Umesto da se stara o poštovanju zakona i uklanja prepreke normalnom funkcionisanju pravnog poretka, umesto da učvršćuje pravila, a akterima na tržištu prepušta konkretnu akciju, aktuelna vlast neprekidno širi polje svog diskrecionog, ničim oivičenog delovanja
Stvar je na prvi pogled sporedna, ali je zapravo paradigmatična. Govoreći u ekspozeu o potrebi da se jača konkurentost privrede Srbije, naročito “u oblasti intelektualne svojine” jer će to “vući ka ekonomiji zasnovanoj na inovacijama”, što znači ka “većoj produktivnosti” i “još bržem rastu i razvoju”, nova/stara premijerka Brnabić došla je do preduzetništva. Preciznije, konstatovala je da preduzetništva nema, odnosno nema ga dovoljno, u svakom slučaju ono je “usko grlo” (navodnici M.L.) u procesu proizvodnje većeg društvenog proizvoda, da se tako izrazim. Da bi svoju konstataciju potkrepila, pozvala se na Svetski ekonomski forum i njegovo istraživanje osposobljenosti pojedinih zemalja za takmičenje na međunarodnom tržištu. “Kada pogledate Globalni indeks konkurentnosti mi se izuzetno loše kotiramo u domenu stava prema preduzetničkom riziku, odnosno u spremnosti da rizikujemo i započnemo sopstveni biznis. U ovom segmentu mi zauzimamo 107. mesto od 141 države”, rekla je Brnabić. Zaključak se prosto nametao: “Dakle, nama je neophodno unapređenje i podrška razvoju preduzetničkog duha”, i to, kako je naglasila, pre svega u “omladinskim organizacijama” i među “predstavnicima mladih u čitavoj Srbiji”. Prirodno je nakon toga bilo da premijerka obeća da će nova vlada raditi na “analizi i reviziji nacionalne strategije za mlade”.
To je zapravo tipično za ovu vlast, za sve njene prošle vlade, od 2012. naovamo, kako god da su se formalno zvali premijeri, pa će to nastaviti da radi i ova “druga vlada” Ane Brnabić. Uostalom, od vlade kontinuiteta – što se od početka znalo da će (n)ova vlada biti – nije se drugo moglo ni očekivati. Kad počne da sipa novac u neki bunar, pa to ne da (očekivane) rezultate, ona odluči da sipa još.
Potvrđuje to i ova priča o “preduzetničkom duhu”. Zašto je Srbija 107? Čudi – mada u stvari i ne čudi – da se premijerka Brnabić uopšte nije pozabavila uzrocima tako lošeg plasmana. Zašto, naime, kad je već posegla za GIK-om, nije malo više pažnje posvetila ovom složenom pokazatelju konkurentnosti i probala da među njegovim kriterijumima pronađe uzrok tom ziheraškom i konformističkom ponašanju mladih u Srbiji. Pogotovo kad se zna da oni na internacionalnoj sceni pokazuju solidnu konkurentnost. Pa da se tako, recimo, među 12 “stubova konkurentnosti” pozabavila jednim koji se i u domaćoj i u stranoj (stručnoj) javnosti često ističe kao posebno klimav i porozan, blago rečeno. Reč je, pogađate, o institucijama.
Da je to učinila, mogla je premijerka svašta da otkrije (pa možda i da i o tome obavesti poslanike). Posebno, primera radi, da je izgrađenost institucija kriterijum po kojem je Srbija 2019. zabeležila gori rezultat nego dve godine ranije. Lane je, naime, Srbija u ovoj oblasti ostvarila 52,5 bodova, a 2017. godine 53 boda. Tako da je sa 65. mesta pala na 75. Još se, međutim, jasnija slika dobije ako se malo zadrži na ovom kriterijumu, tačnije na nekim (jer i on je složene prirode) njegovim komponentama. Po nezavisnosti sudstva, naime, Srbija je na 101. mestu, po efikasnosti zakonodavnog sistema na 104, po sigurnosti vlasničkih prava na 106, po zaštiti intelektualne svojine na 104, po regulaciji sukoba interesa na 104, po kvalitetu revizorskih/računovodstvenih standarda na 102. i po regulisanosti sukoba interesa na 104. poziciji. Kad se tome doda i da je po opterećenosti državnom regulativom Srbija na 95. mestu, jasno je da su ovde privrednici (privatnici, preduzetnici, menadžeri, investitori, inovatori) u vrlo nezavidnom položaju. Jer, sve navedeno pokazuje da u Srbiji ne postoje povoljni, stabilni i predvidljivi uslovi za bavljenje biznisom. Što, sa druge strane, znači da je neizvesnost velika, odnosno da je i (poslovni) rizik veliki. Čovek prosto mora da bude hazarder, gotovo kockar, da bi se pod takvim okolnostima upuštao u bilo kakav preduzetnički poduhvat. Prema svim ovim “podkriterijumima”, tj. preduslovima za biznis, dakle, Srbija je samo nešto malo gora nego po stavu o preuzimanju rizika, ali eto, to premijerka nije ni primetila. Nije htela il’ nije smela, vrag bi joj znao (“Mostarske kiše”, Pero Zubac).
I sad, pošto ga je prethodno tako uštrojila, država će navodno preduzetništvo da podstiče. Više to liči na raspodelu para partijski podobnim kadrovima nego na podsticanje preduzetništva, što se, praksa je to pokazala, na kraju krajeva i dešava.
Nije otud slučajno što institucije u ekspozeu nisu praktično ni pomenute. Svoju vladu je, istina, Ana Brnabić nazvala proevropskom i vladavinu prava je stavila među šest njenih ciljeva, ali nekako mehanički i takoreći uzgred. Jer, dok je poimence pomenut gotovo svaki kilometar puta koji je bio ili će biti izgrađen, dotle osim (nezavisnosti) sudstva nijedna od onih sedam, osam pomenutih institucionalnih tema nije dobila ni red.
Umesto da se stara o poštovanju zakona i uklanja prepreke normalnom funkcionisanju pravnog poretka, umesto da učvršćuje pravila, a akterima na tržištu (političkom, ekonomskom, društvenom) prepušta konkretnu akciju, aktuelna vlast neprekidno širi polje svog diskrecionog, ničim oivičenog delovanja. To je njen modus operandi, politička filozofija bilo bi preterano. U tome je ključna slabost ekspozea Ane Brnabić i to je ono što od nove vlade izaziva najveći strah. Ograničenost njenog mandata taj strah ne smanjuje nego, naprotiv, povećava.
Elementi ugrađeni u energetski sistem Srbije suštinski onemogućavaju ambiciozan ekonomski razvoj
Intervju: Aleksandar Kovačević, energetski ekspert
Aleksandar Kovačević je jedan od dva autora analize energetskih politika zemalja Balkana, koju je Međunarodna Agencija za Energiju objavila 2008, i vodeći autor knjige “Zaglavljeni u prošlost: energija, životna sredina i siromaštvo u Srbiji i Crnoj Gori”, koju je objavio Program za razvoj Ujedinjenih nacija 2004. Obe knjige su izvršile znatan uticaj u oblasti formiranja energetskih politika i razvoju Ugovora o Energetskoj zajednici, kojem je Srbija pristupila još 2005. Može li se danas za Srbiju reći da je energetski sigurna, bezbedna zemlja, ako takvo pitanje uopšte ima smisla? Energetska bezbednost ima vise različitih aspekata. Može se posmatrati u kratkom, srednjem i dugom roku. Može se posmatrati u kontekstu različitih vidova energije. Isto tako, može se sagledati u kontekstu različitih scenarija privrednog razvoja. U makroekonomiji ovi se aspekti smatraju eksternim uticajima na ekonomiju jedne zemlje i retko se uzimaju u obzir u makroekonomskim modelima razvoja.
Šta to konkretno znači? Svi su izgledi da je Srbija u kratkom roku i na zatečenom nivou ekonomske aktivnosti valjano snabdevena energijom. Time, međutim, niko nije zadovoljan. Stanovništvo bi želelo da troškovi energije budu manji, a prilike za zapošljavanje, plate i penzije znatno veće. Postoji i potreba da se poboljša komfor stanovanja i zdravstvene okolnosti u kojima stanovništvo živi. Ovo je, pored ostalog, povezano s pandemijom koronavirusa, gde postoji potreba da se znatno poboljša ventilacija u stambenim, javnim i komercijalnim objektima, što neminovno uvećava osetljivost energetskog sistema u odnosu na spoljne temperature. Videli smo, na primer, da je jedna značajna mera u zdravstvenim ustanovama tokom leta bilo otvaranje prozora i intenzivno provetravanje. Tokom zime ova strategija će imati i ozbiljnu energetsku dimenziju. Dalje, u Srbiji se grade auto-putevi. Postoji pretpostavka da će se intenzitet korišćenja tih puteva uvećati s ciljem da se otvore ekonomske prilike za razne delove Srbije i tranzit robe i ljudi. Ovo implicira povećanje potrošnje energije u transportu. Zasad je korišćenje transportne infrastrukture sasvim nedovoljno. Sadašnjim obimom saobraćaja ne pokrivaju se ni direktni troškovi finansiranja i održavanja te infrastrukture. Za veći obim saobraćaja potrebno je i više energije.
Kakve su posledice na duži rok? U dužim rokovima zatečeni sistem snabdevanja energijom nije održiv. Na primer, korišćenje ogrevnog drveta sada ograničava delovanje drvne industrije daleko ispod nivoa zaposlenosti i izvoza te industrije iz perioda osamdesetih godina prošlog veka. Imajući u vidu da je drvna industrija jedna od ključnih konkurentskih prednosti Srbije u Mediteranskom basenu, uočava se da ni ova situacija nije održiva. Proces formiranja nacionalnog proizvoda ima neobično visoku materijalnu intenzivnost i veliku emisiju ugljen-dioksida po jedinici proizvoda. Drugim rečima, potrebno je pokrenuti veliku količinu materijala – zemlje, uglja, šljunka, peska, drveta… i emitovati veliki obim ugljen-dioksida da bi se ostvario nacionalni proizvod kojim niko nije zadovoljan. U konkurentskom okruženju Evropskog i Svetskog tržišta to nije održivo na iole duži rok. Sadašnje stanje u energetici Srbije suočava se s fizičkim, političkim, pravnim i komercijalnim ograničenjima koja ga čine potpuno neodrživim već u srednjem roku od tri do pet godina. Ovo već sada vrši uticaj na investitore koji bi mogli biti zainteresovani za dugoročne investicije u različitim oblastima industrije i poljoprivrede. U tom periodu može doći i do problema sa sigurnošću snabdevanja, uz razne posledice koje iz toga mogu proizići.
CELOKUPNA ELEKTRIČNA ENERGIJA PROIZVEDENA IZ UGLJA NISKOG KVALITETA U SRBIJI, RADI ČEGA SE ISKOPA I PREMESTI PREKO 35 MILIONA TONA UGLJA I PREKO 100 MILIONA TONA JALOVINE GODIŠNJE, MOŽE SE PROIZVESTI IZ OKO 13 MILIONA TONA DRVENASTE BIOMASE
Mogu li se izdvojiti neke neuralgične tačke srpske energetike danas? Formiranje nacionalnog proizvoda upotrebom energije nije dovoljno efikasno. Poznat je ovaj aspekt nedovoljne energetske efikasnosti. Srbija je preuzela da primeni odgovarajuće propise Evropske unije koji imaju za cilj uvećanje energetske efikasnosti korišćenja energije. Problem u Srbiji je niska energetska efikasnost konverzije iz primarne u finalnu energiju. Srbija proizvodi premalo korisne toplote iz ogrevnog drveta, nedovoljno kvalitetne energije iz prirodnog gasa, nedovoljno korisne energije iz spaljivanja uglja, premalo ekonomskih vrednosti iz spaljivanja tečnih goriva i premalo komercijalne dobiti iz korišćenja hidroenergije. Na primer, jedna tona dizel-goriva upotrebljena u rečno-morskom saobraćaju može da ostvari osamnaest puta veći transportni efekat u odnosu na drumski saobraćaj. Ako bi roba u transportu bila velike vrednosti, to bi moglo imati i srazmerno veći komercijalni rezultat.
Kako, dakle, energetika utiče na opšti ekonomski razvoj zemlje? Ovi elementi ugrađeni u energetski sistem Srbije suštinski onemogućavaju ambiciozan ekonomski razvoj. Otklanjanje ovih okolnosti zahteva komercijalne investicije u velikom obimu. Sa druge strane, postoji ceo set okolnosti koje ograničavaju investicije uopšte, a u energetici posebno. Dakle, znatno poboljšanje upotrebe postojeće imovine nameće se kao hitni prvi korak da se situacija poboljša i stvore preduslovi za nove investicije.
Da li je energetska strategija Srbije dobro postavljena? Je li dnevna politika uopšte u skladu s tom strategijom? Srbija ima zvaničnu Strategiju energetike do 2025, s projekcijama do 2030. Ova strategija je usvojena 2014, pre nego što je Srbija potpisala i ratifikovala Pariski Sporazum pri Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama. Sada je u toku izrada novog Prostornog plana Srbije sa važnošću do 2035. i izrada nove Klimatske i energetske strategije u kontekstu Ugovora o Energetskoj zajednici koji Srbija ima s nekoliko drugih zemalja i Evropskom unijom. Dakle, promene energetske strategije su neizbežne i može se reći da su već u toku. Problem je koordinacija između različitih dokumenata, vremena važenja i konkretnih rešenja na terenu. Tu bi novi Prostorni plan Srbije mogao biti od velike koristi kao ključni koordinativni mehanizam koji sve druge elemente smešta u realni prostor. Dobro bi došla jedna industrijska energetska strategija za period do 2035. sa vizijom do 2050, koja bi se onda mogla razraditi u komercijalnim strategijama najznačajnijih energetskih preduzeća: EPS-a, Srbijašuma, Voda Vojvodine, Beogradskih elektrana, Srbijavoda, toplana u Nišu, Novom Sadu, Boru i nekim drugim gradovima, te fonda imovine Republike Srbije.
Da li je EPS danas zamajac ili prepreka razvoju proizvodnje energije u Srbiji? EPS je po različitim kriterijumima najveće preduzeće u Srbiji. Tokom poslovne istorije to preduzeće je bilo u stanju da ostvari rezultate po kojima se isticalo u Evropskim razmerama. Na primer, rekonstrukcija energetske infrastrukture i funkcionisanje elektroenergetskog sistema posle rata iz 1999. svrstavaju ovo preduzeća u sam evropski vrh. Nažalost, komercijalno delovanje ovog preduzeća ograničeno je tesnim okvirom koji mu postavlja njegov vlasnik – država.
Mnogo se u poslednje vreme govori o tome da je EPS najveći zagađivač u Evropi. Elektroprivredna preduzeća u Evropi znatno su promenjena tokom prethodnih 15 godina. Obim zagađenja u odnosu na proizvedenu energiju svuda je znatno smanjen. Preduzeća su promenila odnos prema potrošačima. Njihova delatnost je bolje diversifikovana. Došlo je do promena vrednosti imovine u elektroenergetici: imovina, odnosno elektrane sa visokim intenzitetom emisije ugljen-dioksida izgubile su skoro svu vrednost, a neka druga imovina – na primer, znanje – uvećala je vrednost. Razvoj EPS-a je u tom smislu usporen merama i potrebama fiskalne politike i sada je ovo preduzeće izloženo izuzetnom riziku, koji se dalje širi na celu privredu Srbije. Ukratko, obim emisija i zagađenja kritičan je komercijalni problem.
OGROMNA KOLIČINA ENERGIJE VISOKOG KVALITETA – OGREVNOG DRVETA, ELEKTRIČNE ENERGIJE I PRIRODNOG GASA – KORISTI SE ZA PROIZVODNJU TOPLE VODE I GREJANJE PROSTORA. ZEMLJA KOJA TO RADI PREDODREĐENA JE ZA SIROMAŠTVO
Kakva je budućnost termoelektrana u Srbiji? Budućnost postojećih termoelektrana vrlo je ograničena, kako u smislu obima korišćenja tako i u smislu preostalog vremena rada. Vrednost ovih objekata skoro je potpuno izgubljena. Nedavno su pokušaji prodaje termoelektrana na lignit u Grčkoj, Bugarskoj ili Poljskoj uglavnom završili s vrlo niskim cenama iako svi ponuđeni objekti zadovoljavaju ekološke propise EU i nemaju problem nabavke goriva. Srbija ne može biti izuzetak. Ključno pitanje je koliko se ekonomske vrednosti može izvući iz upotrebe ovih objekata u preostalom kratkom životnom veku. Odgovor na to pitanje opredeljuje budućnost EPS-a. Sa druge strane, novi termoenergetski objekti treba da otvore nove perspektive razvoja.
Da li su hidropotencijali Srbije dovoljno iskorišćeni. Ima li tu prostora za nove velike poduhvate, tj. energetske kapacitete, ili su mini-hidroelektrane maksimum koji možemo da izvučemo? Hidroenergetski potencijal Srbije je uglavnom iskorišćen u smislu izgradnje objekata za korišćenje raspoložive energije. Ima još malo prilika za izgradnju komercijalno održivih hidroelektrana srednjih ili velikih snaga. Najznačajniji objekti se nalaze u slivu Drine, na Savi i Dunavu. Njihova gradnja zahteva sporazum sa susednim zemljama. Problem je komercijalno korišćenje postojećih objekata. Ti objekti mogu dati daleko veći finansijski rezultat. To, međutim, zahteva krupna organizaciona i prostorna podešavanja u Srbiji. Na primer, već decenijama se sistem Dunav – Tisa – Dunav ne posmatra kao hidrenergetski resurs strateškog značaja, pa se i ne koristi u tom kontekstu.
A mini-HE? Male hidroelektrane su u ovim strateškim pitanjima sasvim marginalne. U pojedinim slučajevima ovi objekti mogu biti ozbiljan problem za postojeće velike hidroelektrane. Ogroman gubitak gustine šuma na obraslom šumskom zemljištu u Srbiji u prethodnih 28 godina već je doveo i dovodi do promene vodnog režima na svim kritičnim objektima i smanjenja komercijalne vrednosti proizvedene energije. Da se razumemo, približno ista količina vode prolazi kroz elektranu, ali u režimu koji je znatno manje pogodan za proizvodnju energije i valorizaciju raspoloživog kapaciteta akumulacionih jezera. Sledeće pitanje je sposobnost EPS-a da ovu visoko vrednu energiju upotrebi na Evropskom tržištu. Srbija je suviše mala da bi postojeći objekti ostvarili svoj puni ekonomski i strateški efekat. Moglo bi se reći da je način korišćenje postojećih hidroenergetskih objekata u Srbiji, i politički i strateški, jedno od ključnih pitanja eventualnog pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Ovo pitanje bi trebalo da opredeli trgovinske odnose sa Unijom i da znatno utiče na položaj Srbije kada ili ako se nadje u Uniji.
POTENCIJAL SOLARNE ENERGIJE U SRBIJI VEĆI JE PO JEDINICI TERITORIJE OD EVROPSKOG PROSEKA
Dakle, ima li u Srbiji prostora za nove velike poduhvate, tj. energetske kapacitete? Da. Ima i prostora, i znanja, i sposobnosti, i potrebe. Može se reći ovako: komercijalne investicije u velike energetske objekte su ono što treba da nosi razvoj Srbije u narednih 10 godina znatno više i znatno efikasnije nego što su investicije u puteve i zgrade činile u prethodnoj deceniji.
Kakva može da bude uloga prirodnog gasa u Srbiji? Vrlo velika, ali na potpuno drugi način od onoga kako se prirodni gas sada koristi. U ovom trenutku korišćenje prirodnog gasa izuzetno je neefikasno i produkuje vrlo malu ekonomsku vrednost. Cena direktnog korišćenja prirodnog gasa za grejanje je ne samo ono što se plaća za uvoz gasa već i izgubljena zaposlenost i izgubljen nacionalni proizvod. Gas je gorivo visokog ekonomskog potencijala koje može biti korišćeno u industriji, transportu i proizvodnji električne energije. Svaki kubni metar gasa spaljen radi proizvodnje tople vode ekonomski je gubitak čije razmere daleko prevazilaze cenu samog gasa. U ovom smislu naročito se ističe ekonomski potencijal tečnog ili komprimovanog gasa koji se u Srbiji veoma malo koriste.
Kakvi su potencijali Srbije u zelenoj energiji – biomasa, sunčeva energija, koliko može da bude učešće ovih izvora energije u ukupnoj proizvodnji? Pretpostavljam da su koristi energije vetra sada nesporne i svima poznate. Potencijal vetra u Srbiji srazmeran je teritoriji i geografskom položaju. Potrebno je da energetski sistem bude tako koncipiran da omogući korišćenje tog raspoloživog potencijala, bez obzira na to što on nije uporediv s potencijalom zemalja koje imaju izlaz na more i manji je od Evropskog proseka po jedinici teritorije. Slična je situacija s potencijalom solarne energije. On je veći po jedinici teritorije od Evropskog proseka, ali je i ovde potrebno poboljšati sistemske pretpostavke za korišćenje raspoloživog potencijala.
RAZVOJ EPS-A JE U TOM SMISLU VRLO USPOREN MERAMA I POTREBAMA FISKALNE POLITIKE I SADA JE OVO PREDUZEĆE IZLOŽENO IZUZETNOM RIZIKU KOJI SE DALJE ŠIRI NA CELU PRIVREDU SRBIJE
Potencijal proizvodnje i upotrebe biomase za energetske svrhe znatno je povoljniji od Evropskog proseka. Može se reći da je to jedna od ključnih konkurentnih prednosti Srbije u oblasti energetike i industrije. Geografski položaj, kvalitet zemljišta, raspoloživost vode, transportni sistem, tehnička znanja u Srbiji omogućavaju korišćenje energije biomase u velikim razmerama, daleko iznad onoga što se može postići u ostalim Evropskim zemljama, srazmerno veličini. Evo jednog poređenja: uz znanja koja su sada raspoloživa, celokupna električna energija proizvedena iz uglja niskog kvaliteta u Srbiji, radi čega se iskopa i premesti preko 35 miliona tona uglja i preko 100 miliona tona jalovine godišnje, može se proizvesti iz oko 13 miliona tona drvenaste biomase. To je približno proizvodnja zasada topole i drugih sličnih vrsta na oko 750.000 hektara, od čega oko 130.000 hektara već postoji. To je pak približno obim nekorišćenog zemljišta shodno nedavnom popisu poljoprivrede i šumarstva i analizi Dr Miladina Ševarlića sa Zavodom za Statistiku Srbije. Ova proizvodnja bi zaposlila približno onoliko ljudi koliko je sada zaposleno u proizvodnji uglja, ali bi njihova produktivnost drastično porasla. Produktivnost se, dakle, meri obimom korisne energije, a ne količinom materijala. Posledica ovakve promene bila bi mnogostruko manja materijalna intenzivnost privrede Srbije, eliminacija emisije ugljen-dioksida i svih rizika za međunarodni položaj zemlje i spoljnu trgovinu koji iz toga proizilaze.
Da li bi trebalo ukinuti feed-in tarife? Ugovorene feed-in tarife se ne mogu ukinuti bez štete za poziciju zemlje u odnosu na buduće komercijalne investitore. Mislim da su feed-in tarife već svuda prevaziđene kao vid podrške investicijama. Ostaje platežno sposobna tražnja kao ključni mehanizam na kojem se investicije zasnivaju. Platežno sposobna tražnja u energetici zavisi od sposobnosti privrede da svrsishodno koristi energiju radi proizvodnje i uvećanja nacionalnog proizvoda. To je glavni problem u Srbiji, gde se energija vrlo slabo koristi. Ogromna količina energije visokog kvaliteta – ogrevnog drveta, električne energije i prirodnog gasa – koristi se za proizvodnju tople vode i grejanje prostora. Zemlja koja to radi predodređena je za siromaštvo.
Ako je nešto pandemija pokazala, onda je to potreba za reformom države u najopštijem značenju te reči. A kada se ta tema stavi na dnevni red, onda u prvi plan izbija pitanje slobode. “Ono što zaista treba spasiti jeste sama sloboda” (Ivan Krastev)
Pandemije ne bi ni bilo, stiče se utisak, da nije bilo kapitalizma, naročito neoliberalnog. A čak i oni koji to ne tvrde, bar ne otvoreno, misle da je sad idealna prilika da se vladajuća društvena paradigma radikalno promeni, praktično iz temelja. Takav se utisak zapravo nameće na osnovu predloga za “novi svetski poredak” koji bi trebalo da nastane – kako tvrde njegovi promoteri – nakon događaja, tj. covida-19, posle kojeg, kao što je već bezbroj puta konstatovano, više ništa neće biti isto.
S tim u vezi najviše je pažnje privukao autorski tekst Klausa Švaba, predsednika Svetskog ekonomskog foruma. Njegov zahtev za “preispitivanjem” nekih “standarda našeg globalnog ekonomskog sistema (…), prvenstveno neoliberalne ideologije” u pojedinim krugovima – zna se i kojim – dočekan je s pravom euforijom. Doduše, Švab je rekao da se to “mora” (u)činiti “otvorenog uma”, ali je to malo ko video i čuo. Njegova ocena da je “fundamentalizam slobodnog tržišta nagrizao prava radnika i ekonomsku sigurnost, pokrenuo trku u deregulaciji do krajnjih granica, urušio poresku politiku i stvorio globalne monopole”, shvaćena je kao smrtna presuda “starom svetskom poretku”. Ako takvo priznanje zločina dolazi iz tvrdog jezgra globalnog kapitalizma, šta tu ima više da se priča i kakvi su još dokazi potrebni.
U stvari, Švab je samo ukratko prepričao SEF-ovu septembarsku “Belu knjigu”, čiji ću naslov (“Measuring Stakeholder Capitalism”) malo slobodnije prevesti kao “Uzimanje mere akcionarskom kapitalizmu”, o čemu je nedavno u Danasu pisao Miša Brkić. Ta publikacija od stotinjak stranica, međutim, zapravo je prošireno izdanje “Manifesta Davos”, na koji se pak u januarskom(457) Novom magazinu s lepom dozom ironije osvrnuo Dimitrije Boarov. Dakle, mora se priznati, proces je počeo ranije, virus je samo poslužio kao katalizator.
Ono što je Švab govorio u (ma kako tankim) rukavicama i uzdržano, Maks Lavson, jedan od direktora globalne humanitarne organizacije Oksfam, izneo je bez okolišenja, pravo u glavu. Lavson se u razgovoru sa Ivanom Dragičević za TV N1 založio za “progresivno i pošteno oporezivanje najbogatijih pojedinaca i korporacija”, te za “goleme državne intervencije”. Nije se ustezao da usput načepi i Bila Gejtsa jer, iako je veliki donator njegove farmaceutske kompanije, radi za profit.
Kao novinar pojedinac koji živi i radi u Srbiji – verujem da je jasno šta to znači – mogao bih odmah da prihvatim Lavsonove ideje, ali kao poklonik liberalne filozofije Marka Miljanova moram makar da probam da druge zaštitim od sebe. Drugim rečima, mislim da bi pre nego što odlučimo da ruku zavučemo u fakat preduboke džepove najbogatijih trebalo da (se) zapitamo šta je s novcima koje država već uzima. Dakle – kako su te pare trošene pametno i efikasno, jednom rečju domaćinski, ili se tu bekrijalo i kraduckalo. Odnosno, da li je dodatno pelješenje (naj)bogatijih najbolji način da se društvo popravi, tj. da se poveća i dobrobit najsiromašnijih i blagostanje društva u celini.
Kada to kažem imam pre svega u vidu činjenicu koju, čini mi se, najveći broj zagovornika “velike redistribucije” – da parafraziram Karla Polanjija – nema u vidu. A ta je činjenica da je pandemija – u čije se ime traži pomenuta radikalna transformacija – pokazala, razotkrila, bolje reći, prilično loše (blago rečeno) funkcionisanje javnog sektora “u celini i celosti” (Žika Obretković). Tokom pandemije, diljem zemnog šara – od Kine preko Rusije i Evropske unije do Amerike i Australije – zakazale su, podbacile i omanule – države. Preciznije, političari i njihovi eksponenti po “komandnim visovima” društvenog ustrojstva. (Neko bi rekao “rastrojstva”, ali da sad u to ne ulazimo.)
Negde su, zar ne, čak i ubijali one koji su pokušali da kažu istinu – kao u Kini (zato su mi, uzgred, čudne ocene kako se Kina najbolje izborila s koronom); neki su samo lagali o broju žrtava, kao u Srbiji, ali je praktično bez izuzetka nesposobnost i neodgovornost manjih i većih vladalaca činjenica broj jedan. I sad tim i takvim ljudima treba dati još više para. Kome? Trampu, Džonsonu, Putinu, Đinpingu, Orbanu, Vučiću?
S tim u vezi, ne sme se prenebregnuti (mada će ta velika tema ovde samo uzgred biti pomenuta) da Švabov predlog, možda i nevoljno, naginje nekoj vrsti vladavine meritokratije. O čemu sam upravo, moram da podsetim, pisao pre neki dan kao o kineskom modelu upravljanja državom i društvom koji se promoviše i u Srbiji. Nije valjda to rezultat učešća kineskog predsednika na Svetskom ekonomskom forumu poslednjih godina.
Ne kažem, naravno, da bolji svet nije moguć i u njemu više društvene pravde (šta god to značilo). Ali nagledali smo se u životu (za dva života) projekata koji su obećavali nacionalno bogatstvo i socijalnu jednakost, ali su se ubrzo pretvorili u svoju suprotnost. Dakle, zar ne bi prvo trebalo paziti da se, što bi rekli marksisti-lenjinisti, s prljavom vodom ne izbaci i dete.
Moglo bi da bude pogubno (uzgred, Švab to ima u vidu) smetnuti s uma činjenicu da je danas dostignuti nivo humanog razvoja i stepen zadovoljenja ljudskih prava najviši u istoriji čovečanstva. I, drugo, da se za to ima zahvaliti pre svega, ako ne i isključivo liberalizmu iako je trpeo teške udarce i sa leve i sa desne strane.
A onda, u skladu s tim saznanjem, treba prvo ili makar istovremeno ispitati šta je i gde je glavni uzrok problema – nepravde, nejednakosti, siromaštva, šta god. U privatnom sektoru, koji je “sebičan i pohlepan”, ili u javnom sektoru, koji je ništa manje i jedno i drugo, a još je i korumpiran i nekompetentan.
Šta vredi povećavati poreze ako će te pare političari potrošiti na vojsku i policiju. Hoćemo da damo više za zdravstvo, ali da doktori ne budu prišipetlje vlasti. I za školstvo, dabome – ali da profesori mlade primerom, a ne pričom uče dostojanstvu, a ne poltronstvu.
Da zaključim, ako je nešto pandemija pokazala, onda je to potreba za reformom države u najopštijem značenju te reči. A kada se ta tema stavi na dnevni red, onda u prvi plan izbija pitanje slobode. Jer, kako je to nedavno na Beogradskom bezbednosnom forumu rekao Ivan Krastev: “Ono što zaista treba spasiti jeste sama sloboda”.
Kineske kompanije s jedne strane pljačkaju, a sa druge truju građane Srbije. A sve više ih i kontrolišu
Evropa nas mrzi, Kina nas voli. To je poruka koja svako malo stiže sa režimskih (štampanih i elektronskih) medija. Ali nema tu ničeg originalnog i samosvojnog. Jer, reč je zapravo o poruci koju emituje – nešto ređe, doduše, ali uvek u pravi čas – predsednik Vučić. Kao što je, recimo, bilo u prvom talasu korone, o čemu sam već pisao.
Najnoviju epizodu te (o)tužne serije imali smo priliku da gledamo nedavno na srećnoj televiziji, kada su kod Milomira Marića gostovali (već odavno odomaćeni) Aljoša Milenković, Predrag Marković, Slobodan Vladušić i Zoran Ćirjaković.
Sve u svemu, prisutni su se (bez glasa protiv) složili da je kineski sistem u kojem vlada meritokratija mnogo bolji od evropskog u kojem vlada demokratija. Da, baš tako, nežno – meritokratija, vladavina stručnjaka, dakle (kao da je u Pekingu na vlasti neki kineski G17 plus, a ne jedna i jedina Komunistička partija), gde vlast bira najbolje u svim oblastima, ništa autokratija, kamoli diktatura, o grubom gaženju (uključujući i smrtni ishod) osnovnih ljudskih prava i sloboda ni reči. A pošto vlast, iz priloženog se vidi, najbolje zna ko je najbolji, logično je da ona bira i samu sebe. Otud bi najbolje bilo – doduše to nije rečeno, ali je zaključak kao Damoklov mač visio u vazduhu – da se Vučić proglasi za Sija.
Da nije tužno, bilo bi smešno, mada je zapravo tragično. Ali, svejedno, tome (što bi rekao Boro Stjepanović u “Ko to tamo peva”) nema leka. Ipak, zarad javnosti, na sto puta ponovljene laži treba sto i jedan put odgovoriti istinom. Građanska dužnost – već vidim Ćirjakovića kako se puši – to nalaže.
A istina kaže, da pođemo od trenutno najaktuelnije korona-pandemije, da je evropska pomoć Srbiji bila mnogo veća od kineske. Jer, sve što je iz Kine stiglo u Srbiju – kupljeno je. Plaćeno suvim dolarima – jer Kinezi juane ne primaju – ništa nije poklonjeno. Nasuprot tome, Evropska unija je Srbiji poklonila oko pola milijarde evra (iz paketa od ukupno 3,3 milijarde evra za Zapadni Balkan), na šta dolazi još otprilike toliko vrlo povoljnih kredita.
Nedavno je, takođe, za ovaj region odobreno devet milijardi evra bespovratne pomoći, od čega će Srbiji pripasti najmanje trećina, dakle (više od) tri milijarde.
Sa druge strane, Kina ne samo da ništa ne poklanja nego je i to što prodaje vrlo skupo – skuplje nego kad se nabavlja iz Evrope. Recimo, cena kineskih kredita za izgradnju puteva i pruga znatno je veća od zajmova evropskih (i svetskih) finansijskih institucija. Kamatna stopa kod kineskih kredita za Koridor 10 kreće se od 2,5 odsto i naviše, a od evropskih banaka 1,2 odsto i naniže. I ostali uslovi – rok otplate, provizije, naknade i slično lošiji su kod Kineza.
Takođe, i kineski proizvodi mnogo više koštaju građane Srbije. Kilometar puta ili pruge koju grade Kinezi najmanje je 20 odsto (a neretko i mnogo više) skuplji nego onaj koji se podiže pod evropskom kontrolom. Primera radi, kilometar auto-puta kroz Vojvodinu, piše u jednoj stručnoj publikaciji Ministarstva saobraćaja Srbije, košta 1,5-2,5 miliona evra; kada ga pak preko ravnog Srema grade Kinezi – verovali ili ne – košta 10 miliona evra. Takvih komparativnih računica ima koliko hoćete i za druge infrastrukturne projekte. Mada, ne mogu da odolim, evo još jednog paradigmatičnog primera. Za prugu Niš – Dimitrovgrad od ukupno 200 miliona evra, koliko ona košta, Evropska investiciona banka poklanja – trećinu. (Banka, a poklanja, gde to ima.) Nijednoj kineskoj se ništa slično nije omaklo.
Od 40 milijardi evra direktnih stranih investicija od 2001. naovamo oko 70 odsto došlo je iz Evrope, tek oko pet odsto iz Kine. Kineske investicije zapravo stižu tek poslednjih nekoliko godina. S njima su, međutim, kao “nusproizvod” stigli i ekološki problemi. Otkad su Kinezi preuzeli Železaru “Smederevo” i RTB “Bor”, zagađenje u tim gradovima drastično se pogoršalo. Isto važi i za Kostolac, gde su Kinezi, mada ne vlasnički ali poslovno, vrlo tesno upleteni u tamošnju termoelektranu.
Dakle, kineske kompanije s jedne strane pljačkaju, a sa druge truju građane Srbije. A sve više ih i kontrolišu. O čemu govori saradnja s kineskim bezbednosnim službama i kupovina kineskih nadzornih video i ostalih sistema. Naravno, ključnu ulogu u tome ima vlast, koja sve to omogućava. I srpski intelektualci koji to podr(a)žavaju.
Umesto da se svakodnevno i iz svih oruđa napada vlast što ne ispunjava uslove za članstvo i građane Srbije lišava milijardi evra dovodeći svojom nesposobnošću u pitanje i njegov fizički opstanak, ovde se lamentira o nepravdi i guslaju tužbalice o tome kako nas Evropa neće
Oni kao hoće da nas prime, a mi kao hoćemo da uđemo. Ovom rečenicom – parafrazirajući onog vojnika iz rata u Sloveniji početkom devedesetih – sve češće se na opozicionoj sceni kvalifikuje proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Drugim rečima – niti Srbija hoće zaista da uđe u Evropsku uniju niti EU hoće da primi Srbiju.
U stvari, ovo je poluistina. Jer, jedino što se može pouzdano znati to je ispunjava li Srbija uslove za ulazak u EU. Da li Evropa laže – što sugeriše gore navedena izjava – moglo bi da se utvrdi tek ako i kada Srbija ispuni uslove. Pa u slučaju da je Srbija ispunila sve uslove, a iz Brisela stigne odbijenica, tada bi moglo da se kaže da nas je Evropa prevarila. Sve dotle – i teorijski i praktično – lopta je u dvorištu Srbije. A kao što znamo, Srbija dosad nije ispunila ni jedan jedini od 35 uslova, tzv. poglavlja.
Zanimljivo je da se kao ključni argument da “nas” Evropa ne želi u svojim redovima navodi to što, navodno, podržava Vučića. Pri tome to po pravilu zagovaraju tzv. suverenisti. Smeta im što Evropa neće da smeni Vučića, ali im ne bi smetalo da postavi njih.
Reč je ovde zapravo o tome da, kao što je davno rekla Milica Delević (nekad je ta njena izjava bila u džinglu radio-emisije Peščanik – danas nema ni džingla ni emisije) mi hoćemo u Evropsku uniju, ali pod našim uslovima.
Ima, međutim, još jedan problem u ovoj “baladi s vojnikom”. Kada se kaže tako nešto, onda ispada da je i odgovornost – za to što Srbija još nije u Evropskoj uniji – podeljena na ravne česti: između vlasti u Beogradu i vlasti u Briselu. I onda umesto razočaranja u vlast koja nas godinama zamajava i obmanjuje, mi se razočaravamo u Evropsku uniju što nas “ucenjuje”.
Sasvim paradoksalno, sve ovo dešava se u nedelji kada Zapadni Balkan od Evropske unije dobija devet milijardi evra bespovratnih sredstava. Pošto je prethodno, treba li podsećati, dobio i oko milijardu i po za saniranje posledica korone.
Od tih deset i po milijardi poklonjenih evra (da povoljne kredite od gotovo 22 milijarde evra sad ostavimo po strani) Srbiji pripada najmanje jedna trećina, dakle 3,5 milijardi evra. Ta je činjenica, međutim, u ovdašnjoj javnosti protekla potpuno nezapaženo. Više je prostora dobila kritika: em je, prigovara se, to malo para, em kasno stižu. Sa druge strane, o otprilike isto toliko dolara (3,7 milijardi USD) koje treba da stignu preko američke agencije za razvoj pisani su pravi hvalospevi. Iako su zapravo te pare “golub na grani” jer tek treba da budu odobrene i iako se, što je važnije, radi samo i isključivo o kreditima. Za koje će zapravo država Srbija morati da se pojavi kao garant, što takođe košta. Dok evropske pare ne koštaju ništa.
Konačno, u priči oko Evropske unije u Srbiji po pravilu se previđa jedan podatak. Tačnije, sam podatak se pominje, ali se iz njega ne izvlači naravoučenije. Naime, u isto vreme dok će Srbija dobiti tri i po, (upola manja) Hrvatska će od EU dobiti sedam puta više – oko dvadeset dve milijarde evra. Deset milijardi kao vanrednu pomoć za borbu protiv covida, a 12 milijardi kao redovnu prinadležnost iz budžeta EU. Oko 90 odsto tih sredstava biće bespovratno.
I umesto da se svakodnevno i iz svih oruđa napada vlast što ne ispunjava uslove za članstvo i građane Srbije lišava milijardi evra dovodeći svojom nesposobnošću u pitanje i njegov fizički opstanak, ovde se lamentira o nepravdi i guslaju tužbalice o tome kako nas Evropa neće.
Reč na dodeli nagrade Fondacije “Katarina Preradović, 10. oktobar 2020. godine. Nagradu su ove godine podelili Ana Lalić, novinarka portala NovaS, i Vuk Cvijić, novinar NIN-a
Poštovani članovi porodice Katarine Preradović – Nemanja, Nikola, Vladimire, Ljiljo, gospođo Gordana; Poštovani gosti; Poštovana publiko, “Katarina Preradović”, kako se zove naša fondacija, nastala je sa željom, zadatkom da čuva sećanje na vrsnu, izuzetnu novinarku Katarinu Preradović. Ali isto toliko i s ciljem i obavezom da gaji, podstiče i promoviše hrabrost, istrajnost i doslednost u borbi za istinu, za informaciju, za saznavanje. Baš ono što je radila i čemu je Kaća – tako su je svi zvali – bila posvećena. I jedno i drugo, dakle, jeste naša misija.
Ličnost, i lik, Katarine Preradović – to se ovde mora reći – nije odlikovala pre svega oštrina fizionomije, što se na ovim slikama vidi, nego se na njemu odslikava oštrina uma. Katarinu nije krasila samo britkost stila, nego i britkost duha. Katarina je recimo – toga sam se setio ovih dana, povodom događaja čiju smo dvadesetogodišnjicu obeležavali– pravila jasnu razliku između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice. Katarini je bilo jasno da se tu ne radi o sporu između dva lidera nego o sukobu dve koncepcije, dve vizije Srbije. I znala je šta znači i kuda vodi cupkanje na koncertu Svetlane Ražnatović.
U svakom zlu – da se vratimo u sadašnjost – ima i nešto dobro, kaže narodna poslovica. Ako u ovom našem današnjem zlu ima nešto dobro, onda su to – dobri novinari. I novinarke, razume se – da ne propustim da budem rodno korektan.
Verovatno ću biti pristrasan, ali meni se čini da ni u jednoj drugoj profesiji nema toliko istinskih profesionalaca, dakle onih koji interes javnosti i društva u celini pretpostavljaju sopstvenim interesima, kao što je to u novinarstvu. O tome svedoči činjenica da smo mi u Fondaciji “Katarina Preradović” ove godine kao nijedne ranije imali teškoća da odaberemo najbolje. Toliko je bila kandidata i tako je bila oštra konkurencija.
Ali, da ne bude da sam sasvim pristrasan, ima i u drugim oblastima, izvan medijske, ljudi koji su zviždali, budili i bunili javnost ukazujući na svakojake marifetluke vlasti. Oni su danas naši gosti. I ja im se u ime Fondacije zahvaljujem što su došli i počastvovali nas svojim učešćem na ovoj maloj svečanosti.
To su Jelisaveta Vasilić, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, Aleksandar Obradović, sad već moglo bi se reći slavni uzbunjivač iz valjevskog Krušika i, u stvari, opet jedan naš kolega novinar, ali koji je – nezasluženo – ostao izvan pažnje javnosti, glavni urednik Portala Žig info iz Grocke Željko Matorčević.
(Nakon kratkog razgovora sa gostima, članica Fondacije Tamara Spaić saopštila je imena dobitnika nagrade. Priznanja je uručila prošlogodišnja dobitnica Tamara Skroza.)
Da li će nova vlada biti vlada kontinuiteta ili diskontinuiteta. Ako je suditi prema rezultatima prethodne, trebalo bi da bude drugo, ali ako uzmemo u obzir lik i delo nove-stare premijerke, biće prvo. Srbija će nastaviti da zaostaje
Nova vlada, stara parada Od pet ciljeva koje je postavila sebi i svojoj vladi, Ana Brnabić je ispunila jedan, a i to polovično. Obećala je ubrzanje privrednog rasta, reformu državne uprave, reformu zdravstva, reformu javnih preduzeća i obrazovanje za 21. vek. Nešto je postigla samo kada je reč o prvom zadatku. Na svim ostalim ispitima je pala. Nije poznato da li je novi mandat popravni ispit ili Vučić samo pokušava da nekako ubije vreme do narednih izbora. Koji, po svemu sudeći, neće biti za četiri godine.
IRONIJA SUDBINE: Jeste ironija sudbina da se na dvadesetogodišnjicu petooktobarske revolucije naciji preko svih nacionalnih frekvencija obrati Aleksandar Vučić i saopšti ime mandatara za sastav nove Vlade Srbije. Sa druge strane, nema sumnje da trenutak nije slučajno izabran i da je Vučić time hteo da skrene pozornost sa tužnog jubileja i reflektore javnosti preusmeri na sebe i svoje postupke. On prosto ne trpi da iko drugi i išta drugo, makar i nakratko, bude u centru pažnje. Ali, o tome kako nam se “dogodio Vučić” – mada posle “događanja naroda” to dođe nekako logično – pisali smo u prošlom broju, pa ovde nećemo ponavljati. Izbor nove-stare premijerke – osim ako neko misli da Ana Brnabić neće uspeti da sastavi vladu – i više nego inače otvara pitanje da li će to biti vlada kontinuiteta ili diskontinuiteta. U stvari, teško je zamisliti da bude ovo drugo mada bi tako trebalo da bude. Jer, kontinuitet s prošlom vladom biće nešto prilično loše, pošto je ona zapravo uradila vrlo malo od onoga što je sama sebi zadala. Najveći deo onoga što je u svom ekspozeu kao ciljeve postavila Ana Brnabić – nije ostvareno. To važi čak i za ono što je – ma kako paradoksalno zvučalo – na neki način postignuto. U suštini, glavni zadatak koji je stara/nova premijerka pred sebe postavila bila je reforma javnog sektora. To, ruku na srce, uopšte nije ni mali ni lak zadatak. Jer to obuhvata, moglo bi se reći, četiri velike reforme: reformu javnih preduzeća, zatim reformu državne uprave i reformu javnih usluga, što opet obuhvata dva ogromna sektora – zdravstvo i obrazovanje.
ANA BRNABIĆ JE OBEĆALA PET STVARI: UBRZANJE PRIVREDNOG RASTA, REFORMU DRŽAVNE UPRAVE, REFORMU ZDRAVSTVA, REFORMU JAVNIH PREDUZEĆA I OBRAZOVANJE ZA 21. VEK. NEŠTO JE POSTIGLA SAMO KADA JE REČ O PRVOM ZADATKU. NA SVIM OSTALIM ISPITIMA JE PALA
Peti cilj koji je sebi postavila bivša vlada bio je brži privredni rast. I to je cilj za koji premijerka Brnabić može reći da ga je ispunila mada je zapravo sam rezultat prilično skroman. Tome je, doduše, u dobroj meri kumovala korona, ali i prethodne vlade su imale na šta da se “vade” (bilo da je to bila svetska ekonomska kriza, ili suša, ili poplava biblijskih razmera) za svoje rezultate. Kako god, Ana Brnabić će u svoje uspehe moći da upiše da je za četiri godine “vladavine” udvostručila stopu privrednog rasta. Naime, u razdoblju 2017-2020. Srbija će imati prosečan godišnji rast od dva (i nešto malo više) odsto, što je dvostruko više nego u prethodne (dok je, da se ne zaboravi, A. Vučić bio premijer) četiri (2013-2016) godine. Ipak, s tim rezultatom Srbija će se naći na repu zemalja jugoistočne Evrope.
NEISPUNJENO: Tu se lista (kakvog-takvog) uspeha Brnabićkine vlade završava. Na sva četiri preostala navedena polja praktično ništa nije učinjeno. Kada je reč o reformi državne uprave, tu je stvar ostala na onome što je urađeno u doba Kori Udovički 2015. Ni to nije bilo mnogo, ali je makar utvrđeno na čemu smo, tj. kakav je sistem zarada i zapošljavanja u državi. Tačnije, ustanovljeno je da u tom pogledu vlada pravi haos. Ispostavilo se, naime, da se zarade u državnom sektoru određuju na osnovu dugačke liste sektorskih zakona i Vladinih uredbi i zaključaka. Prema analizi koju je svojevremeno napravio Fiskalni savet, plate državnih službenika formiraju se na “čak 23 različite osnovice, više od 500 osnovnih koeficijenata i preko 200 dodataka na osnovnu platu”. Međutim, umesto da od tada taj “antisistem” polako bude “razmontiravan” i da se postepeno u njega unose elementi reda i zakona, haos je samo povećavan. U stvari, neko će reći da je u tom ludilu ipak bilo sistema, pošto “na kraju dana”, kada se sve skupi, vidimo da su neka ministarstva prolazila znatno bolje od ostalih. To pre svega važi za ministarstva sile, naročito policije. “Povećanje zarada po pojedinačnim delovima javnog sektora u prethodne četiri godine vršeno je bez objektivnih kriterijuma, odnosno tako da osnovni kriterijum za povećanje plate bude pripadnost određenom ministarstvu ili instituciji, a ne vrednovanje posla koju zaposleni obavlja. Tako se došlo do apsurdne situacije da računovođa u MUP-u prethodne četiri godine dobije povećanje zarade od 28 odsto, a računovođa u Ministarstvu poljoprivrede 12 odsto – iako oba zaposlena rade isti posao kod istog poslodavca, tj. države”, pisao je Fiskalni savet 2018.
U RAZDOBLJU 2017-2020. SRBIJA ĆE IMATI PROSEČAN GODIŠNJI RAST OD DVA (I NEŠTO MALO VIŠE) ODSTO, ŠTO JE DVOSTRUKO VIŠE NEGO U PRETHODNE (DOK JE, DA SE NE ZABORAVI, A. VUČIĆ BIO PREMIJER) ČETIRI (2013-2016) GODINE
Od ove godine počinjemo, naravno, zato što i Ana Brnabić od nje preuzima sve ingerencije i prerogative u pogledu formulisanja ekonomske politike i sprovođenja obećanih reformi. Mogla je, dakle, da u punoj meri pokaže svoje reformske kapacitete. Ali propustila je da to uradi. Nedostatak volje ili znanja, nije ni bitno, još se bolje video prilikom pripreme budžeta za 2019. Fiskalni savet nije bio lenj nego je 2018. čak i sasvim konkretno predložio koliko bi povećanje plata za pojedine sektore u narednoj godini trebalo da iznosi. Prema tom predlogu, plate u zdravstvu trebalo je da porastu sedam odsto, u prosveti šest, a u MUP-u dva do tri odsto. Ostatak zaposlenih u javnom sektoru, njih nešto manje od trećine, trebalo je da dobiju povećanje zarada od pet odsto koliko bi trebalo da bude – u skladu sa guberom – prosek ukupnog povećanja. “Na ovaj način obezbedilo bi se to da već u 2019. počnu da se otklanjaju najočigledniji dispariteti zarada u opštoj državi”, objašnjavao je FS. Vlada AB, međutim, pribegla je “solomonskom” rešenju, tj. odlučila je da ukupno povećanje bude mnogo veće – u proseku devet odsto. “Raspored povećanja izgledao je ovako: medicinske sestre i tehničari dobili su 12 odsto, lekari 10, MUP, BIA, Vojska, prosveta i socijala devet odsto; 8,5 odsto za Poresku upravu i Carinu; i na kraju sedam odsto za državnu upravu. Za ovu 2020. godinu ponovilo se isto, pa je FS kao najgori deo budžeta ocenio upravo “upravljanje sistemom zarada i zapošljavanjem u državi”. Savet je posebno istakao da je povećanje plata u proseku od 9,6 odsto “previsoko i ekonomski neutemeljeno”. Doduše, sektor zdravstva je i ovog puta dobio najviše povećanje – 15 odsto, ali je, kako ističe FS, “sektor bezbednosti opet dobio iznad prosečno povećanje” (devet odsto) iako “zaposleni u ovom sektoru već sada imaju daleko viša primanja od svih drugih” državnih uposlenika. Generalno pak posmatrano, sve to je imalo još jednu negativnu posledicu od šireg društvenog značaja. Ionako prevelika i neopravdana razlika između plata u javnom i privatnom sektoru povećana je na gotovo trećinu – u korist onih prvih, razume se. KASNO MARKO…: Ovaj manevar prema zdravstvenim radnicima došao je, međutim, prekasno – u času kada su oni već masovno počeli da slede staru parolu “Go west, young man”. Sve mane zdravstvenog sistema Srbije razotkrila je korona. S jedne strane, zapravo, samog zdravstvenog sistema, tačnije nedostatak i ljudi i opreme, a sa druge, u konkretnom slučaju još i više, upravljanja ovim složenim “organizmom”. Kada je reč o ovom drugom, da napravimo malu digresiju, tj. da se vratimo korak unazad, na prethodnu temu, pokazali su se i efekti digitalizacije na kojoj je Ana Brnabić u svom ekspozeu vrlo snažno insistirala, stavljajući je u red najviših prioriteta. To jest, mogli smo da vidimo da je digitalizacija, poput svake druge tehnologije, kao barut: može da pomogne da se napravi tunel, ali i da se sruši most. Koliko Srbija na polju odbrane narodnog zdravlja zaostaje, najbolje je pokazala skorašnja analiza (opet) Fiskalnog saveta. Koristeći podatke Eurostata, FS je upoređivao broj pojedinih medicinskih uređaja ili delova opreme na 100.000 stanovnika. Prema tim pokazateljima, dakle, kaže se u analizi, “državno zdravstvo u Srbiji raspolaže sa upola manje CT skenera, gama-kamera i jedinica za radio-terapiju i čak tri do četiri puta manje PET skenera, magnetnih rezonanci i jedinica za angiografiju nego što je to slučaj u zemljama CIE. Pri tome”, ističe FS, “čak i uz blago povećanje javnih ulaganja u poslednje dve decenije, nivo investicija nije bio dovoljan da se osetnije smanji zaostatak koji Srbija ima u odnosu na posmatrane zemlje. Štaviše, u pojedinim slučajevima (PET skeneri, jedinice za angiografiju) proširio se jaz u odnosu na zemlje CIE. Pored medicinske opreme, Srbija ne raspolaže ni dovoljnim brojem bolničkih kreveta za određene vrste nege. Premda je, prema podacima Eurostata, ukupan broj postelja na 100.000 stanovnika u javnim ustanovama zdravstvene zaštite u Srbiji nešto viši nego u zemljama CIE (oko 560 u Srbiji naspram 550 CIE, podaci za 2018), izveštaji Batuta ukazuju na nesrazmeru u pogledu raspoređenosti kreveta za različite vidove nege – višak postelja za kratkotrajnu hospitalizaciju i manjak za stacionarno lečenje posebnih bolesti. Dakle, lošija opremljenost zdravstvenih ustanova još je jedan pokazatelj nedovoljnog ulaganja države u zdravstvo”, konstatuje Fiskalni savet.
DESETINE HILJADA VISOKOŠKOLSKIH PREDAVAČA U SRBIJI, ŠTO BI SE REKLO “SIVA MASA”, ZAPRAVO SU SAMO MASA, I TO AMORFNA. UMESTO DA POKREĆE, OVA LUMPENINTELIGENCIJA SRBIJU ZAPRAVO OKREĆE. U MESTU
Slabi uslovi rada i nedovoljne plate – pri čemu su od apsolutne visine često više boleli nepravedni relativni odnosi – doveli su do toga da “Srbija ima manji broj i lošiju strukturu medicinskog osoblja nego zemlje centralno-istočne Evrope”, zaključio je u svojoj analizi FS. Iako lekari i drugo medicinsko osoblje nisu direktno povezani s kapitalnim ulaganjima, raspoloživost kadra i njegova struktura predstavljaju najvažniji resurs zdravstvenog sistema. Ipak, uporedna analiza sa zemljama CIE ukazuje da Srbiji nedostaju lekari specijalisti i bolje obučene medicinske sestre. Naime, Srbija je u 2018. imala oko 300 lekara na 100.000 stanovnika, što je za petinu manje nego u zemljama CIE (u proseku oko 360 na 100.000 stanovnika). Ali, po svoj prilici, nisu čak ni ti relativno loši materijalni uslovi ono što je najveći problem u zdravstvu Srbije danas. Problem je loša uprava, koja, naravno, u skladu sa onom narodnom da riba od glave smrdi, ide sa vrha. To je najbolje pokazala covid-epidemija. Lekari koji su pokušali da kažu istinu kažnjeni su smenama ili čak i otpuštanjem. Kada je reč o prosveti, Ana Brnabić je obećala “obrazovanje za 21. vek”. U stvarnosti, što će reći po sistemu vrednosti, Srbija se vratila u devetnaesti. Glavno sredstvo vladanja školskim sistemom u Srbiji, od osnovnog preko srednjeg do visokog jeste – represija. Naravno, to na univerzitetima nije tako očigledno, ali je to zapravo jedno mrtvo more. Potkupljeni relativno visokim platama, praktično bez ikakvih obaveza u nastavi, a inače bez ikakvog doprinosa u nauci, desetine hiljada visokoškolskih predavača u Srbiji, što bi se reklo “siva masa”, zapravo su samo masa, i to amorfna. Umesto da pokreće, ova lumpeninteligencija Srbiju zapravo okreće. U mestu. Ono što je univerzitet u “nadgradnji”, to je Elektroprivreda Srbije u “bazi” – da iskoristimo ove marksističke termine, pitanje je da li ih se više iko seća. U normalnim zemljama jedan tako veliki i složen, i visokosofisticiran tehničko-tehnološki sistem zapravo je pokretač razvoja celokupne privrede. U Srbiji EPS je već godinama praktično kočnica. EPS zapravo živi od “stare slave”, tj. od kapaciteta podignutih do kraja osamdesetih u SFR Jugoslaviji. Poslednjih desetak godina situacija se sve više pogoršava. S jedne strane, EPS ima previše zaposlenih i previsoke plate; sa druge strane, profit mu je nizak, a investicije još niže. Prema nekim ranijim studijama, recimo, EPS je imao profit od oko 2.000 evra po radniku, a češka kompanija ČEZ desetostruko više – 20.000 evra. Što se investicija pak tiče, EPS već godinama ulaže manje nego što je potrebno za održavanje postojeće opreme, a kamoli da se ulaže u nove kapacitete. Uprkos mnogobrojnim upozorenjima stručnjaka takoreći sa svih strana, EPS je i dalje ostao kao neki “tamni vilajet” nepristupačan običnom čoveku, nepodložan redu i zakonu. Ono što važi za EPS, važi praktično bez izuzetka i za sva ostala javna preduzeća. Najteži zadatak koji će se pred Anu Brnabić postaviti, makar do kraja ove godine, jeste da ispuni predsednikovu prognozu o rastu bruto domaćeg proizvoda. “Očekujemo da Srbija na kraju godine nema negativan rast BDP-a, po čemu ćemo biti ubedljivo najbolji u Evropi”, rekao je Vučić početkom avgusta. Već smo navikli da se predsednikove prognoze nažalost ostvaruju sa dve-tri godine zakašnjenja, ako se ikada ostvare. Voleli bismo da ovog puta Vučić bude u pravu. Pogotovo što mu to nije uspelo sa BDP-om u drugom tromesečju. Naime, tada je već slavodobitno objavljeno da je Srbija s padom BDP-a od 6,4 odsto druga u Evropi, pošto samo Litvanija ima niži pad (5,5 odsto). A onda kad su stigli kompletni podaci Eurostata ispostavilo se da su od Srbije bolji i Finska (pad od 4,5 odsto) i Estonija (5,6 odsto) i Irska s padom od 6,1 odsto. Ekonomisti se pak i dalje drže svojih malo sumornijih prognoza. Prema njihovim računicama, pad će ove godine biti tri, u najboljem slučaju dva odsto. Još je, međutim, važnije da se u prvom slučaju za iduću godinu prognozira rast od pet, a u drugom – četiri odsto. Što znači da će Srbija u 2020. i 2021. ostvariti prosečan rast bruto domaćeg proizvoda od svega jedan odsto. Strašno malo za zemlju siromašnu i zaostalu kao što je Srbija.
INFORMACIJE I MANIPULACIJE
Manji pad privredne aktivnosti u Srbiji u odnosu na druge evropske zemlje nije posledica boljih ekonomskih politika već strukture domaće ekonomije. Privreda Srbije u većoj meri se oslanja na proizvodnju egzistencijalnih proizvoda za kojima tražnja u krizi nije značajno pala (poljoprivreda, prehrambena industrija, kućna hemija i drugo). Za razliku od Srbije, razvijenije evropske zemlje više se oslanjaju na auto-industriju, opremu, turizam i druge delatnosti koje u krizi imaju veći pad tražnje i, posledično, proizvodnje. Ovakvu pravilnost – da razvijenije zemlje imaju veći pad proizvodnje u krizi – u načelu potvrđuju i podaci za drugo tromesečje 2020. Međugodišnji pad BDP-a čitave EU u drugom kvartalu iznosio je 14 odsto, zemlje centralno-istočne Evrope (koje su manje razvijene od proseka EU) imale su pad od 9,9 odsto, a Srbija, koja je najmanje ekonomski razvijena, u Q2 je imala pad od 6,4 odsto. Slične pristrasne interpretacije daju se i za kretanja na tržištu rada. Naime, u prvi plan se ističe rekordno niska stopa nezaposlenosti iz drugog tromesečja od 7,3 odsto. Do smanjenja stope nezaposlenosti u ovom razdoblju, međutim, nije došlo usled poboljšanja na tržištu rada već usled povećanja broja neaktivnih lica. Naime, prema definiciji Međunarodne organizacije rada, lice je nezaposleno ukoliko nema posao, aktivno ga traži i spremno je da počne da radi ukoliko bi mu posao bio ponuđen. Većina nezaposlenih lica u Srbiji nije bilo u mogućnosti da aktivno traži posao tokom drugog kvartala usled vanrednog stanja. Stoga, lica koja su izgubila posao na neformalnom tržištu rada tokom pandemije nisu bila u mogućnosti da počnu da rade ili da aktivno traže posao, pa su u drugom tromesečju 2020. postala neaktivna lica. Stvarni trendovi na tržištu rada pokazuju da je (u skladu sa očekivanjima) došlo do smanjenja zaposlenosti u neformalnoj ekonomiji, a da je zaposlenost ostala relativno stabilna u formalnom delu privrede, koji je mogao da računa na državnu pomoć. (Kvartalni monitor 61)
Piše: Mijat Lakićević Novi magazin, 8. oktobar 2020.
Dvadeset godina “srpske revolucije”: Propao je Đinđićev 5. oktobar, Koštuničin nije
Zašto je propao Peti oktobar
Ako Zoran Đinđić preživi, Srbija neće. Ove reči “službenika Aleksandra Tijanića” (Yucom, 2005) mesec dana pre ubistva prvog demokratskog premijera Srbije najprecizniji su odgovor na pitanje koje se danas sve češće postavlja – zašto je propao 5. oktobar. Preterano bi, naravno, bilo reći da je ovaj poklič (o)smislio sam Tijanić; on je samo marketinški pregnantno izrazio ono što se dumalo (i kuvalo) u kabinetu njegovog poslodavca Vojislava Koštunice. Možda će se neko zapitati otkud to veliki (prema sopstvenom kazivanju) lični prijatelj Mirjane Marković i Miloševićev ministar informisanja (uzgred, nekima se ta uloga ne zaboravlja i ne prašta, dok je drugima ne samo oprošteno već i postaju etalon novinarske hrabrosti) na tako uticajnoj poziciji u petooktobarskoj vlasti. Ali, ako je Miloševićev šef tajne policije Rade Marković, po izričitoj Koštuničinoj želji, zarad kontinuiteta mogao da ostane na svom poslu, zašto i Tijanić ne bi na svom.
KORENI: Korene poraza 5. oktobra nalazimo u 24. septembru. Izborna pobeda Demokratske opozicije Srbije jeste bila i veličanstvena i istorijska, ali je ta koalicija 17 partija i pokreta sadržala “konstrukcijsku grešku”, koja će na kraju razoriti (gotovo) svako dostignuće “srpske revolucije”. DOS je bio vrlo šaroliko društvo, sa različitim političkim programima, ciljevima i preokupacijama njegovih glavnih aktera. Zoran Đinđić ne samo da je sve njih okupio nego ih je svojom pojavom i natkrilio. U stvari, ličnost Zorana Đinđića bila je ona differentia specifica koja je činila da izgleda da se Srbija potpuno preobrazila i krenula koracima od sedam milja.
KOŠTUNICA JE REKAO DA VLADA SRBIJE SPROVODI “LAŽNE REFORME” I ISTOVREMENO KONSTATOVAO DA SADAŠNJI USTAV SRJ NE OMOGUĆAVA SUŠTINSKE REFORME, ALI I DA SE “USTAV I ZAKONI MORAJU POŠTOVATI DOK SE NE PROMENE”
Borba za dušu Petog oktobra između Đinđića i Koštunice počela je već šestog. Jer, ubrzo su – 23. decembra – usledili izbori za Skupštinu Srbije. Tačnije, borbu je otpočeo Koštunica. Naime, tada nastaje pojava čija je kruna bio Beli Preletačević na izborima 2016. Došlo je do prave navale na Koštuničin DSS, koji preko noći od salonske postaje masovna partija. Na osnovu tog novopečenog članstva Koštunica je na DOS-u tražio – i dobio – pravo na isti broj poslanika kao i (nekoliko puta veća) Demokratska stranka u budućem sazivu republičkog parlamenta. Sukob, međutim, makar sa Đinđićeve strane, uopšte nije bio personalne prirode. Radilo se, iako to tada još nije bilo tako očigledno, o različitim vizijama. One su, međutim, došle do izražaja na skupu Strategija reformi 15. septembra u organizaciji Centra za liberalno-demokratske studije. Već u tom času, zapravo, Đinđić i Koštunica bili su poprilično zavađeni. Ipak, činilo se da je reč više o taktičkim pitanjima. Do prvog većeg i otvorenog nesporazuma došlo je (posle) 28. juna (2001), kada je Slobodan Milošević izručen Haškom tribunalu. Koštunica za to nije znao i tvrdio je da je ceo posao obavljen protivzakonito, mada je postojalo formalno-pravno pokriće. U znak protesta DSS je istupio iz poslaničkog kluba DOS-a. Mesec dana, međutim, pre pomenutog događaja u Sava centru DSS je formalno napustio i Vladu Srbije. Povod je bilo ubistvo agenta DB-a Momira Gavrilovića neposredno nakon razgovora u Koštuničinom kabinetu. Zbog svega toga i atmosfera na samom skupu bila je zategnuta iako je na kraju sve proteklo u duhu “miroljubive koegzistencije”. Što ne znači da nije bilo “čarki”. Štaviše, Koštunica je (u izlaganju koje će kasnije biti objavljeno pod naslovom “Šta jesu, a šta nisu reforme”) zapravo prilično oštro, mada u rukavicama, napao Vladu Srbije. Rekao je da ona sprovodi “lažne reforme” i da su to “nazovi reforme”, praveći paralelu s reformama “u našoj bivšoj zemlji prvi put lansiranih šezdesetih, s pogubnim rezultatom”. Istovremeno je sam Koštunica konstatovao da “sadašnji Ustav SRJ ne predstavlja odgovarajući ustavni okvir u kojem bi se odvijale suštinske reforme institucija”, ali da političke volje za promenom Ustava (naročito kod crnogorske strane) nema, te da je malo verovatno da će je uskoro biti. Ipak, zaključio je rezolutno, “dok se ne promene, Ustav i zakoni se moraju poštovati”. Đinđić je pak (u radu “Strategija i taktika”) izložio poziciju u kojoj se nalazi Vlada Srbije. A ona se, u najkraćem, sastojala u tome da su se od nje očekivale “brze i sistemske reforme, ali da se sve dešava u skladu sa svim propisima i polako”. Zato je Đinđić kao strateški cilj, prema kojem će se meriti svi taktički potezi Vlade, postavio kandidaturu za članstvo u Evropskoj uniji do 2004. i članstvo do 2010.
FOTO TANJUG/ VLADIMIR DIMITRIJEVIC
Da je Koštuničino zalaganje za legalizam u suštini bilo prazna priča – koja je prijala uhu zapadnih ambasada, kao i domaće liberalne inteligencije – pokazalo se nekoliko godina kasnije kada je preuzeo kormilo Srbije i kada je u njegovom kabinetu (opet!) dogovarana privatizacija “C marketa”, najvećeg trgovinskog lanca u Srbiji. A i 90 odsto od 24 (stvarno ili navodno) sporne privatizacije (Savet za borbu protiv korupcije poslao je spisak Evropskoj uniji) dogodilo se za njegovog vakta.
ĐINĐIĆ JE IZLOŽIO POZICIJU U KOJOJ SE NALAZI VLADA SRBIJE. A ONA SE, U NAJKRAĆEM, SASTOJI U TOME DA SE OD NJE OČEKUJU “BRZE I SISTEMSKE REFORME, ALI DA SE SVE DEŠAVA U SKLADU SA SVIM PROPISIMA I POLAKO”
Kraj 2001. doneo je još jednu raselinu u političkom vođstvu Srbije. Bila je to pobuna crvenih beretki, policijske jedinice za specijalne operacije koja je pod punom ratnom opremom blokirala auto-put u Novom Beogradu. Povod je opet bila saradnja sa sudom u Hagu. Ovu demonstraciju sile Koštunica je nazvao štrajkom; i više nego cinično objasnio: “Kao što lekari štrajkuju u belim mantilima, tako i vojska štrajkuje u svojim radnim, tj. ratnim odelima”.
RESTAURACIJA: “Čuo sam da su neke dame preksinoć diskutovale i kako je jedna od najinteligentnijih žestoko govorila da ona mora da napusti ovu zemlju jer se ništa ne menja. To je slepilo”. Tako je govorio u Peščaniku krajem maja 2001. Desimir Tošić, jedan od najredovnijih i najpouzdanijih hroničara tog vremena. Ali nisu samo društveni vrhovi bili nezadovoljni. U tužbalicama i naricanju protiv nove vlasti i njenih reformi učestvuju svi sa svih strana, i u tome je posebnost naših uobičajenih kuknjava: i oni koji nisu glasali za promene, kao i oni iz DOS-a koji su zamišljali promene na svoj nacionalističko-populistički način, s punim desničarskim stremljenjima Jedan od pokazatelja bili su radnički štrajkovi s kojima se takoreći odmah po formiranju suočila Đinđićeva vlada. Iako je za sebe govorio da je “oduvek potpuno na strani radničke klase”, Tošić sada nije imao razumevanja za njihove zahteve. Jer, pisao je, ti radnici ne samo da se nisu bunili proteklih 10 godina nego su i glasali za Miloševića, a sad su odjednom “hrabri i slobodni, i traže ono što država ne može da učini. To je sramotno, sramotno je i za vođe sindikata”, bio je čak i pomalo ljut Tošić. Ipak, nisu radnici najviše brinuli Tošića. Mnogo zlokobnije znake video je u drugim pokretima. Jedan je bio – monarhistički. Pri tome ga nije toliko brinulo što je krunski savet pokušavao da za “prestolonasledničku” porodicu izdejstvuje privilegije i razne pogodnosti mimo zakona nego “što im nova vlast to dozvoljava”. Tim pre, pisao je Tošić, što u toj “novoj vlasti ima i te kako mnogo legalista koji se svojim legalizmom penju na glavu ne samo građanima nego i međunarodnim ustanovama”. Ni to, međutim, nije bilo najgore. To “švercovanje monarhije” u tadašnji pravno-politički sistem Tošić je objašnjavao vezom s jednim drugim pokretom. Bio je to “crkvenjački pokret”, čiji je cilj bio da “crkva kao takva bude društveni činilac iznad države ili uporedo sa državom”. “Udruženi sa izvesnim konzervativnim i nacionalističkim vođama opozicionih stranaka, a izuzetno tolerisani od Miloševićevog režima, predstavnici naše pravoslavne crkve počeli su sebe očigledno da vide ne samo kao pobednike nad predstavnicima represije nego i kao partnera države ili su sebe videli iznad države. U tom smislu vrlo su simptomatične stalne posete vrhovnih predstavnika države – i savezne i republičke – i njihovo poklonjenje vrhovima crkve… Toga nije bilo u monarhističkoj Jugoslaviji. Nikada kralj niti knez nije išao kod patrijarha nego su patrijarsi išli kod kralja i kod kneza”, pisao je Tošić, ukazujući i na primere iz savremenosti. “Ne možete vi videti Kola, vođu katoličke nemačke stranke, da se klanja nekom biskupu i ljubi ga u prsten”. Sve u svemu, odnos između države i crkve smatrao je “potpuno poremećenim”, pri čemu je Demokratsku stranku Srbije eksplicitno navodio kao jednog od ključnih činilaca te poremećenosti.
“SVI BISMO MORALI DA BUDEMO NE SAMO SVESNI NEGO I AKTIVNI U SPREČAVANJU DA NAS NAŠA NESTABILNOST VRATI NA STANJE PRE 5. OKTOBRA 2000. GODINE. ŽELIMO LI DA PORAZIMO 5. OKTOBAR”, PITAO JE, KAO DA PREDOSEĆA, DESIMIR TOŠIĆ
Kao posebnu “opasnost” video je to što se “ove dve tendencije u našem društvu – monarhistička i crkvenjačka –udruženo javljaju kao revanšizam, kao ‘vraćanje na stari poredak’ – i to zamišljeni. Ako je naš sistem bio monarhistički pre 1941, nikad nije bio klerikalan, a još manje crkvenjački. Politizacija crkve i pokušaji da se pretendenti na našu monarhiju nametnu nelegalnim sredstvima” za Tošića je bila ne samo “nedovoljno sagledana opasnost” nego, jednom rečju – restauracija. Bila je to, da podsetimo, 2001. godina, vatra revolucije još se nije bila sasvim ugasila. U prvoj polovini jula iste godine Tošić je u Danasu objavio seriju članaka pod zajedničkim naslovom “U odbranu Petog oktobra”. “Svi bismo morali da budemo ne samo svesni nego i aktivni u sprečavanju da nas naša nestabilnost vrati na stanje pre 5. oktobra 2000. godine. Ne smemo dozvoliti da iz ličnih mržnji, nestrpljivosti, nesolidnosti u odnosima i mnogo čega drugog vratimo točak istorije unatrag. Mnogi su to pokušavali, a iz istorijskog iskustva znamo da se to završavalo samo porazima u kojima su stradali ljudi na svim stranama. Želimo li da porazimo 5. oktobar”, pitao je na kraju, kao da predoseća, Desimir Tošić. LIMES: Koštunica se nije zadovoljio samo napuštanjem Vlade Srbije. Započeo je aktivnu opstrukciju i pasivnu destrukciju – ili obrnuto, svejedno – u Skupštini. Njegovi poslanici su praktično potpuno paralisali rad parlamenta, što je toliko iznerviralo Đinđića, da je u jednom trenutku uzviknuo “idite kući, pa spavajte, bre”. Pošto oni, međutim, nisu hteli da idu kući, Đinđić je rešio da ih tamo sam pošalje. Tako je na sednici DOS-a doneta odluka da se poslanicima DSS-a oduzmu mandati i da se oni zamene novim ljudima. Bila je to velika greška jer to nije bilo dobro dočekano ni kod (najvećeg broja) onih (i u domaćoj i u stranoj javnosti) koji su inače sa simpatijama gledali na njegovo dovijanje da savlada otpore promenama, naročito kod lažnog legaliste Koštunice. Malo je, međutim, verovatno da Đinđić nije bio svestan rizika koji preuzima. I da bi bilo mnogo ne samo načelno ispravnije nego i politički komotnije da je raspustio vladu i na novim izborima zatražio podršku za svoju politiku. Ali Koštunica je u tom trenutku bio ubedljivo najpopularniji političar i u narodu i u eliti, koja se reformi plašila i više od naroda, pošto je Đinđić javno govorio da ne može Srbija da se promeni, a da svi ostanu isti i na svojim mestima. Suočena sa otporima, Đinđićeva vlada je početkom 2002. krenula u akciju “Srbija na dobrom putu”. Postojao je verovatno još jedan razlog, možda najveći, koji je uticao da se Đinđić ne odluči za izbore. Bilo je to Kosovo. Đinđić je video da “južna srpska pokrajina” klizi ka nezavisnosti i hteo je, ako već ne da to spreči, onda makar da se rešenje ne nametne samo po sebi, bez ikakvog učešća Srbije. Kao i obično, nije voleo da bude zatečen razvojem situacije, išao je događajima u susret. Zato je počeo da traga za rešenjem i na domaćem i na međunarodnom planu. Koštunica je, međutim, tvrdio da je za rešenje rano i da to pitanje još ne treba otvarati. Sve u svemu, ako su njegove šanse da izgubi bile mnogo veće nego da pobedi, time bi za duži niz godina proces reformi bio prekinut, a rešavanje kosovskog čvora odloženo. Slobodan Antonić je tada (“Đinđić kao premijer”, NSPM) pisao: “Jer, ako bi slučajno njegova vlada pala, upozoravao je Đinđić u jednom od svojih intervjua (kojem je uredništvo Večernjih novosti dalo karakterističan naslov – U igri sudbina zemlje i nacije!), ‘šteta bi bila neprocenjiva. To znači ne samo odlaganje reformi nego, verovatno, stavljanje reformi ad akta za dugi niz godina… Mislim da naša zemlja nije u stanju to da izdrži’ (19. avgust, str. 3). Otvaranje krize vlade, sekundirali su i ostali Đinđićevi politički pratioci poput Nove demokratije, ‘sprečilo bi vladu da započete reforme dovrši, a poodmaklu borbu s korupcijom i kriminalom okonča u korist mira, slobode i pravde za sve građane Srbije’ (Politika, 17. avgust 2001, str. 7). ‘Svakom treba da bude jasno’, upozoravao je potpredsednik vlade Žarko Korać, da u slučaju Đinđićevog pada i ‘ako se DOS raspadne, neće moći da opstane ni Savezna vlada, a ni savezna država’ (isto). ‘Time se izaziva raspadanje Jugoslavije i sprečavaju reforme u Srbiji’, tvrdio je Đinđićev ministar poljoprivrede Dragan Veselinov (Politika, 19. avgust 2001, str. 7). ‘Ovaj potez (moguće otvaranje krize vlade – A. S.) služi da miloševićevska politika doživi novi uzlet’, primećivao je Nenad Čanak (isto).
PAD ĐINĐIĆEVE VLADE ZNAČIO BI, REDOM: PREKID INOSTRANE POMOĆI; SLOM REFORMI “ZA DUGI NIZ GODINA”; PAD SAVEZNE VLADE; RASPAD SAVEZNE DRŽAVE; POVRATAK NA VLAST MILOŠEVIĆEVACA I KO ZNA ŠTA JOŠ SVE NE! MOŽDA BI SE OTVORIO BEZDAN I CELA SRBIJA PROPALA U ZEMLJU, A MOŽDA BI USLEDIO ČETRDESETODNEVNI DAŽD I OPŠTI POTOP”, PISAO JE 2002. SLOBODAN ANTONIĆ
Dakle, pad Đinđićeve vlade značio bi, redom: prekid inostrane pomoći; slom reformi “za dugi niz godina”; pad savezne vlade; raspad savezne države; povratak na vlast miloševićevaca i ko zna šta još sve ne! Možda bi se otvorio bezdan i cela Srbija propala u zemlju, a možda bi usledio četrdesetodnevni dažd i opšti potop”, podsmešljivo je na kraju zaključio Antonić (i ne sluteći koliko će biti u pravu). Te 2002, dakle, sve je ovo izgledalo kao dramoletno preterivanje – baš kao što su komentarisani i prvi pokušaji atentata na srpskog premijera kod hale Limes. Vučića nije bilo ni od korova, Demokratska stranka se doimala večnom, Đinđić je bio uzurpator kome je, pošto ga je Amfilohije Radović prokleo zbog izručenja Slobodana Miloševića haškom sudu, Vojislav Koštunica poručio da će mu “videti leđa kao i Josipu Brozu”. Kad su se ove dve kletve obistinile, Đinđića je prvopomenuti u “večna lovišta” ispratio – malo je reći, ali dovoljno strašno zvuči – onim sramnim, nehrišćanskim govorom. Tako je, i tada, poražen 5. oktobar. Tačnije, Đinđićev 5. oktobar. Pobedila je druga i drugačija, Koštuničina vizija. U prvi mah to još nije tako izgledalo, još je bilo gombanja, ali prelom je načinjen. Polako i postepeno, signali su se množili. Ubrzo je Hag postao “deveta rupa na svirali”, a slično mesto zauzela je i Evropa; u prvi plan je izbila Rusija, u modu su ušle kohabitacija i mantija, Kosovo je zamrznuto. Koridor za ono što će nastupiti, to jest za ovo u čemu danas živimo, bio je otvoren.
