI SPECIJALISTI: U
Srbiji se mnogo više isplati biti specijalac nego specijalista. Jer, vlast u
Srbiji mnogo bolje plaća zaposlene u policiji nego zaposlene u zdravstvu. Ta
razlika je prosto neverovatna. Ako je Srbija po nečemu lider u regionu, pa i u čitavoj
Evropi, onda je lider po tome. Naime, prema jednoj prošlogodišnjoj analizi
Fiskalnog saveta, prosečna plata u policiji (73.000) bila je preko 30 odsto veća
nego u zdravstvu (55.000). Ove brojeve, doduše, treba uzeti sa rezervom jer se
situacija posle povećanja plata u javnom sektoru januara ove godine nešto
promenila, ali sigurno nije u korist zdravstva. Odnosi su verovatno čak i
pogoršani.
Da su naši policajci debelo preplaćeni (relativno gledano, razume se) pokazuje
poređenje sa zemljama centralno-istočne Evrope (CIE). Naime, posmatrano u
odnosu na prosečnu platu u zemlji, policajci u Srbiji bolje su plaćeni od svih
svojih kolega. Nasuprot tome, zdravstveni radnici najgore su plaćeni. “Dok su u
Srbiji primanja zaposlenih u MUP-u oko 40 odsto iznad republičkog proseka, u
regionu CIE ta razlika je oko 25 odsto. Sa druge strane, relativan odnos plate
zaposlenih u zdravstvu i prosečne plate u državi Srbiji nepovoljniji je u
odnosu na CIE za oko 20 odsto”, piše u izveštaju Fiskalnog saveta. Sad je još
jasnije zašto je iz državnog zdravstva Srbije samo u tri godine (2015-2017), za
koje postoje podaci, otišlo preko 6.000 medicinara.
Budući da je to (tek?) oko pet odsto ukupno zaposlenih, može se nekome učiniti
da to i nije strašno. Međutim, utisak je sasvim drugačiji ako se uzme u obzir
da po pravilu – bilo u privatnu praksu bilo u inostranstvo – odlaze najbolji
stručnjaci. Što, kao prvo, otvara pitanje budućeg kvaliteta zdravstvenih
usluga. To jest, pre svega kako će biti lečeni oni siromašniji slojevi
stanovništva koji su “osuđeni” na državne bolnice i domove zdravlja. Oni
bogatiji će, naravno, ići kod privatnika (ili će u državnim zdravstvenim
ustanovama, kao i dosad uostalom, uživati specijalan tretman).
VLAST U SRBIJI MNOGO BOLJE PLAĆA ZAPOSLENE U POLICIJI NEGO ZAPOSLENE U ZDRAVSTVU
Nisu, međutim, samo
plate razlog što dobri lekari napuštaju državnu službu. Još više ih nervira “sistem”
u kojem se ne cene rad i rezultati rada, što bi rekli komunisti. Za njihovog “vakta”
tražila se “moralno-politička podobnost”, naprednjaci traže samo političku,
preciznije – partijsku. Uvođenje platnih razreda, kojima bi se konačno
uspostavio elementarni red u celom javnom sektoru, stalno se odlaže. Trebalo je
da “profunkcioniše” još prošle godine, sada je odloženo za iduću, ali nema
nikakvih garancija da će se to i desiti.
Narod možda neće imati ko da leči, ali će imati ko da ga bije. To je jedan,
možda i ključni zaključak koji se iz ove kratke “istorije bolesti” srpskog
zdravstva može izvući. Ne toliko fizički, mada vidimo da i toga sve više ima,
koliko psihički. Re/presija je sve veća. Tako da bi i onaj Panović naziv svoje
TV emisije iz “Presija” mogao da promeni u “represija”. Bila bi “aktuelnija”.
Najnoviji primer tog svojevrsnog socijalnog mobinga – mada, ko zna, možda se do
izlaska ovog broja Novog magazina pojavi još neki – predstavlja nedavni “ugovor”
između predsednika Vučića i predsednika Vaterpolo saveza Srbije Viktora
Jelenića. Čisto ekonomski – klasičan primer “vezane trgovine”: Vučić Jeleniću
pare za plivanje, Jelenić Vučiću podršku za kampanje.
VEZANA TRGOVINA: Cinično zvuči, ali
najmanji je ovde problem što je Vučić “izašao iz okvira” svoje nadležnosti –
kao da je u tim “okvirima” ikada i bio. Ipak je važnije što na taj način “demontira”
sport i demonstrira silu. A naročito naopaku socijalnu politiku u kojoj slabijestojeći
slojevi društva finansiraju zabavu i zaradu onih bogatijih.
Vučićev lik, pravi Super Hik.
DANAS JE PROSEČNA PLATA 475 EVRA. DA JE KURS OSTAO NA NIVOU OD PRE TRI GODINE, PLATA BI BILA 450 EVRA
Profesionalni sport
treba da bude ostavljen onima kojima je to profesija ili koji iz nekih svojih
ličnih razloga žele da budu u tom krugu – sportistima, menadžerima,
biznismenima. Država, kao organizacija u službi svih građana, treba da, rukovodeći
se maksimom “u zdravom telu – zdrav duh”, celom stanovništvu omogući da se bavi
raznovrsnim sportskim aktivnostima upravo u cilju očuvanja i poboljšanja
zdravstvenog biltena nacije. Desetine hiljada dece ima probleme s kičmom, koji
se najbolje i predupređuju i eliminišu plivanjem. Umesto da gradi bazene i male
atletske dvorane, umesto, recimo, akcije “nijedna škola bez bazena”, aktuelna
vlast, tačnije Aleksandar Vučić, poklanja pare milionerima. Mada, priznajemo,
možda je ovo sa školskim bazenima malo i preterano kad ni ono obećanje o
klozetima Vučić nije ispunio.
A ne može se reći da nije bilo para. Ne samo zato što se logički nameće pitanje
kako ima za policajce i profesionalce, a nema za đake i lekare. Nego i zato što
se vlast već nekoliko godina hvali viškom para u državnoj kasi. Zbilja, Vučić
je uspeo da manjak u državnoj kasi “pretvori” u višak, pa je tako pretprošle
godine fiskalni suficit iznosio 52 milijarde dinara (tj. 1,1 odsto bruto
domaćeg proizvoda), prošle 32 milijarde (0,6 odsto BDP-a), dok je za prvih šest
meseci ove godine ostvaren suficit od 17 milijardi dinara, odnosno 0,7 odsto
BDP-a. Uz sve pohvale za ovaj rezultat – čak ne ulazeći u način na koji je
ostvaren – mora se, međutim, podsetiti da je (kao što tabela pokazuje) prethodni,
rekordni fiskalni deficit (2014, 258 milijardi dinara) ostvarila upravo
Vučićeva vlada.
Drugo, i još važnije od ovih istorijskih “reminiscencija” – upravo “glede”
budućnosti, što bi rekla naša bivša braća Hrvati – jeste stara ekonomska istina
da fiskalni suficit uopšte nije nešto čime bilo koja vlada treba da se ponosi.
Jer, to s jedne strane znači da nije umela dobro da planira, a sa druge da je
uzela više para nego što joj je potrebno, tj. iznad troškova koje je sama
planirala. Čime je zakinula one koji su te pare zaradili.
Koliko je “politika suficita” koju Srbija vodi poslednjih godina pogrešna,
najbolje pokazuje činjenica da se svi ekonomisti – koji inače neretko deluju
kao “rogovi u vreći” – slažu da bi Srbija trebalo da ima fiskalni deficit. Ne
veliki, oko pola odsto BDP-a, tj. 20-25 milijardi dinara, ali deficit.
PRECENJENI DINAR IMA VRLO NEGATIVNE POSLEDICE PO SRPSKU EKONOMIJU JER DESTIMULIŠE IZVOZ A STIMULIŠE UVOZ
U tom smislu
poslednjih godinu-dve dana od Vlade se traže dve stvari. Prvo, da smanji
poreze, drugo, da poveća javne investicije. Vlada je poslušala ekonomiste, ali
bolje da nije. Jer, umesto da poveća investicije u infrastrukturu, ekologiju,
školstvo i zdravstvo, povećala je investicije u vojsku i policiju.
Kada je reč o onom prvom, Fiskalni savet je predlagao da se poresko opterećenje
plata smanji sa 63 na 60 odsto, a Privredna komora Srbije čak na 46 odsto,
doduše u roku od 4-5 godina. Vlada je, međutim, dažbine na zarade smanjila za
samo jedan procentni poen, tj. sa 63 na 62 odsto.
CEĐENJE SUVE DRENOVINE: Tako bi se,
kao “ceđenje suve drenovine”, mogao okarakterisati odnos vlasti prema privredi.
O tome najbolje svedoče podaci o profitabilnosti srpske privrede. Naime, kao
što je već pisano u Novom magazinu (v. br. 430, 1. avgust 2019), profitabilnost
privrede Srbije vrlo je niska. Manja je ne samo od razvijenih privreda, što je
na neki način i očekivano, poput Sjedinjenih Država ili Zapadne Evrope, nego i
od produktivnosti zemalja u razvoju, kao i od svetskog proseka. Takođe – manja
je po svim kriterijumima po kojima se profitabilnost meri. To jest, manja je
njena ukupna profitabilnost, manja je njena poslovna profitabilnost, manji su,
konačno, i prinosi na uložena (bilo svoja bilo pozajmljena) sredstva.
Profitabilnost je izuzetno značajan podatak. Ona pre svega pokazuje koliko su
neke privrede, a to znači zemlje, privlačne za investitore. Ne samo strane, kao
što se najčešće pomisli, nego za i domaće. Jer, za ekonomski razvoj ključni su
domaći investitori. Ako oni nisu zainteresovani, ako su oni izloženi raznim
vrstama maltretiranja, i oni, poput lekara – odoše. Ako ne u inostranstvo, ono
u hladovinu. Povlače se iz posla. Uzročno-posledični niz je jasan: manje
profita, manje investicija, manji rast privrede, manje plate, manji standard,
manje para za obrazovanje i, dabome, zdravlje. Šta se dešava sa bolesnom
nacijom, nikome valjda ne treba objašnjavati.
DA LI JE VUČIĆ ZBILJA SPREMAN DA UPROPASTI IZVOZNU PRIVREDU SAMO DA BI PROSEČNA PLATA DOSTIGLA 500 EVRA
Zašto je, međutim,
profitabilnost u Srbiji niska? Uzroci bi se, grubo, mogli podeliti u tri grupe:
ekonomski, pravni i politički. Da bi jedno preduzeće bilo superefikasno, ono
mora biti okruženo drugim takvim preduzećima – svojim partnerima, koja će isto
tako poštovati rokove, imati kvalitetne proizvode i slično. Takođe, potrebna je
i dobra infrastruktura, da transport robe, materijala, podataka, čega god, bude
brz i pouzdan.
Kada je reč o pravnom okviru, tu se pre svega traži vladavina prava i da nema
korupcije, a politički okvir znači političku stabilnost. Kako unutrašnju – da
nema demonstracija, da odnosi između vlasti i opozicije budu civilizovani i slično
– tako i spoljašnju, tj. da se zna orijentacija zemlje i ko su njeni saveznici.
U slučaju Srbije – to je čvrsta i nedvosmislena orijentacija na Evropsku uniju,
a ne sedenje na tri ili četiri stolice.
Sve to čini poslovni ambijent koji omogućava visok i stabilan dugogodišnji
privredni rast. I sve su to, sa druge strane, razlozi zbog kojih Srbija
poslednjih šest-sedam godina beleži relativno niske stope rasta – u proseku 2,1
odsto. Podaci o bruto domaćem proizvodu u prvom polugodištu iz neobjašnjivih
razloga kasne. Tačnije – iz neobjašnjenih jer ih je Zavod za statistiku najavio
za 31. jul, a evo, prošla je prva trećina avgusta, a njih još uvek nema. Bez
ikakvog objašnjenja. Nije valjda da se ne sviđaju Vučiću. Jer, rast u prvom
tromesečju od 2,5 odsto bio je više nego slab i potpuno je doveo u pitanje
ostvarenje planiranog rasta za ovu godinu. Koji je ionako – sa 3,5 odsto – bio
prilično skroman.
Posebno zabrinjavaju podaci o industrijskoj proizvodnji. Koja je u prvom
polugodištu dva odsto manja nego u istom razdoblju prošle godine. Što je još
gore, prerađivačka industrija pala je još više – 2,8 odsto. Dakle, iako
predsednik Vučić svako malo otvara neke fabrike i obećava “zlatno doba”, koje
je zapravo već počelo, samo zla opozicija to neće da prizna, industrija Srbije
nalazi se u dubokoj krizi. Za poslednjih osam meseci, dakle od novembra 2018,
samo je u februaru bila veća nego u istom mesecu prethodne godine; u ostalih
sedam bila je manja. U junu čak 6,1 odsto, a prerađivačka industrija čak 7,7
odsto.
To se, naravno, odražava i na spoljnotrgovinski bilans. Izvoz je, doduše,
porastao 6,7 odsto (bio je 8,6 milijardi evra), ali je uvoz porastao još više,
9,1 odsto (11,5 milijardi evra). Otud je došlo i do porasta spoljnotrgovinskog
deficita (blizu tri milijarde evra) za velikih 17 odsto.
NAROD MOŽDA NEĆE IMATI KO DA LEČI, ALI ĆE IMATI KO DA GA BIJE
Nepovoljni tokovi u spoljnoj trgovini posledica su još jedne značajne slabosti našeg ekonomskog ambijenta – precenjenog dinara. Neopravdano jak dinar ima vrlo negativne posledice po srpsku ekonomiju jer destimuliše izvoz, a stimuliše uvoz. Drugim rečima, slabe se upravo oni delovi privrede, ona preduzeća na kojima bi mogao da počiva visok i dugoročan rast. Umesto toga, forsira se kratkoročna korist uvoznika.
Gde su uzroci tako nerazumne politike? To jest, postavlja se pitanje da li je Vučić zbilja spreman da upropasti izvoznu privredu samo da bi prosečna plata dostigla 500 evra. Naime, kada je predsednik januara 2016. obećao zaradu od 500 evra već na kraju 2017, Milojko Arsić, Vučićev omraženi ekonomista, rekao je da bi to moglo da se ostvari samo upornim jačanjem dinara. Verovatno Arsić to ne bi rekao da je znao da će Vučiću zapravo dati ideju. Jer evo, poslednjih godina se upravo to dešava. Nacionalna valuta napreduje “svakog dana u svakom pogledu”. Danas je prosečna plata 475 evra. Da je kurs ostao na onom nivou od pre tri godine, plata bi bila 450 evra.
Mijat Lakićević
Novi magazin, 15. avgust 2109.