Monthly Archives: maj 2024

DS je učinila sve da očuva jedinstvo opozicije

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , ,
Svaki rezultat na ovim izborima biće zauzimanje boljeg položaja za konačni obračun: institucionalni ili vaninstitucionalni

Zoran Lutovac, predsednik Demokratske stranke

Neposredno predstojeći izbori, iako lokalni, bili su prirodno glavna tema razgovora sa Zoranom Lutovcem, predsednikom Demokratske stranke, ali našlo se prostora da se makar ovlaš dodirnu i neka druga pitanja.

Opozicija opet nije uspela da se ujedini iako je na tome dugo radila. Šta je, po vašem mišljenju, glavni uzrok?
Opozicija se preko Srbije protiv nasilja ujedinila i delovala kao predizborna koalicija, a posle pokradenih izbora je nastavila da deluje zajednički zahtevajući poništavanje takvih izbora. Činilo se da bi to mogao biti osnov za nešto mnogo veće – stvaranje društvene opozicije, pokreta ili saveza koji bi stao na put kriminalizovanoj vlasti. Umesto toga došlo je do podele unutar koalicije koja bi trebalo da bude stub tog društvenog saveza. U ovakvim situacijama neophodno je da se različiti stavovi usklađuju ili da se poštuje stav većine. Ne bih ulazio u neku dublju analizu teorija zavere, odnosno „stvarnih razloga“ ili pretpostavki zbog čega nije do toga došlo. Nažalost, umesto da jedinstvo očvrsne, a savez se proširi na celo društvo, mi se sada bavimo time ko je bio u pravu.

Da li ono što se dešavalo poslednjih pola godine, odnosno promene u izbornim uslovima i uopšte u političkom životu opravdavaju takvu odluku?
Ništa ne može da opravda razlaz najjače opozicione grupacije, mogu samo da se iznose argumenti i kvazi argumenti, da se traže izgovori…

Kako će ponovno odsustvo jedinstva u opoziciji delovati na birače, da li će se, ako ne većina a ono dobar deo njih, razočarati i neće izaći na izbore?
Svakako će na deo birača delovati negativno: jednim delom na one koji slušaju stranke koje ih pozivaju na bojkot, a drugim, većim delom, na one koji nisu jasno stranački profilisani, ali žele suštinske promene u društvu. Oni se teško mobilišu, a vrlo lako destimulišu. Potrebno je jako mnogo energije da se pridobiju i veoma su osetljivi na to kada stranke nisu spremne da svoje parcijalne interese podrede javnom interesu. I ja ih jako dobro razumem. Nije mnogo to što oni traže, nego su standardi za bavljenje politikom veoma niski, a politički akteri nisu u stanju da ispune očekivanja racionalnih birača, birača koji se ne ponašaju kao puki navijači.

Šta je Demokratska stranka uradila da se to ne desi – pošto vam, pretpostavljam, ta apstinencija ne odgovara – odnosno šta su druge partije koje u koaliciji sa vama izlaze na izbore u tom pogledu uradile?
Upravo imajući u vidu značaj očuvanja jedinstva Demokratska stranka je učinila sve što je moglo da se učini da ne dođe do razlaza oko izlaska na izbore. Smatrali smo da je očuvanje jedinstva osnovna pretpostavka uspešnog delovanja opozicije bez obzira za koji se scenario odlučimo.

Nemam mnogo poverenja u istraživanja koja nam se predstavljaju. Najpre zato što mnoga od njih ne pokazuju stvarno stanje stvari nego im je namena da kreiraju javno mnjenje

Pre nego što smo došli u situaciju da se odlučujemo za izlazak ili neizlazak na izbore nismo učinili ono što smo mogli da do takve situacije ne dođemo. Naime, trebalo je učiniti vrlo jednostavne stvari da bismo bili spremni da pobedimo čak i da se izborni uslovi značajno ne promene. Prvo, ne samo da sačuvamo Srbiju protiv nasilja, nego i da je proširimo ili putem dogovora ojačamo sa onima koji su ostali ispod cenzusa i sa onima koji nisu u decembru izlazili na izbore. Drugo, da stvorimo društvenu opoziciju ili društveni savez koji bi osim političkih aktera uključio i društvene aktere svih socijalnih i starosnih kategorija, udruženja, nevladine organizacije, sindikate, aktiviste svih profila… I treće, da nađemo opštepoznatog i opšte prihvatljivog zajedničkog kandidata koji bi simbolički predvodio taj savez. Tako umreženi ili ujedinjeni na jednoj listi postigli bismo bolje izborne uslove, pa čak i pobedu pod nepromenjenim izbornim uslovima. Niko se ne bi usudio da pokuša ponovo da nas bezočno pokrade tako ujedinjene i odlučne.

Ali pošto to niste uradili, šta sad?
Kada već nismo uradili to što je trebalo da uradimo došli smo u situaciju da biramo između toga da li ćemo izaći na objedinjene izbore 2. juna kada je objektivno bilo malo vremena da se izborni uslovi značajno promene ili da pokušamo da se izborimo za bolje uslove na jesen. Demokratska stranka je imajući sve vreme u vidu neophodnost očuvanja jedinstva i širenja saveza donela odluku da ćemo pokušati da se izborimo za bolje uslove na jesen, ali da ako većina u koaliciji bude drugačijeg stava da ćemo poštovati većinu. To je demokratski način za prevazilaženje razlika i to je bio naš doprinos pokušaju očuvanja zajedništva. Da su se svi držali tog principa mi bismo i dalje bili jedinstveni sa realnim šansama da uprkos lošim izbornim uslovima dobijemo većinsku podršku i u Beogradu i na nekim drugim mestima.

Kakvi su, posle svega, vaši odnosi sa Proglasom, da li su vam oni pomogli u kampanji ili su se držali po strani?
Demokratska stranka je odmah jednostrano podržala inicijativu Proglasa o zajedničkoj borbi za izborne uslove i sve vreme smo imali razumevanje za njihovu posebnu, nadstranačku ulogu i poziciju u društvu. Mi smatramo da je Proglas u velikoj meri doprineo i našem izbornom rezultatu u decembru principijelno se boreći za javni interes. S druge strane, oni su bili jasni i nedvosmisleni da se neće svrstavati uz bilo kakve kolone i da mogu da podrže samo jedinstvenu opozicionu borbu za opštu stvar. Izuzetno poštujemo njihovo angažovanje i razumemo stav koji su zauzeli. Očekujem da će ljudi tog profila biti okosnica budućeg društvenog saveza, koji se mora stvoriti ako mislimo da promenimo ovu kriminalizovanu vlast i menjamo društvo suštinski.

Za opadanje poverenja u EU među građanima Srbije najodgovornije su vlasti u Beogradu, koje su verbalno proevropski, a u praksi antievropski orijentisane

U Građanskom klubu Demokratske stranke imamo pedesetak nestranačkih intelektualaca tog profila koji su spremni da rade za javni interes. Oni su naši sagovornici, sa njima debatujemo o važnim društvenim pitanjima. Uveren sam da će i oni biti jezgro društvenog okupljanja.

Kako ocenjujete sadašnju kampanju – da li je vlast više ili manje zloupotrebljava državne i ostale resurse koji joj stoje na raspolaganju?
Očekivano, nastavlja se zloupotreba državnih i javnih resursa. Oni izbore doživljavaju kao borbu za opstanak, a ne kao sučeljavanje političkih ideja i programa. Svesni činjenice da su političko krilo organizovanog kriminala, oni svim sredstvima pokušavaju da spreče poraz na izborima, jer oni to doživljavaju kao nešto mnogo veće: kao mogući gubitak slobode.

A kakav je prema Demokratskoj stranci i vama lično bio odnos medija koje vlast naziva opozicionim?
Na žalost, ne mogu reći da je odnos takozvanih profesionalnih medija uvek bio korektan ni kada je bilo unutrašnjih previranja u DS-u, niti kada su se pratile, odnosno ignorisale aktivnosti Demokratske stranke. Simptomatično je da kada su DS prozivali neki njeni članovi da su dobijali punu pažnju, a da je rukovodstvo dobijalo tek delić vremena da opovrgne optužbe. Kasnije se ispostavilo da ti koji su prozivali rukovodstvo završe u SNS-u, ali to više nije bila tema. Dešavalo se da DS ukaže na problem, otvori temu, a neki drugi akteri se pozovu da tumače i objašnjavaju o čemu se radi. Takođe, dešavalo se da sazovemo konferenciju za novinare na kojoj neki koji su se pridružili dobiju svu pažnju, a DS bude potpuno ignorisan. Ali uvek smo imali prostora i pažnje kada je trebalo braniti neodbranjivo ili kada su aktuelne neke vruće teme od kojih svi beže.

Da li ste na drugim lokalnim izborima u Srbiji sarađivali, odnosno da li sarađujete sa strankama koje ne izlaze na beogradske izbore?
U mnogim mestima sarađujemo sa strankama koje bojkotuju izbore u Beogradu. Naravno, tamo gde imaju odbore ili barem članove. U Valjevu ili Novom Sadu koalicija ne samo da je ostala jedinstvena, nego se i proširila u odnosu na decembarske izbore 2023. godine. U Zrenjaninu se ide na izbore u dve kolone: ona koja bojkotuje izbore u Beogradu je u jednoj koloni, a ostali su u drugoj. U nekim mestima se ide u više kolona. Mi u DS-u poštujemo autonomiju lokalnih organizacija i doneli smo odluku da oni sami odlučuju s kim će u koaliciju. Rekli smo da ako partnerske organizacije ne poštuju lokalni odnos snaga nego traže bolje pozicije na osnovu nekih neproverljivih kriterijuma, da nemaju obavezu da sa njima sklapaju koaliciju. Takođe, ako u lokalnoj sredini postoje stranke ili organizacije koje nisu deo koalicije na centralnom nivou mogu biti partneri na lokalnom nivou ako su pravi opozicionari i imaju dobre ljude koji žele da se bore za javni interes.

Šta očekujete na izborima u Beogradu, šta govore istraživanja javnog mnjenja?
Iskreno rečeno nemam mnogo poverenja u istraživanja koja nam se predstavljaju. Najpre zato što mnoga od njih ne pokazuju stvarno stanje stvari nego im je namena da kreiraju javno mnjenje, a potom i zbog toga što se pokazalo da i kod onih istraživača koji stvarno ispituju, a ne kreiraju javno mnjenje, postoji generalno ozbiljan metodološki problem: isuviše mnogo je onih koji odbijaju da učestvuju u istraživanju, što u velikoj meri iskrivljuje sliku koja se dobije. Teško je predvideti ishod u situaciji kada na jednoj strani, kriminalizovani režim na čelu sa Vučićem predvodi sramnu kampanju, vrši opstrukcije, ucenjuje ljude, kupuje glasove, a na drugoj strani, deo opozicije govori kako ne bi trebalo izaći na izbore u Beogradu i Nišu, a učestvuju na izborima u Novom Sadu, Zrenjaninu, Sremskoj Mitrovici ili Valjevu.

Šta je najvažnije što nudite građanima Beograda, odnosno što bi pobeda opozicije donela glavnom gradu?
To bi bio simbolički i suštinski početak oslobađanja cele Srbije. Kada promenite kriminalizovani režim ključni dobitak je taj da više nemate spregu vlasti i kriminala, da počinju da upravljaju oni koji upravljaju u interesu građana, a ne uskog kruga kriminalaca i političara koji rade isključivo u sopstvenom interesu. Ogromna je to promena. To je promena koja bi se odrazila na boljitak građana u svim segmentima njihovog života: na standard, bolje obrazovanje, zdravstvo, bolju socijalnu zaštitu, bolji prevoz, zdraviju životnu sredinu…

Šta u tom kontekstu može da donese Ekspo?
Ne morate biti neki ekspert za finansije ili ekonomiju generalno, da bi vam bilo jasno da je u pitanju još jedan projekat za visoko ugradnju udružene kriminalno-političke grupacije koja barata milijardama naših para bez studije izvodljivosti i jasnog plana o isplativosti projekta. Beograd je prestonica u kojoj ogroman broj građana nema kanalizaciju, gde se fekalije i otpadne vode ispuštaju u Savu i Dunav, gde bolnice izgledaju kao da su ispale iz „Alana Forda“, gde je obrazovanje uništeno, a nastavnici poniženi, gde inflacija jede ostatke životnog standarda, a bogataši oko klike na vlasti su sve bogatiji i bahatiji. Grade se fontane i stadioni na kojima nema ko da igra niti ima onih koji bi mogli nešto da gledaju. Igrači čim postanu punoletni napuštaju Srbiju, a napušta je i sve više potencijalne publike. Ekspo je bajka koja bi trebalo da uspava građane Srbije, dok im se „ispred nosa“ odvija još jedna ogromna pljačka.

A šta očekujete na lokalnim izborima u Srbiji, gde očekujete najbolje rezultate, možda i pobedu?
Ne bih se bavio prognozom. Živimo u zemlji u kojoj se smatra hrabrošću kada se baviš politikom, a nisi vlast. Ovde neće biti slobodnih i poštenih izbora dok političko-kriminalni klan ne ode sa vlasti. A on neće otići dobrovoljno niti će bez snažnog društvenog pritiska ustuknuti ni za pedalj. Svaki rezultat na ovim izborima biće zauzimanje boljeg položaja za konačni obračun: institucionalni ili vaninstitucionalni.

Da li će ikakav uticaj na izbore imati usvajanje Rezolucije o genocidu u Srebrenici?
Rezolucija o Srebrenici jedna je od agresivno nametnutih tema koje su uzurpirale politički i medijski prostor u vreme kampanje. U ionako retkim političkim emisijama to je bila jedna od dominantnih tema. Kampanja i izborne teme su potpuno potisnute u drugi plan tako da je više prostora na RTS-u imao Vučić koji je pričao o Srebrenici, nego svi kandidati i sve izborne teme zajedno. I Milorad Dodik je imao više prostora na javnom servisu i svim televizijama sa nacionalnom pokrivenošću nego svi ostali kandidati i sve lokalne teme.
Rezolucija je poslužila da se još jednom otvori populistička tema o patriotama i izdajnicima i o velikoj borbi Aleksandra Vučića za nacionalne interese. Za one koji su zaboravili da su naprednjaci bivši radikali, bila je ovo prilika za gorko podsećanje.

Prema nekim ocenama, opozicija je i svojim nedovoljno jasnim i ambivalentnim odnosom prema Evropi zbunjivala upravo onaj deo biračkog tela na koji bi trebalo da računa, dakle onaj proevropski deo. Imate li vi takav utisak, zašto je to bilo tako i da li će se u skoroj budućnosti promeniti?
Demokratska stranka je uvek imala jasan i nedvosmislen proevropski stav, ali je isto tako kritikovala briselsku administraciju i pojedine države članice EU zato što u Srbiji podržavaju stabilokratiju umesto demokratije, zato što podržavaju autokratu a ne demokratske vrednosti i procese. Zbog očekivane stabilnosti bili su spremni da zažmure na oba oka i kada su se gazila ljudska prava, medijske slobode i kada su se organizovali izbori koji nisu bili ni slobodni ni pošteni. Za nas evropske integracije nisu samo put ka bogatijem društvu nego pre svega put ka uređenoj demokratskoj državi i sistemu vrednosti vladavine prava, poštovanja ljudskih prava, medijskih sloboda, socijalne pravde.
Za opadanje poverenja u EU među građanima Srbije najodgovornije su vlasti u Beogradu koje su verbalno proevropski, a u praksi antievropski orijentisane, potom sami zvaničnici EU koji su zarad stabilnosti tolerisali nedemokratske procese u Srbiji, a tek poslednjih opozicioni političari koji su bili razapeti između proevropske orijentacije i tolerantnog ponašanja EU prema nedemokratskom režimu.

DS na dobrom putu

Čini se da dosta dugo Demokratska stranka u opoziciji nije imala mesto koje bi na osnovu tradicije trebalo da joj pripadne. Da li se to menja, može li se reći da je DS na putu da povrati staru slavu, tj. snagu i uticaj?
Kredibilitet i poverenje se lako gube, a teško vraćaju. Primer Demokratske stranke to najbolje potvrđuje. Imali smo greške u prošlosti koje smo skupo platili baš kao i celo naše društvo. Izvukli smo pouke iz tih grešaka, ljudi koji su ih činili više nisu u DS-u… Mislim da je vredelo uložiti ogromnu energiju da se vrati kredibilitet, jer pored svih grešaka koje su napravljene ništa što je bilo dobro nije prošlo bez ogromnog doprinosa Demokratske stranke. Ponoviću po ko zna koji put: DS nije tek jedna od političkih stranaka, DS je institucija. Institucija demokratije sa posebnim mestom u istoriji Srbije i mi smo dužni da joj vratimo ulogu koju je uvek imala: ulogu političke avangarde i nosioca modernosti. U interesu je cele Srbije, svih građana da DS postane snažna i uticajna. To će biti potvrda da je i Srbija na dobrom putu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. maj 2024.

Diskretni heroji

PEŠČANIK, , , , ,
Svuda okolo bukti rat, samo u Srbiji mir, stabilnost, napredak. Tako Aleksandar Vučić zamišlja budućnost, tačnije, takvu budućnost u predizbornoj kampanji obećava građanima Srbije

Opet je Siniša Mali u pravu. „Smeju se za leteće taksije, ali imaćemo ih“, rekao je pre neki dan ministar finansija. Gospodin ministar, zagledan u sopstvene džepove, nije primetio da je to bio smeh kroz suze. Imaćete zbilja leteće taksije, vi ćete ih imati, ali će građani Srbije od toga imati samo štetu.

Hiperaktivni ministar – izborna kampanja je, mora se raditi i ono što nije u „opisu posla“ – još jednom je rekao nešto što se ne zaboravlja: „Nacionalni stadion je investicija koja je sidro.“ Ponovo je, dakle, mada više nesvesno, ovom nespretnom metaforom Siniša Mali i nehotice rekao pravu stvar. Jer sidro, lenger, kotva – ne morate biti mornar da biste to znali – vuče nadole, te služi da se brod ukotvi, usidri, da se spreči njegovo kretanje. To će biti i „funkcija“, odnosno posledica „nacionalnog stadiona“ u srpskoj privredi. Nema sumnje, doduše, da će „nacionalni stadion“ biti dobar za biznis ministra finansija, ljude oko njega i aktuelnu vlast generalno, ali za one izvan tog uskog kruga nikakve koristi neće biti.

„Neka drugi pričaju o vašim delima“, rekao je u izbornoj kampanji takođe ovih dana predsednik Vlade Srbije Miloš Vučević, i tako „održao lekciju o kulturi i manirima“, kako su to formulisale neke novine. „Diskretne heroje ljudi cene“, kazao je još, istom prilikom, premijer.

Prvo se činilo da je Vučević mislio baš na Sinišu Malog jer on svako malo izađe s nekom „gromopucatelnom“ izjavom o tome kako je Srbija svetski lider u ovome ili onome. Kao što je, recimo, ona da „Srbija ima 10 puta veći rast BDP-a od Evropske unije“. Jer, to poređenje se odnosi samo na prvo tromesečje ove godine, pa takva (zlo)upotreba podataka predstavlja najobičniju manipulaciju, u suštini – falsifikat. Tome u prilog najbolje govore neke druge računice. Pre svega ona koja kaže da ako se Srbija i približava Zapadnoj Evropi, onda to čini puževskom brzinom, pošto je prema analizama ekonomista neće dostići ni za pola veka. Ili jedna druga, još važnija, prema kojoj ne da se Srbija ne približava nego i dalje, i sve više zaostaje za zemljama centralno-istočne Evrope.

Izgleda, međutim, da je premijer ciljao još više. Ma koliko neverovatno zvučalo, čini se da je Vučević mislio na Vučića.

Jer evo, da ne idemo u dalju prošlost, Vučić je rekao, na primer, da je „uspeo da uradi nešto što niko u Srbiji nikad nije uspeo“ ili da „nikada u istoriji nije toliko toga napravljeno i nije se tolikom brzinom napredovalo“ kao tokom njegove vladavine. Ali ne samo da se Vučićeve samohvale odnose na prošlost nego i na budućnost. Tako je nedavno izjavio da „više nijedan predsednik Srbije nikada neće da ponovi ono što sam ja izgovarao u Njujorku, i to njima u lice“ da bi, prevazišavši i samog Iliju Čvorovića, zaključio: „I onda ćete se setiti svog predsednika.“

Kamo lepe sreće da je samo Čvorovića, prevazišao je i maštu Dušana Kovačevića.

Svuda okolo bukti rat, samo u Srbiji mir, stabilnost, napredak. Tako Aleksandar Vučić zamišlja budućnost, tačnije, takvu budućnost u predizbornoj kampanji obećava građanima Srbije. Jer evo, kaže, crno na belo: „Sledi period teži nego u Drugom svetskom ratu, važno je nabaviti hranu i lekove.“ Kako je to moguće – pitaće možda (naivno) neko? Lako – zato što Srbija ima Ekspo. I zato što Srbija ima Vučića koji je sve to mudro i državnički smislio. Ekspo – to će u stvari biti oaza u kojoj će se skupljati zavađeni sa svih strana sveta. Dođu malo u Srbiju da predahnu i zaleče rane, da zaigraju, pojedu i popiju, pa opet u svoje bedne zemlje, bez svevidećeg vođe, da nastave krvave sukobe.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. maj 2024.

Od Zapadne Morave do Istočne reke

PEŠČANIK, , , ,
Čitava ova halabuka koju je oko Rezolucije o Srebrenici Aleksandar Vučić podigao od Beograda do Njujorka ima samo jedan smisao – da se „patriotskom“ galamom zakloni i prikrije veliki „udruženi zločinački poduhvat“ kojem je podvrgnuta Srbija. Zarad tog cilja, za ovu vlast nijedna žrtva nije velika, pa makar bio žrtvovan i čitav srpski narod

Siniša Mali je u pravu. Retko se, ako ikad, čoveku ukazivala prilika da kaže tako nešto, ali kada se to dogodi, onda od toga ne treba bežati i evo, onda mi to i priznajemo.

O čemu je zapravo reč?

Učestvujući, naime, u predizbornoj kampanji za lokalne izbore (na šta po zakonu nema pravo, ali nećemo se držati zakona kao pijan plota), ministar finansija je za jednu lokalnu televiziju između ostalog rekao da je „Čačak danas simbol razvoja cele Srbije“.

Čime je stara srpska prestonica košarke (zbog čega uskoro treba da dobije odgovarajući muzej) zaslužila ovo „laskavo priznanje“.

Evo samo nekih stvari koje su poslednjih meseci izbile na videlo. Početkom godine, u februaru, javnost čitave Srbije privuklo je otkriće da su čačanski čelnici u decembru prošle i januaru ove godine na hranu i piće po tamošnjim restoranima potrošili blizu 10 miliona dinara, tj. više od 80.000 evra. Bilo je i pikantnih detalja, recimo da to znači da je svakoga dana „na reprezentaciju“ trošeno po 150.000 dinara ili da je, prema „fakturama“, samo u toku jednog dana, na Svetog Nikolu, pojedeno pola tone roštilja. Šumadijski rokenrol, šta reći.

Podnete su krivične prijave.

Ništa se nije dešavalo sve do pre neki dan, kada je gradonačelnik Milun Todorović priznao da je za sve on odgovoran. Samo na prvi pogled to je bilo iznenađenje. Jer, ako je tužilaštvo spavalo, neki drugi nisu. Naime, negde sredinom aprila, oko pola dva posle ponoći žitelje Obilićeve ulice u Čačku probudila je snažna eksplozija, a onda i vatrogasne sirene. U vazduh je odletela računovodstvena agencija koja je vodila knjige za restorane u kojima su se gostile čačanske velmože, vatra je progutala sve račune.

Onda je Todorović, koji je do tada krivicu pokušavao da prebaci na saradnike, mogao da izađe pred novinare i preuzme krivicu. A pošto je video da je zaštićen, da nema „ruke pravde“ koja bi ga mogla dohvatiti i da ga štiti neka druga („crna“, milostiva?) ruka, mogao je i da obeća da će s tekućom „praksom nastaviti i ubuduće“.

To što se desilo u Čačku urađeno je baš onako kako to mafija predviđa i propisuje; to predstavlja klasičan mafijaški „rukopis“. Ne treba biti Mario Puzo da bi se to znalo.

Da li je Čačak izuzetak, jedini grad u Srbiji u kojem se dešavaju takve stvari? Prema onome sa čime se svakodnevno suočavamo na raznim medijima, što slušamo u društvu, što lično doživljavamo, vidimo da se takve i slične stvari u Srbiji svuda i svakodnevno dešavaju.

I zato je Siniša Mali u pravu kada kaže da je „Čačak simbol razvoja cele Srbije“. Čovek to zna iz prve ruke.

Problem je što toga postaju svesni i građanke i građani od Horgoša do Merdara i od Vrške Čuke do Kotromana. I ne samo što postaju svesni nego što, izgleda, postaju voljni da tom zulumu dođu glave i da s praksom koju bi hiljade Todorovića širom zemlje hteli da nastave oni jednom zauvek prekinu.

Toga se aktuelna vlast u suštini jedino i plaši. To ne bi mogla da podnese.

Zbog toga i čitava ova halabuka, koju je oko Rezolucije o Srebrenici Aleksandar Vučić podigao od Beograda do Njujorka, ima samo jedan smisao – da se „patriotskom“ galamom zakloni i prikrije ovaj veliki „udruženi zločinački poduhvat“ kojem je podvrgnuta Srbija. Zarad tog cilja, za ovu vlast nijedna žrtva nije velika, pa makar bio žrtvovan i čitav srpski narod.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 24. maj 2024.

Vučić i Đinping otvorili industrijski park u Borči

BLOG, OSTALI TEKSTOVI, , ,
Pošto je formirala prorusku vladu, Srbija je inaugurisala prokinesku politiku. To samo na prvi pogled može da deluje protivrečno

Takoreći pravo sa aerodroma predsednik Narodne Republike Kine Si Đinping, zajedno sa svojim domaćinom, predsednikom Republike Srbije Aleksandrom Vučićem, uputio se u Borču gde je svečano otvorio veliki kinesko-srpski industrijski park.

Kolo, kolo, naokolo
Da podsetimo, ovaj projekat je, uz podršku kineskog državnog rukovodstva, inicirao tadašnji premijer Vučić tokom posete Kini 2015. godine. U novembru 2015. potpisan je Memorandum o razumevanju između Vlade Srbije i kineske državne kompanije „Čajna roda end bridž korporejšn“ (CRBC) posvećen realizaciji tog projekta, a u maju 2017. protokol o saradnji na njegovom razvoju. U septembru iste godine formirana je posebna Radna grupa na čije čelo je postavljen ministar bez portfelja zadužen za inovacije i tehnološki razvoj, Nenad Popović.
Nakon sastanka ministra Popovića i ambasadora Kine Li Mančanga u januaru 2018. sa CRBC-om je potpisan komercijalni ugovor o izgradnji industrijskog parka. Ubrzo je, u skladu sa obećanjem ministra Popovića, formirano i zajedničko preduzeće za realizaciju ovog velikog poslovnog poduhvata, a zatim su, na osnovu studije izvodljivosti koju je uradila kineska kompanija, otpočeli radovi.
Projekat, čija ukupna vrednost iznosi 300 miliona evra, realizovan je u tri faze – od 120, sto i 80 miliona evra – a finansirale su ga tri velike kineske banke: Eksim, Banka za razvoj i Kineska banka za izgradnju. Industrijski park je izgrađen pored Pupinovog mosta, prostire se na 320 hektara i u njemu je, kako je to i predviđeno, otvoreno više od 1.000 visokotehnoloških kompanija sa nekoliko desetina hiljada radnih mesta. Veliki broj zaposlenih spontano je izašao iz svojih radnih prostorija da pozdravi dvojicu lidera.
Tako bi mogla da glasi možda i najvažnija vest o poseti kineskog predsednika Srbiji 7. i 8. maja 2024. godine. Nažalost, ona je gotovo u celosti izmišljena mada je samo, idući hronološkim redom, zdravo za gotovo uzimala i u stvarno pretvarala ono što je svojevremeno, ne tako davno, bilo najavljivano i obećavano.
Ali, umesto integrisanih, strujnih i sličnih kola visoke tehnologije, Đinpinga je u Srbiji dočekalo narodno kolo; što neko reče, ličilo je to na dočeke koji su pre više od pola veka Josipu Brozu priređivani u Africi.

Srbi lete u nebo
Među čak 29 sporazuma potpisanih između Srbije i Kine – što je uzgred, gotovo duplo više nego prošle godine (18) prilikom Vučićeve posete Pekingu – nije bilo ni jednog koji bi imao bilo kakve veze sa spomenutim industrijskim parkom, pa čak ni sa industrijskom saradnjom generalno. A među dvadesetak ličnosti koje su učestvovale u učvršćivanju čeličnog prijateljstva sa Kinom nije bilo ni Nenada Popovića iako je on posle dvogodišnje pauze ponovo vraćen u vladu Srbije. Nije među njima bilo ni ministarke privrede Adrijane Mesarović, dok je ministarka za nauku, tehnološki razvoj i inovacije Jelena Begović potpisala doduše dva sporazuma ali jedan o „ublažavanju siromaštva“ a drugi o „istraživanju svemira“.
To nameće pitanje da li je ovim Kina, čak i ne snebivajući se naročito, pokazala nameru da Srbiju, tj. njene resurse, koristi kao svoju sirovinsku bazu. Pitanje je retoričko, razume se. Ne samo zato što kineski vlasnici železare u Smederevu i rudnika bakra u Boru nisu do sada izgradili niti jedan prerađivački kapacitet, nego i zato što vidimo da naši susedi Mađari (uprkos odsustvu „čeličnog prijateljstva“) u tom pogledu znatno bolje prolaze. U vidu fabrike električnih automobila, recimo. Naravno, nije reč ni o kakvoj zaveri. Jednostavno, Kinezi (kao da primenjuju srpsku izreku „ljubav za ljubav, a sir za pare“) rade ono što im je u interesu. A Mađarska, kao članica Evropske unije, plasmanu njihove industrijske robe može da doprinese mnogo više nego Srbija.
Ovih dana moglo se pročitati da su kineske investicije odlučujuće uticale da Srbija „i dalje bude na koloseku dinamičnog rasta industrijske proizvodnje“. Kada se, međutim, pogledaju statistički podaci, onda se taj „dinamizam“, sa Kinezima ili bez njih, baš i ne vidi. Naime, prosečan rast industrije u poslednjih 10 godina bio je skromnih 2,5 odsto, dok je u poslednjih pet godina, dakle u razdoblju kada bi kineske investicije trebalo da pokažu sav svoj efekat, prosek bio još manji i iznosio svega 2,2 odsto.

Za Brisel, preko Pekinga
U stvari, potpisanim sporazumima, memorandumima i pismima o namerama, težište je sa ekonomske (ako je tu ikada zaista i bilo) prebačeno na političku saradnju. O tome nesumnjivo najrečitije govori „Zajednička izjava dve zemlje o produbljivanju i podizanju sveobuhvatnog strateškog partnerstva i izgradnji zajednice Srbije i Kine sa zajedničkom budućnošću u novoj eri“ koju su potpisali Vučić i Đinping. Njome se Srbija suštinski opredeljuje za kineski model globalizacije, odnosno za kinesku viziju sveta i „novog novog svetskog poretka“. Ali viziju ne samo sveta nego i Srbije.
Prilično jasan signal da se stvari kreću u tom smeru predstavlja i Sporazum o privredno-tehničkoj saradnji i pružanju bespovratne pomoći koji je u ime Srbije potpisala ministarka za evropske integracije Tanja Miščević. Naravno da Miščevićka nije slučajno izabrana i da su time i jedna i druga strana htele da pošalju poruku – onima koji će to svakako razumeti – da Srbija ima alternativu.
Tome u prilog ide i dogovorena saradnja u oblasti prava, odnosno Sporazum o izručenju. Ubuduće, dakle, svaki kineski disident, borac za slobodu i demokratiju, ukoliko se kojim (nesrećnim po sebe) slučajem nađe u Srbiji, biće izručen režimu u Pekingu. Mada, kakva je aktuelna srpska vlast, ona bi to uradila i „gratis“, iz ličnog ćefa, kao što je Putinu isporučila novinara i opozicionog lidera Vladimira Vladimiroviča Kara-murzu, da bi u Rusiji bio osuđen na 25 godina zatvora.
Konačno, o tome svedoče i sporazumi o saradnji u oblasti kulture i informisanja. Dok su se na našoj strani potpisnici menjali (ministar kulture, direktori Radio-televizije Srbije i Tanjuga, glavni urednik Politike) na drugoj stani je sve sporazume potpisivao zamenik šefa Odeljenja za publicitet Centralnog komiteta Komunističke partije Kine i direktor Kineske medijske grupe, Šen Haisijung. Ne kriju Kinezi s kim imamo posla.
Sve u svemu, pošto je formirala prorusku vladu, Srbija je inaugurisala prokinesku politiku. To samo na prvi pogled može da deluje protivrečno.

Mijat Lakićević
Medija centar, 14. maj 2024.

Putinov put

NOVI MAGAZIN, , , ,
Srbija je dobila ultrakonzervativnu, prorusku i antievropsku vladu

Slava Bogu! Tim usklikom je svoj inauguralni govor završio Miloš Vučević, predsednik nove Vlade Srbije. Kao da je u crkvi, a ne u Skupštini, i kao da je izabran za patrijarha, a ne za premijera.

Vučić je svoja „obraćanja“ završavao sa „živela Srbija“. Vučević je odlučio da ode korak dalje od svog šefa. Udesno. Time je pokazao ne samo orijentaciju nego i ambiciju.

„Kao vernik i kao pravnik mogu jasno da podvučem, sekularizam nikada neće biti ugrožen“, rekao je takođe Vučević. Želeo je time da ojača netom izrečeni stav da su u Srbiji „crkva i država razdvojene“, ne shvatajući da je već samom tom rečenicom poništio ono što je upravo proklamovao. Ubrzo je to i sam potvrdio postavljajući kao vrhovno dobro „sveto jedinstvo naroda, države i crkve“. Pri čemu je, naravno, narod u potčinjenom položaju jer ima, štaviše „oduvek je imao dve vlasti, svetovnu i duhovnu“.

„Temelj i nezaobilazni saveznik“ tako shvaćene države jeste porodica. „Ja čvrsto verujem u Srbiju porodičnih vrednosti u kojoj se sve zdrave tekovine tradicionalizma čuvaju i poštuju“, naglasio je Vučević. Odmah se, međutim, požalio da su „sve izraženiji pokušaji preinačenja uloge porodice i porodičnih vrednosti u društvu“. Šta pod tim podrazumeva nije bliže definisao, ali činjenica da nije ni pomenuo čoveka, ljudsku individuu, pojedinca, govori u kom pravcu idu njegova razmišljanja.

Prosto je prirodno da u takvoj državi centralno mesto ima – vojska. Zato je vojska u Vučevićevom ekspozeu zauzela primarno mesto. Ni o čemu nije govorio tako dugo i detaljno kao o povećanju oružane sile. Više nego cinično moralo je našim komšijama zazvučati njegovo objašnjenje da je to „doprinos Srbije očuvanju mira i stabilnosti na Zapadnom Balkanu“.

Za vojsku su potrebni odgovarajući kadrovi. To će biti zadatak škole. Posebno će se obratiti pažnja na udžbenike koji moraju biti u funkciji izgradnje nacionalnog identiteta. Uskoro će izgleda đaci pored srpskog jezika učiti i srpsku istoriju i srpsku geografiju.

Vučević je ponovio da „punopravno članstvo u EU ostaje strateški cilj Republike Srbije“, ali je odnose sa Evropskom unijom sveo na njihovu ekonomsku dimenziju, na „integraciju u jedinstveno evropsko tržište“ jer je to „u najboljem interesu naše privrede“. Takav odnos potpuno je u skladu s pomenutim vrednosnim – kolektivističkim – opredeljenjima.

Ne treba biti osobito dobar poznavalac srpske istorije da bi se u tome prepoznala ideologija srpskih radikala i Pašićev „zavet“ da, malo slobodnije rečeno, od Zapada treba uzimati samo tehniku i tehnologiju, i njima se koristiti „u duhu slavenosrpskom“.

Zvučaće kao digresija, ali je zapravo još jedna kockica u mozaiku. Reč je o niskom nivou opšte pismenosti Miloša Vučevića. „Čudovišni napori lekara“, „nosilac naknadne pameti“, „ravnodušni u samozavaravanju“, „da promptno bdiju“, „da prevaziđe sve Scile i Haribde“, samo su neki primeri premijerovih jezičkih grešaka.

Personalna rešenja su jasno manifestovala staru, radikalsku ideologiju nove/stare vlasti. Oni koje su naprednjaci proglašavali američkim ljudima, odnosno poklonicima Zapada, poput Zorane Mihajlović ili Nebojše Stefanovića, odstranjeni su iz vlasti; oni koji su osvedočeno – i po sopstvenim rečima – izrazito proruski nabaždareni, poput Aleksandra Vulina i Nenada Popovića, ušli su u novu Vladu Srbije.

Glavni radikalski slogan glasio je: Bog, narod i Rusija. „Slava Bogu“ je zapravo ruski izraz.

Nema šta, očigledno je: Srbija je dobila ultrakonzervativnu, prorusku i antievropsku vladu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. maj 2024.