Država u suficitu, privreda u deficitu – to je osnovna odlika aktuelne ekonomske situacije u Srbiji
Srpsko stanovište
Kada se malo bolje pogleda, glavni Vučićevi protivnici, oni koji opstruišu njegove napore da Srbija konačno postane lider u regionu, ne samo u ekonomiji nego i u društvenim delatnostima, kulturi, nalaze se u njegovoj neposrednoj blizini. Ako Đukanović nije pokazao dovoljnu budnost – on izgleda samo Zorani Mihajlović ništa ne prašta – ako je Orlić bio zauzet opstrukcijom dijaloga sa opozicijom, kako je moguće da su na dužnosti zaspali i uvek na oprezu Martinović i Atlagić.
ŠORMAZ PROTIV VUČIĆA: Da li je posle izbora u Medveđi iko iz (demokratske javnosti) poslao pismo u Brisel, u Evropsku uniju ili u Berlin ili Pariz ili u Njujork, u Ujedinjene nacije da ih obavesti o tome pod kakvim su uslovima ti izbori održani. I da se žali i traži da ti izbori budu poništeni. Da to bude zvanično, sa potpisom i pečatom organizacije, kako god da se ona zvala. Da to ostane negde zapisano, zavedeno i pohranjeno. Da se zna i da ostane trag.
Jer, Medveđa je tog dana bila okupirana. Kolona velikih džipova, kažu 14, sa zatamnjenim staklima, pojedini bez registracija, špartala je gradom sa očiglednom namerom da uplaši građane. A neki debelovrati tipovi sprečavali su slobodno kretanje građana. Lica koja bi se najbolje mogla opisati kao “poznata organima gonjenja” upadala su u državne institucije i neovlašćeno preturala po državnim dokumentima. Doduše, Dragan Šormaz, funkcioner Srpske napredne stranke i narodni poslanik, rekao je da se radi o funkcionerima SNS zaduženim za izbore.”Svaki šraf je u obavezi da radi svoj deo. MAŠINA – zato i meljemo opoziciju”, tako je, od reči do reči, uključujući i velika slova, napisao Šormaz na Tviteru.
Pa, ako su funkcioneri što se kriju iza neprozirnih stakala i što voze kola bez registracije, kao da su ne daj Bože kriminalci koji su krenuli u pljačku. I gde baš svaki funkcioner da ima 120 kila. Jeste da je zlatno doba, ali nije zdravo…
Jasno je, naravno, o čemu je tu reč. Kao što je jasno da u takvoj situaciji slobodno izjašnjavanje građana nije moguće; oni gledaju kako da izvuku živu glavu, ne misle kako će da glasaju. Dakle, u Medveđi nije bilo slobodnih izbora. Ti izbori su pokradeni. I nema sumnje da to zna i Aleksandar Vučić. A ako to zna, onda zna i da u stvari nema podršku naroda. I da bez sile, u ovom ili onom obliku, nekad u vidu štangle, drugi put “molotovljevog koktela”, treći put ucene, četvrti mobinga, itd., da ne nabrajamo dalje – ne može da vlada. Toliko je puteva i pruga izgradio, a Srbi opet nezadovoljni.
VESIĆ PROTIV VUČIĆA: Kako god, Vučić, nema sumnje, namerava večno da vlada. Ali, kao što vidimo, u Srbiji ni granit nije večan. Kada je početkom avgusta obilazio radove na Trgu Republike, Vučić je ushićeno rekao: “Ovo izgleda divno. Kažu da je ova kocka oko 25 kilograma, to su kvalitetne i dobre ploče. Hoće li vozila, autobusi, automobili koji ovuda budu prolazili, hoće li da unište ovu kocku? Neće, ne može”. Posle mesec dana, nakon što je Trg “55 dana pre roka” svečano otvoren i pušten u saobraćaj, ispostavilo se da upravo taj deo Trga koji je trebalo da “traje večno” već posle dve nedelje mora da se radi ponovo. Izvođačima radova, austrijskoj firmi Štrabag (da nema ona neke veze sa onim kriptofašistom Štraheom, u čiju su korist Vučićevi politički prijatelji išli da lobiraju kod srpskih građana u Beču) dat je novi rok od 40 dana da sve ponovo urade. Što znači da i pored neverovatno dugog roka od preko godinu dana, koji je dobila na početku, radovi neće biti završeni na vreme nego sa zakašnjenjem. Što će građane dodatno koštati, nešto u živcima zbog novog maltretiranja, a nešto u dinarima, pošto će dodatni radovi, kako je izjavio šef odborničke grupe SZS u Skupštini Beograda Nikola Jovanović, koštati dodatnih (na dosadašnjih 10 miliona evra) 34 miliona dinara.
Vesiću se, međutim, mora odati jedno priznanje. Ako se on usudio da tako masno slaže i izblamira Vučića, onda je pokazao popriličnu hrabrost. Osim ako laž nije bila Vučićeva ideja, a Vesić je samo kao dobar vojnik morao da posluša naređenje. Priznajemo da ovo deluje malo sumanuto, ali u današnjoj Srbiji to ne znači da nije i realno.
Ko je tu koga (prvo) nasamario, Vesić Vučića ili Vučić Vesića, nije ni važno. Bitno je da su nasamareni građani, koji iz svojih džepova plaćaju i Vučićevo i Vesićevo (masno) laganje.
KADA SE MALO BOLJE POGLEDA, GLAVNI VUČIĆEVI PROTIVNICI, ONI KOJI OPSTRUIŠU NJEGOVE NAPORE DA SRBIJA KONAČNO POSTANE LIDER U REGIONU, NE SAMO U EKONOMIJI NEGO I U DRUŠTVENIM DELATNOSTIMA, KULTURI, NALAZE SE U NJEGOVOJ NEPOSREDNOJ BLIZINI. AKO ĐUKANOVIĆ NIJE POKAZAO DOVOLJNU BUDNOST – ON IZGLEDA SAMO ZORANI MIHAJLOVIĆ NIŠTA NE PRAŠTA – AKO JE ORLIĆ BIO ZAUZET OPSTRUKCIJOM DIJALOGA SA OPOZICIJOM, KAKO JE MOGUĆE DA SU NA DUŽNOSTI ZASPALI I UVEK NA OPREZU MARTINOVIĆ I ATLAGIĆ
VULIN PROTIV VUČIĆA: Kada je već o vojnicima reč, o čemu ćemo nego o ministru vojnom. Pošto je za dve nedelje obavio ono za šta je običnim ljudima potrebno godinu dana i odslužio vojni rok – nije poznato, možda je bio proglašen i primernim vojnikom – Aleksandar Vulin je postao rezervni vojni starešina. Doduše – počasni. Ali je zato dobio pravu figuricu “Cara Lazara”. I jedno i drugo zbilo se na “obeležavanju 100 godina od osnivanja Organizacije rezervnih vojnih starešina Srbije” u nedelju 15. septembra u Kruševcu.
Tom prilikom – u tome je poenta – Vulin je “izjavio da svi građani treba da budu spremni da služe svojoj državi”, to jest “da se bore za svoju zemlju i da se pripremaju za odbranu svoje zemlje”. Istina, Vulin je dodao da “to ne znači samo vojska, to ne znači samo oružje”, ali je ipak najviše insistirao na vojničkoj tradiciji. “Srpski narod je, kao narod vojničkih pobednika, pobeđivao zato što niko nije mogao da razluči gde prestaje narod, a gde počinje vojska. Zato je i bio nepobediv”, rekao je Vulin. Sve laž do laži, što bi rekao Desimir Tošić. Naravno “srpski narod je pobeđivao”, ali je znao i te kako i da izgubi. Da ne idemo dalje u istoriju, setimo se samo ne tako davnih devedesetih, kada je Aleksandar Vulin iz sve snage potpirivao vatru, a onda kad je buknula pobegao jer je bio – nesposoban. Tek smo posle videli na šta je sve sposoban. Pa tako i sad – da “iz mrtvih” izvuče organizaciju koja, međutim, kako je rekao njen predsednik Milojko Nikolić, “okuplja 88 organizacija sa više od 17.000 članova, koje pokrivaju čitavu teritoriju Srbije”. Vrlo respektabilna armija glasača, zar ne. Tako da je na kraju “predsednik Nikolić” od “ministra Vulina” sasvim opravdano dobio Plaketu Ministarstva odbrane. Koju će tek imati da zasluži.
Zaslužio, ne zaslužio, predstavlja to još jedan korak u militarizaciji srpskog društva sa jednog od najviših “komandnih visova” u državi.
MAJA PROTIV VUČIĆA: Drugi korak napravljen je sa još višeg mesta. Doduše, pre nego što će “iskoračiti”, Maja Gojković je sa mesta predsednice Skupštine “sišla u klupe” i predlog iznela kao “obična poslanica”, ali nema sumnje da to nije bio čin “ličnog kreativnog mišljenja” nego partijski zadatak s vrha. A Maja je tu samo poslužila kao “opitni kunić”. Elem, govoreći o Zakonu o patentima, Gojković je rekla da Srbija “mnogo ulaže u zdravstvene radnike, u obrazovanje naučnika, a oni posle odu”, te da zbog toga država treba da “pooštri uslove” za odlazak kadrova u koje ulaže.
Tako je “na mala vrata” i “ispod žita” najavljena mogućnost da se pojedinim profesijama zabrani, ograniči, oteža odlazak u inostranstvo. Maja je spomenula zdravstvene radnike jer su oni trenutno možda najbolnija tačka, ali nema sumnje da embargo ne bi mogao da važi samo za njih nego bi morao da se odnosi, recimo, i na – sportiste. Jer ako država – direktno i indirektno: preko (para)državnih firmi i parama iz budžeta – finansira sportske klubove, ako gradi sportske hale i stadione (evo sad će uložiti 120 miliona evra u šest stadiona), to znači da je ona uložila i u određene sportiste. Iz čega sledi da bi i sportisti podlegali zabrani (u kojoj god meri da ona bude sprovedena) odlaska u inostranstvo. Izgleda da Majin nalogodavac o tome nije mislio. Što opet ne znači da, ma koliko bilo stupidno, neće biti realizovano. Ako ne u ovom slučaju, onda u nekom drugom, ako ne na ovaj, onda na neki drugi način.
Nije stvar samo u tome što je to duboko protivustavno. Problem je što to pokazuje “majnd set”, što bi rekao Sergej Trifunović, ove antinarodne vlasti. To je logika prohibicija, restrikcija, restauracija, destrukcija. Ali, najvažnije, to je antievropska logika, to je logika “zatvorene države” i uhapšenog društva u kojima napreduje jedan i oni oko njega, a ostali… hm, koji ostali? Ostali su još samo oni koji moraju, a uskoro će i oni otići.
Možda Kinezi i neće da izvoze svoj sistem i političku i ostalu ideologiju, ali šta mogu, kad smo mi navalili da uvozimo.
MALI PROTIV VUČIĆA: Država u plusu, privreda u minusu. Ministarstvo finansija, naime, na čelu sa Sinišom Malim, do kraja avgusta (umesto planiranog manjka od oko 14 milijardi) ostvarilo je višak u državnoj kasi od 46,4 milijarde dinara. Sa druge strane, industrijska proizvodnja za sedam meseci – što je poslednji raspoloživi podatak – manja je od prošlogodišnje u istom razdoblju za 1,3 odsto. Pad u prerađivačkoj industriji iznosi 1,4 odsto.
Pored industrije “kleca” i poljoprivreda. Naime, bruto domaći proizvod u poljoprivredi ostvaren u drugom tromesečju manji je pola procenta nego u istom razdoblju prethodne godine. Rast, u stvari, vuče građevinarstvo (plus od 16,8 odsto) iako je dobar deo tih radova i nepotreban i preskup (izgradnja stadiona, rekonstrukcija trgova i ulica itd.) i, po svemu sudeći, glavni cilj mu je da napumpa stopu privrednog rasta i tako sakrije pogubne efekte tekuće ekonomske politike. Sve je to, naravno, bilo malo, pa je posle mnogo natezanja BDP u drugom tromesečju naguran na 2,9 odsto (a i prvobitna procena za prvi kvartal od 2,5 odsto povećana je u međuvremenu na 2,7 odsto), što je ipak još uvek daleko od za 2019. planiranih 3,5 odsto. A naročito daleko od prošlogodišnjeg rasta BDP-a od 4,2 odsto.
Ovakvi trendovi negativno su se odrazili na spoljnotrgovinski bilans. Izvoz za sedam meseci (10,1 milijarda evra) jeste porastao 7,2 odsto, ali je uvoz (13,7 milijardi evra) porastao 10,4 odsto u odnosu na isto razdoblje prošle godine. To je dovelo do povećanja deficita na 3,6 milijardi evra, što je čak 20 odsto više nego prošle godine u isto vreme.
TO JE ANTIEVROPSKA LOGIKA, TO JE LOGIKA “ZATVORENE DRŽAVE” I UHAPŠENOG DRUŠTVA U KOJIMA NAPREDUJE JEDAN I ONI OKO NJEGA, A OSTALI... HM, KOJI OSTALI? OSTALI SU JOŠ SAMO ONI KOJI MORAJU, A USKORO ĆE I ONI OTIĆI
Glavni uzrok skromnog rasta izvoza i znatno većeg rasta uvoza nalazi se u deviznoj politici, odnosno u precenjenom dinaru i potcenjenom evru. Ovakvo “veštačko održavanje kursa dinara”, s jedne strane, povećava bruto domaći proizvod u evrima, a sa druge strane smanjuje učešće javnog duga u BDP-u, pa se tako ekonomski rezultati vlasti čine boljim nego što stvarno jesu.
Povećanje uvoza, ma koliko u suštini bilo loše za srpsku ekonomiju, zapravo dobro dođe aktuelnoj vlasti jer povećava prihode od carina i PDV-a. Pa tako država ostvaruje višak i može da povećava plate u javnom sektoru. A to povećanja plata – koje će u javnom sektoru od 1. novembra, kako je najavila premijerka Ana Brnabić, iznositi od osam do 15 odsto, a i u privatnom se, zbog nedostatka radne snage, kreće oko 10 odsto – znatno je veće i od rasta produktivnosti i od rasta proizvodnje, zbog čega će imati nepovoljne efekte po konkurentnost privrede Srbije na međunarodnom tržištu. A bez snažnog rasta izvoza nema ni snažnog rasta proizvodnje; Srbija po rastu BDP-a ostaje zakovana za dno liste među zemljama centralne i istočne Evrope.
Nije sporno da pojedini delovi javnog sektora zaslužuju povećanje plata, recimo medicinsko osoblje, ali uz njih se “šlepaju” mnogi koji ne zaslužuju povećanje, bar ne tako “đuture”. Umesto da se manji deo viška para u državnoj kasi raspodeli pažljivo, štedljivo i selektivno, a da se veći deo tog viška iskoristi za smanjivanje poreza, ministar Mali je najavio smanjenje dažbina na plate od iduće godine za svega jedan procentni poen, tj. sa 62 na 61 odsto. Ako je u izvesnom smislu fer da se, pošto su javne finansije dovedene u red, ukine “vanredno stanje” u državnom sektoru, to još više važi za privatni sektor. Jer on, prvo, nije ni bio kriv za kolaps javnih finansija, a drugo, i važnije, privatni sektor je zapravo na svojim leđima izneo fiskalnu stabilizaciju. Pošto je državna kasa “sanirana” ne zahvaljujući štednji nego pre svega zahvaljujući povećanim poreskim prihodima, odnosno povećanom zahvatanju od privrede i građana. Najpre, to pokazuju podaci – prosečna poreska stopa od 2012. do 2017. porasla je 13,6 odsto. Drugo, računice pokazuju da su državni prihodi za poslednje četiri godine (2015-2018) u odnosu na 2014. ukupno porasli 1.100 milijardi dinara, odnosno blizu 10 milijardi evra.
I najjače bi to slomilo, ali ne i Vučića.
Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. septembar 2019.