Monthly Archives: mart 2024

Putinovo „paljenje Rajhstaga“ i Vučićevo pumpanje srpstva

PEŠČANIK, , , , ,
Da će Putin za teroristički napad okriviti Zapad i pre svega Ukrajinu, videlo se više po srpskim nego po ruskim medijima

Odmah posle terorističkog napada u Moskvi bilo je jasno da će Vladimir Putin, bez obzira ko budu konkretni izvršioci, za to okriviti Zapad i, pre svega, Ukrajinu. Videlo se to – na prvi pogled paradoksalno, mada je u stvari logično – više po srpskim nego po ruskim medijima. Dok su drugi bili uzdržani, prvi su bili nedvosmisleni. Ni to nije neobično. Ruski mediji su ipak vodili računa da njihove informacije deluju koliko toliko verodostojno, tj. da makar izgleda da su izrečene optužbe zasnovane na rezultatima istrage. Srpski su, kao i svi poslušnici, hteli da pokažu maksimalnu revnost i da se što više dodvore moskovskom hazjajinu.

Putin, naravno, nije imao drugog izbora. To jest, mogao je imati da je drugačiji, ali kao i svi diktatori i on je krivca morao da pronađe u drugom, tj. drugima.

Pitanje je samo da li je Putin stvarno toliko nesposoban ili je nešto drugo posredi? Odnosno, kao odgovor, nameće se pitanje zašto je Putin ignorisao informacije koje su do njega stizale? Jeste da su, prema onome što znamo, te obavesti (o pripremanju terorističkog napada) dolazile iz stranih izvora, ali nije isključeno, štaviše malo je verovatno, da i u ruskoj obaveštajnoj službi nije bilo ljudi koji su mu to isto govorili. Kako se moglo desiti – čak ni arogancija i bahatost tu ne deluju kao dovoljno ubedljivo objašnjenje – da čovek takve karijere poput Putinove, dakle iskusnog obaveštajca, preko takvih, nesumnjivo pouzdanih, dojava pređe kao preko lanjskog snega? To je i u suprotnosti sa omnipotentnošću na kojoj je ruski predsednik gradio svoj imidž u javnosti.

Druga mogućnost je da je Putin znao, ili bio svestan, šta će se desiti – ne nužno i precizno kada i gde – ali da je namerno bagatelisao upozorenja. To, naravno, deluje monstruozno, ali zar Slobodan Milošević nije znao da će tog kobnog 22. aprila 1999. godine biti bombardovan RTS. I ne samo on, nego i mnogi ispod njega. Ne radi se ovde o Putinovom i Miloševićevom karakteru, već o karakteru njihovih režima.

Šta god da je u pitanju, nesposobnost ili nešto drugo, Putin je, razume se, rešio da iz te nacionalne tragedije (kao što je, uzgred, nameravao i Milošević) izvuče lični politički profit. Odnosno, odlučio je, najpre, da za terorizam u Moskvi optuži Zapad i pre svega Ukrajinu, a da onda to iskoristi kao opravdanje za još žešće razaranje ukrajinskih gradova i sela.

Iako burni međunarodni tokovi ugrožavaju i njegovu poziciju, Aleksandar Vučić takođe nastoji da ih navede na sopstvenu vodenicu. Pri tome nije reč o nekoj strateškoj, dugoročnoj koristi, nego o prilično konkretnoj i kratkoročnoj. Reč je o beogradskim izborima. Nema sumnje da bi gubitak vlasti u Beogradu Vučić doživeo kao kataklizmu. I to ne prvenstveno, kao što se obično misli, iz političko-simboličnih i psiholoških (jer bi to označilo početak njegovog kraja) nego iz sasvim prozaičnih, finansijskih razloga. Projekat „Skok u budućnost“, odnosno Expo 2027, donosi milijarde evra. To je „zlatna koka“ koju Vučić, zajedno sa svojim pomagačima, nikako ne želi da ispusti iz ruku.

U tom cilju spreman je da upotrebi sva sredstva. Dva su osnovna: nacionalizam i totalitarizam. Kada je reč o prvom, to se postiže – i podiže – forsiranjem nacionalnih tema. Recimo, Aleksandar Šapić govori kako Beogradu treba „srpska vlast“. Bilo bi normalno reći da je Beogradu potrebna beogradska vlast – kao Kraljevu kraljevačka, Subotici subotička i tako redom – ali bi zapravo najbolje bilo zalagati se (ako se već Šapić pita, a pita se, gde je i zašto pogrešio) da Beograd, kao i svako drugo mesto na zemaljskoj kugli, dobije ljudsku, poštenu, vlast. Upravo to je, međutim, tema koja se želi eliminisati iz (pred)izbornog nadmetanja.

Tome služe i priče o zaveri protiv Srbije i Srba, o ugroženosti „vitalnih interesa“ srpstva generalno (pisma, tj. ćirilice, jezika, „patrijarhalnih vrednosti“ koje su, navodno, autentično sprske) i slično. Dirigent je, naravno, Aleksandar Vučić ali je u realizaciji najagilniji Aleksandar treći, tj. Vulin, koji opslužuje po dve televizije na sat (što bi trebalo da izbegava, i on i onaj koji ga šalje, jer se već na drugom gostovanju osetio „zamor materijala“ i nedostatak fokusa).

Kada je reč o propovedanju totalitarizma, argumentacija je sledeća: Evropa je trula, liberalizam je mrtav, „demokratija se raspada“. I, povrh svega, kako je to (gostujući na TV Hepi malo pre Vulina, valjda da bi mu dao teorijsku podlogu) rekao dr Slobodan Reljić, „autoritarni sistemi uopšte nisu tako loši, evo uzmite za primer Kinu – ekonomski jača, brine o svom narodu“ („demosu“ – upotrebio je zapravo Reljić grčki termin, insinuirajući da je to prava demokratija), „vojno jača…“, sve u svemu, bolje se poželeti ne može. Samo se može preporučiti.

Stara srpska izreka kaže: čim neko počne da govori o patriotizmu, ja se uhvatim za džep da vidim gde mi je novčanik.

Mijat Lakićević,
Peščanik.net, 29. mart 2024.

Pretnja mirom: Srbi, Rusi i Kant

PEŠČANIK, , , , , ,
Rusofili zapravo ne vole Ruse nego vole Rusiju. I to ne Rusiju kao zemlju, geografski pojam, nego Rusiju kao politički pojam. Preciznije, kao politički režim. To jest, kao diktaturu, kao režim koji karakteriše neograničena vlast jednog čoveka. Jednom rečju – putinizam

Postoji li čovek koji ne voli slobodu? Postoji. Taj čovek je Rus.

Pre nego što produžimo dalje, moramo ovde da se vratimo korak nazad, tj. na pitanje. Neko će, naime, pomisliti – mnogi možda – da je ono bespredmetno. Jer, kakav bi to čovek bio – ako bi uopšte bio čovek – koji ljubi lance i katance. Pitanje, međutim, nije besmisleno upravo zbog toga što je odgovor – kao što smo videli u konkretnom slučaju – pozitivan. Taj i takav čovek je, dakle, Rus.

Tako, u stvari, misle srpski rusofili. Jer, upravo rusofili – a ne rusofobi, recimo – veruju da su Rusi na nedavnim predsedničkim izborima takoreći jednoglasno glasali za diktaturu, tj. izabrali neslobodu. To na prvi pogled deluje paradoksalno. Kako mogu biti rusofili oni koji Ruse trpaju u zatvor i pri tome još tvrde da je to za njihovo dobro; štaviše, da sami Rusi to žele. Zar na taj način oni ne onečovečuju ruskog čoveka kao ljudsko biće i ruski narod kao ljudski rod. Pitanje je, razume se, retoričko.

Paradoks je, međutim, prividan. Rusofili zapravo ne vole Ruse nego vole Rusiju. I to ne Rusiju kao zemlju, geografski pojam, nego Rusiju kao politički pojam. Preciznije, kao politički režim. To jest, kao diktaturu, kao režim koji karakteriše neograničena vlast jednog čoveka. Jednom rečju – putinizam. Uostalom, njihovi mediji su Putina već odavno proglasili za cara.

Ali, srpski rusofili se tu ne zaustavljaju. Njima je rusko osvajanje trećine ukrajinske teritorije malo. Malo im je i cela Ukrajina. Oni bodre Putina da posle Ukrajine krene dalje na zapad, da osvoji i pokori Evropu. Naravno – trulu i dekadentnu.

Navodno je Putin krenuo u rat da ne bi dozvolio da NATO dođe na granice Rusije. A kao što vidimo, postigao je upravo suprotno – to da se danas Severnoatlantski savez nalazi na granicama Rusije. I ne da nije oslabio tog svog najvećeg neprijatelja nego ga je ojačao i, štaviše, proširio zemljama koje su to prethodno decenijama odbijale.

Nije Putin napao Ukrajinu zato da NATO ne bi došao na granice Rusije nego da Evropa ne bi ušla u Rusiju.

Putina ne može da sruši američka sila, ali mogu evropske vrednosti. Na američku silu on ima odgovor – bomba na bombu. Ono na šta nema odgovor to su evropske vrednosti – sloboda, demokratija, ljudska prava. Slobodni izbori ruše Putina.

Dok je u sukobu sa američkom silom, on može da bude miran, vlast mu je osigurana. Pretnja silom njega ne plaši i ne uznemirava. Ali „pretnja mirom“ je već nešto drugo. Mir mu ne dozvoljava da mirno spava. To je prava pretnja za njega – kao i za sve diktatore.

Ne moramo da idemo daleko – ni u istoriji ni u geografiji. Setimo se Slobodana Miloševića. Zar on nije išao iz rata u rat dok svaki nije izgubio. Na kraju i onaj koji je doveo u Srbiju. Zar Aleksandar Vučić nije, malo-pomalo, u potpunosti obnovio ratnu retoriku tako da je danas u Srbiji glavna društvena podela – podela na patriote i izdajnike.

Evropska unija je mirovni projekat. Ideja ujedinjene Evrope pripada korpusu prosvetiteljskih ideja. Ona je začetak, nukleus realizacije ideje o večnom miru čiji je rodonačelnik jedan od najvećih filozofa prosvetiteljstva Imanuel Kant.

Za mesec dana, 22. aprila, biće tačno tri stotine godina od rođenja ovog velikog nemačkog – i svetskog, dabome – filozofa.

Kant je najpoznatiji kao tvorac kategoričkog imperativa, moralnog načela koje kaže da čovek treba da postupa tako da „njegova volja može da posluži kao princip opšteg zakonodavstva“. Ili, malo slobodnije rečeno, kao što ovih dana piše na jednom beogradskom bilbordu, da se prema drugima ponaša onako kako bi voleo da se drugi ponašaju prema njemu.

Iz toga je proistekla ideja da sloboda jednog čoveka može da bude ograničena samo (isto takvom i tolikom) slobodom drugih. Sredstvo kojim se to postiže, odnosno utvrđuje i uređuje, jeste zakon. Iz čega je nastala ideja o vladavini prava.

Tek u tako organizovanoj zajednici njenim članovima zagarantovan je mir i – napredak. Takvu zajedinicu Kant je nazivao građanskim društvom.

Građansko društvo, međutim, smatrao je Kant, nije moguće ostvariti u jednoj državi. Uzgred, ovu ideju je kasnije prigrlio Marks rekavši da je komunizam moguć samo kao svetski proces, od čega je posle Staljin odstupio – ali to je druga priča. Elem, da se vratimo našoj temi, kao što nije moguće da unutar jedne države vi budete slobodni, a da vaši susedi budu u ropstvu, tako to nije moguće na međunarodnom planu. Ne samo teorijski-načelno, iz moralnih razloga, nego ni praktično-politički. Zato što će autokratiji smetati vaša demokratija. Sloboda je zarazna. Diktator ne samo da neće dozvoliti prodor liberalnih ideja na svoju teritoriju nego će nastojati da podrije i sruši demokratski režim u svom (bližem ili daljem) komšiluku.

Da bi se obezbedio mir između država potrebna je – svetska federacija, smatrao je Kant. Vladimir Gligorov je voleo da kaže – svetska država.

„Kantov pacifizam podrazumevao je univerzalistički kosmopolitizam“ – kažu teoretičari prava. Drugim rečima, Kant je bio pacifista i kosmopolita. Jednom rečju – globalista. Preteča globalizma.

Danas se u Srbiji često može čuti da se trenutno „u svetu bije bitka između globalizma i suverenizma“. U izvesnom smislu, to je tačno, ali samo prividno, tj. na prvi pogled. Sukob je zapravo mnogo dublji, ta bitka se vodi oko samih temelja (svake) ljudske zajednice.

Naime, globalizam je posledica, rezultat liberalizma. Sloboda – zasad pre svega u ekonomiji – postepeno je u poslednja dva veka osvajala sve veći deo čovečanstva. Ekonomski liberalizam, zato što se pokazao kao jedino sposoban da reši egzistencijalne probleme naroda, a onda i osigura njihov napredak – osim u nekoliko enklava čiji stanovnici zbog toga plaćaju visoku cenu – prihvaćen je širom zemaljskog šara.

S političkim slobodama išlo je (i ide) teže, jer one udaraju direktno u temelje (aktuelnih) vlasti. Zato je, kao protivteža smišljen suverenizam. Nominalno, pošto ga niko nije definisao, to bi trebalo da bude (ma koliko tautološki zvučalo) zalaganje za poštovanje, tj. primat suvereniteta pojedinačnih država.

U suštini, suverenizam je paravan. Najpre, u savremenim uslovima sve zemlje, pa čak i najmoćnije, odrekle su se jednog dela svog idealno, tj. bukvalno shvaćenog suvereniteta. Drugo, priča o državnom suverenitetu svojevrsni je „fejk njuz“. Jer, „po definiciji“, suverenitet pripada narodu.

Prikrivajući te činjenice zagovornici suverenizma, zapravo, sa jedne strane zamagljuju, a sa druge strane protežiraju samovolju vladaoca, tj. onog koji je trenutno na vlasti. Suverenizam je, dakle, antidemokratski, neliberalno, autoritarno nastrojena ideologija. Da je tako, vidi se i po tome koje zemlje, tj. čiji lideri zastupaju takve stavove. Najglasnija i najjasnija u tome jeste upravo Rusija, zatim Kina, a onda i neke druge, manje zemlje, opet simptomatično, one koje s pomenutim imaju bliske odnose.

Sve u svemu, sukob između globalista i suverenista, tj. između globalizma i suverenizma, u suštini je sukob između liberalizma i autokratije, između prosvetiteljske i apsolutističke države. Sasvim u skladu s tim je činjenica da su na srpskoj političkoj sceni svi rusofili istovremeno i antiliberali.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. mart 2024.

Zoran Đinđić: San o Evropi

NOVI MAGAZIN, ,
Kada danas u Srbiji kažete „Zoran Đinđić“, prva asocijacija je – Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva premijera Srbije do trenutka kada nastaju ovi redovi – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa

Svoju knjigu razgovora sa Zoranom Đinđićem Vesna Mališić je nazvala San o Srbiji. U isto vreme, moglo bi se reći, bio je to i Zoranov san o Evropi. O Srbiji u Evropi.
Kada danas u Srbiji kažete „Zoran Đinđić“ prva asocijacija je – Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva premijera Srbije do trenutka kada nastaju ovi redovi – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa. Ne toliko, naravno, po svom unutrašnjem uređenju – za tako nešto ipak treba više vremena – koliko po svojim opredeljenjima i stremljenjima, po svom duhu. Srbija je (o)disala atmosferom Evrope. Evropa je bila ključ i ključna reč. Ključ za otključavanje Srbije i ključna reč za njeno uključivanje.

UTOPIJA: Ni pola godine pre nego što će kukavički biti ubijen s leđa, Zoran Đinđić je učestvovao na Čerčilovom simpozijumu u Cirihu. Ovaj skup održavan je u čast slavnog (ratnog) britanskog premijera i – što je u ovom slučaju važnije – jednog od prvih zagovornika ujedinjene Evrope. Naime, 19. septembra 1946. godine ser Vinston Leonard Spenser Čerčil održao je predavanje u kome se založio za stvaranje Sjedinjenih evropskih država i Saveta Evrope.

„Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće“

Dakle, tog 10. oktobra 2002. godine, najpre podsetivši na Čerčilove reči da je „moguća Evropa bez stega, bez granica, u kojoj su ljudi srećni, u kojoj postoji prosperitet i u kojoj vlada sloboda“, Zoran Đinđić je rekao: „u tom trenutku to je delovalo kao utopija ali danas znamo da to nije ostala utopija“. Zatim je, premijer Srbije, obrazložio svoju ideju: „Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi, nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju“. To je (s)misao Zorana Đinđića, dijalektika njegovog bića, jedinstva suprotnosti, pozicije i negacije, realnosti i vizije. Kao da je u njemu još živela ona parola pobunjenih pariskih studenata 1968, koju je kao mladić prihvatio: „budimo realni, zahtevajmo nemoguće“.
Tragajući za idejom Evrope Đinđić se, međutim, nije zaustavio na 1946, već je otišao još malo dalje u prošlost. Uspostavio je vezu sa idejom „večnog mira“ nemačkog filozofa prosvetiteljstva Imanuela Kanta. „Postoji kontinuitet jedne velike ideje, ideje o večnom miru kako ju je Imaneul Kant u Evropi formulisao“. Ali – nije se tu na prigodno i svečarsko ograničio, nego je, možda i pomalo neočekivano za tu priliku, ukazao da „postoji problem realizacije ove velike ideje“, odnosno da „između te velike ideje i njene realizacije postoji jaz“ te da je „zadatak svake generacije da ovaj jaz na razuman način premošćava“.
Ne govori, dakle, Zoran Đinđić to što govori samo iz teoretsko-istorijskih nego pre svega iz praktično-političkih razloga. I ne samo zbog trenutnih, dnevnih okolnosti, nego i sa stanovišta budućnosti. Jer, nastavlja, stanje na Balkanu, uprkos poboljšanju, „daleko je od normalnosti“ i potrebno je malo pa da razvoj situacije ode u smeru suprotnom od Evrope. „To nije pretnja, ja ne kažem: ’brinite se za Balkan da ne biste kasnije morali još više da plaćate’. Ne, ja samo kažem da ako strateški mislimo, a tome nas je Čerčil učio, onda moramo uzeti u obzir različite opcije, pa i one koje nisu pozitivne, i pokušati da i na njih nađemo odgovore – na razvoj događaja koji možda neće biti pozitivan. A nestabilnost Balkana mora imati posledice na stabilnost Evrope“, rekao je Đinđić.

Srbija je (o)disala atmosferom Evrope. Evropa je bila ključ i ključna reč. Ključ za otključavanje Srbije i ključna reč za njeno uključivanje

Dakle: „Pitanje je šta sada, kako da ovaj region gde živi 50 miliona ljudi, dođe do ‘večnog mira’, do stabilnosti, prosperiteta i slobode?“ „Centar Evrope“, nastavlja Đinđić, uspostavio je određene procedure, pravila i kriterijume, i smatra da je time završio posao, očekuje da će zemlje i narodi polako ispunjavati te kriterijume i da će priključenje Uniji „biti jedan prirodan proces“. Nije, međutim izvesno da će biti tako, Đinđić je taj „optimizam stavio pod sumnju“

EVROPA SA DUŠOM: Umesto rutine i inercije „treba nam velike ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred… veće od računica, od privrede koja je za mene najvažnija stvar“, rekao je Đinđić. „Pitanje je: kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Veru da ideja sa takvom snagom postoji ne treba napuštati. Ljude ne možete motivisati sa nevoljnom pomoći, sa nepotpunom podrškom razvoju, sa ‘malo amo – malo tamo’, to je sve nedovoljno.“
„Za većinu ljudi reč je o identitetu. Reč je o duši, a ne o materijalnom, a po meni ideja evropskih integracija je velika ideja – ukoliko ona propadne, crni dani dolaze za Balkan. Ukoliko ovih 50 miliona ljudi izgubi nadu da će postati članovi evropske porodice, onda ne znam koja bi velika ideja još mogla ostati. […] Ovim ljudima treba smisao u životu, i to ne samo u pojedinačnim životima, nego i u kolektivnom životu. Evropska integracija može imati tu ulogu, ukoliko se ona razvije u viziju, a ne ostane samo jedan birokratski koncept. Ukoliko u Evropi bude postojalo sposobno i vizionarsko vođstvo koja će razumeti da evropska budućnost zavisi od toga kako će se celokupan evropski kontinent oblikovati, a ne samo pojedine zemlje Evrope. … Naravno da su odlučujuće pozitivne snage u samim zemljama Balkana, ali nama je potrebna i pozitivna energija iz Evrope. Ova energija ne sme se svoditi na materijalne stvari, ona mora sadržavati idealizam i emociju“.
Kao veliku opasnost koja se nadvija nad Evropom Đinđić je video – nacionalizam. „Ideja nacionalizma, iako pogrešna, jaka je i lako zamenjuje druge ideje“; ako dođe do toga „onda smo ponovo na početku neke nove ružne faze evropske istorije“. U tom kontekstu Đinđić je upozoravao da „sama Evropa i ideja Evrope postaje sve više sužena na protokolarno, na birokratsko, na procesualno. U samoj Evropi postoji deficit evropskog identiteta“.

„U samoj Evropi mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede, koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu“, rekao je Zoran Đinđić

Zbog toga je Đinđić i od Evrope zahtevao da se pokrene, da se aktivira – najpre da razume samu sebe a zatim i da utiče na ceo svet. „U samoj Evropi“ – ne kritikuje samo nego je, dakle, i „konstruktivan“ Đinđić – „mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede, koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu. Ne vidim mnogo poleta oko ovog projekta i ne vidim mnogo ljudi u Evropi koji rade na tome da ubede čitav svet da je evropski model dobar, i da nije samo u pitanju ekonomija ili razvoj gradova, da nije reč samo o dobrom standardu, nego da je to projekat sa dušom“.
I tu, možda pomalo i neočekivano, „uskače“ Balkan, tako dolazimo do onoga što Balkan, takav kakav je (daleko mu lepa kuća) može da ponudi Evropi? „Iako još nismo član Evropske unije, mi imamo evropsku dušu“ zaključio je Đinđić na kraju svog izlaganja, kao poslednji govornik, pre nego što će početi svečana večera.
U nekim drugim okolnostima, ili da je to rekao neko drugi, možda bi ove reči zazvučale patetično i frazerski. U slučaju Zorana Đinđića one su zvučale iskreno i nadahnuto, štaviše – dobijale su i neki uzvišeni smisao.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 7. mart 2024.

Virus

NOVI MAGAZIN, ,
Nalažu li im njihova pravoslavna vera, kultura i roditeljsko vaspitanje da se suprotstave zločinima koji se dešavaju danas, u stvarnom životu, u njihovom dvorištu i u njihovo ime? Zar (o)čuvanje reda i zakona nije njihova zakonom propisana dužnost i nadležnost? Za to ih građani Srbije plaćaju, a ne da im drže lekcije iz književnosti

Pismo koje je Sindikat zaposlenih policije nedavno uputio gimnazijama u Srbiji – potisnuto drugim događajima, prvenstveno onim oko (beogradskih) izbora – brzo je palo zaborav. A reč je o događaju mnogo većeg značaja i dubljeg značenja nego što se na prvi pogled čini. I Nestoroviću su se svi smejali, kad evo njega u Skupštini, a nije isključeno – ako ne sad, onda uskoro – i ministar da postane.

Ako uopšte treba podsećati, SZP je zaključio (ne zna se kad, gde i zbog čega) da je roman „Dorotej“ Dobrila Nenadića – uzgred, „oca“ srpske maline, ali to je druga tema – „neprimeren za školski uzrast“ i tim povodom postavio niz pitanja. U najkraćem: „Ko je i kada naložio obrazovnim ustanovama da roman uvedu u nastavu, da li su gimnazije dobile saglasnost roditelja da njihova deca uče ovakve sadržaje, da li se s tim slažu zaposleni u gimnazijama“ itsl.

Reagovali su – objašnjavaju u odgovoru na novinarsko pitanje zašto su odlučili da se bave procenom vrednosti književnih dela – „zbog naše vere, kulture i roditeljskog vaspitanja“. Jer oni su, kažu, „prvo roditelji“ koji poštuju „svoju pravoslavnu veru“, pa „tek potom predstavnici Sindikata zaposlenih policije“.

Nije im palo na pamet da su – ili bi bar trebalo da budu – pre svega ljudi. Pa još ako su pored toga zabrinuti roditelji, zar ne bi trebalo da se prvo zabrinu za onog mladića, nečijeg sina, koga su njihove kolege policajci bez ikakvog razloga brutalno maltretirali, tukli i mučili. To bi nekako i hrišćanska vera, ako su stvarno vernici, od njih trebalo da zahteva. Zar ne bi trebalo, dalje, prvo da istraže – što bi za njih, s obzirom na njihov posao, trebalo da bude mnogo jednostavnije od onoga u šta su se upustili – ko su ti (ne)ljudi koji su pomenuto zlodelo učinili, da li su možda članovi njihovog sindikata i da onda o tome, i o svojim koracima u vezi s tim, obaveste javnost Srbije. Da li im njihova pravoslavna vera, kultura i roditeljsko vaspitanje nalažu da se suprotstave zločinima koji se dešavaju danas, u stvarnom životu, u njihovom dvorištu i u njihovo ime? Zar (o)čuvanje reda i zakona nije njihova zakonom propisana dužnost i nadležnost? Za to ih građani Srbije plaćaju, a ne da im drže lekcije iz književnosti.

Takvo jedno pismo moglo je da stigne iz srpskih gimnazija na adresu Sindikata zaposlenih policije. I trebalo je. Moglo je u tom odgovoru da se policiji postavi i pitanje ko je rušio u Savamali, gde su dva minuta snimka sa doljevačke rampe, zašto se proganjaju policijski inspektori koji su otkrili Jovanjicu itd. Pa kad postave ta i mnoga druga, slična pitanja – da onda šta god hoće pitaju gimnazije. Neko takvo ili slično pismo bilo bi znak da je u Srbiji gimnazija jača i važnija nego policija i da je biti direktor gimnazije u društvu i državi bar jednako vredno i cenjeno kao i biti direktor policije.

Još se jedno pitanje, možda i najvažnije, ovde postavlja. Da li je stvarno moguće da pokretači cele ove akcije ne znaju da školske programe ne propisuju škole nego država. Nije moguće. Ali da je pismo upućeno na pravu adresu, to ni izbliza ne bi izazvalo tako širok efekat. Dakle, cilj je ovde da se uzdrma društvo, preciznije prosveta – i prosvećenost – kao temelj civilizovanog društva.

Dorotej je (zasad) odbranjen, ali tema je „legitimizovana“, još jedna breša u javnom prostoru je napravljena. I pitanje je šta će biti kada u Vladu uđu ravnozemljaši, antivakcinaši i ostali Nestorovići.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 7. mart 2024.