Veliko je pitanje da li će ruski kredit od 800 miliona dolara biti realizovan i u ovom drugom roku, tj. do kraja 2021. godine, ali to nije prepreka da se Srbija i Rusija okreću novim zajedničkim projektima

 

Infrastruktura

O rusko-srpskim energetskim vezama govori se mnogo, manje se doduše zna, ali je to česta tema priloga u medijima. Železnička veza između Beograda i Moskve ostala je nekako potpuno izvan fokusa javnosti. A reklo bi se da kreditom od 800 miliona dolara, te otud kao glavni finansijer, Rusija “drži u šaci” obnovu železničkog saobraćaja u Srbiji. Znatno iza Rusije, sa kreditom od 350 miliona dolara za (četvorokolosečnu) prugu Beograd – Stara Pazova, nalazi se Kina, dok je (tek) na trećem mestu sa 230 miliona USD, za rekonstrukciju pruge Niš – Pirot (od čega je, zapravo, dve trećine kredit, a jedna trećina poklon) Evropska investiciona banka. Da Rusija ne namerava da “spava na lovorikama”, pak, govori činjenica da je 30. marta, istog dana kada je otpočela realizacija poslednjeg projekta iz pomenutog kredita – izgradnja tunela i vijadukta Čortanovci – najavljen novi. Naime, potpredsednica Vlade i ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović i generalni direktor “Ruskih železnica” Oleg Belozjorov potpisali su Memorandum o strateškom partnerstvu u oblasti infrastrukturnih železničkih projekata i objavili nastavak saradnje na novim poslovima.

 

DOGOVOR IZ 2009: Inače, srpski i ruski partneri kao da su već uobičajili da povezuju događaje i poslove. Tako je 15. decembra 2017. godine, pre nego što će nakon rekonstrukcije svečano biti puštena u rad pruga Resnik – Valjevo (Resnik je prigradsko beogradsko naselje) u dužini od 78 kilometara, Kompanija RŽD Internešenel i srpske železnice potpisale su aneks ugovora o ruskom kreditu za radove na otvorenoj pruzi Stara Pazova – Novi Sad. Kako je tada izjavila Mihajlović, time je završeno ugovaranje svih poslova koji se finansiraju iz već pomenutog ruskog kredita od 800 miliona dolara. Vrednost poslednje tranše iznosi 250 miliona dolara, dok cela rekonstrukcija pruge, uključujući i tunel kroz Frušku goru i vijadukt, košta 350 miliona USD. U stvari, to što je Mihajlovićeva dala znak za početak radova bio je samo deo političkog marketinga, pošto su prvi (pripremni) radovi na tunelu počeli još 11. avgusta, a vijadukta 29. septembra 2017. godine. Bilo kako bilo, rok za završetak tunela sa dve cevi, obe dužine po 1,1 kilometar i vijadukta dugog 2,9 kilometara, jeste 52 meseca.

Priča o ruskom kreditu počela je zapravo još 2009. godine za vreme svetske ekonomske krize. Načelan dogovor postigli su predsednici Srbije i Rusije Boris Tadić i Dmitrij Medvedev. Srbija je tada, u stvari, tražila pare ne samo za obnovu železničke infrastrukture nego pre svega za pokriće budžetskog deficita. Ukupna vrednost zajma trebalo je da bude milijardu dolara – 200 milijardi za državu i 800 milijardi za Železnice. Rusija je, međutim, postavljala takve uslove da Diana Dragutinović, ministarka finansija u vladi Mirka Cvetkovića – uzgred, sada viceguvernerka u Narodnoj banci Srbije – nije htela da pristane na to. Tako da se, iako je protokol potpisan u martu 2012. godine, na zaključenje ugovora čekalo gotovo godinu dana. Bolje rečeno, ugovor je potpisala nova vlada, formirana nakon izbora u proleće 2012, u kojoj je predsednik bio Ivica Dačić, a vicepremijer (praktično sa ovlastima premijera) Aleksandar Vučić. Ugovor je, dakle, u ime Srbije potpisao Mlađan Dinkić, kao novi ministar finansija (istovremeno i privrede), sa svojim ruskim kolegom Antonom Siluanovim početkom januara 2013. godine. Rusija je Srbiji odobrila kredit koji će se povlačiti u roku od pet godina, kada bi trebalo da bude završeno svih pet planiranih projekata. Godišnja kamata je 4,1 odsto. Za svaki povučeni dolar grejs period je bio četiri godine, a rok otplate 10 godina. To je značilo da rok za preuzimanje sredstava ističe 31. decembra 2017. godine, a da će poslednja tranša biti vraćena 2031. godine.

Kada je reč o kreditu za železnicu, definitivno je dogovoreno da bude finansirano pet projekata u vrednosti od oko 920 miliona dolara. I to tako što Rusi daju 85 odsto novca, dakle 800 miliona, a 15 odsto, tj. oko 120 miliona USD, Srbija.

Zanimljivo je da su na samom početku u “igri” bila tri projekta: a) završetak pruge Valjevo – Loznica (300 miliona dolara); b) završetak Beogradskog železničkog čvora (300 miliona USD) i c) modernizacija srpskog dela pruge Beograd – Bar (200 miliona USD). Na kraju je ugovor bio prilično različit od protokola i obuhvatao je pet projekata: 1) izgradnja drugog koloseka između Beograda i Pančeva (vrednost 55 miliona dolara); rekonstrukcija šest deonica na Koridoru 10 u dužini od 112 kilometara (vrednost 35 miliona USD); 3) modernizacija i dogradnja pruge Stara Pazova – Novi Sad (vrednost 350 miliona USD); 4) rekonstrukcija pruge Beograd – Bar u dužini od 200 km (oko 300 miliona USD) i nabavka 27 dizel motornih vozova (100 miliona USD).

Kao što se vidi, iz ugovora su ispali Beogradski železnički čvor i pruga Valjevo – Loznica, koji se već najavljuju kao projekti za naredne aranžmane. Saobraćajni stručnjaci uglavnom nisu imali primedbe na izbor prioriteta. Složili su se, recimo, da pruga Valjevo – Loznica u njih ne spada. Dakle, reč je o korisnim projektima čija realizacija može znatno da poboljša železnički sektor Srbije. Stanje srpskih železnica je takvo da je neophodno investirati znatna sredstva u njihovu rehabilitaciju, a s obzirom na ekonomsku situaciju, jasno je da je to realno moguće samo iz međunarodnih kredita.

 

PRIMEDBE: Primedaba je, međutim, bilo na to što je kreditnim aranžmanima bilo predviđeno da srpske firme u realizaciji projekata učestvuju sa najmanje 30 odsto (u ljudstvu i materijalu), što je ocenjeno kao prilično nizak minimum. Ipak, s obzirom na stanje u srpskoj građevinskoj industriji, i to je bilo nešto, naročito, naravno, za firme koje su dobijale poslove – “Ratko Mitrović”, ZGOP “Novi Sad”, ATM, “Energotehnika – Južna Bačka” i drugi.

Pored toga, kritika je bilo i na cenu vozova. Naime, suma od 100 miliona dolara za 27 vozova znači cenu od 3,7 miliona USD po vozu. To je, doduše, značajno manje od prvobitno traženih 4,76 miliona dolara, ali je opet znatno iznad cene koju je Železnica isposlovala kada je sama kupovala vozove, a koja je iznosila 3,2 miliona dolara po vozu. Ali, prvi vozovi su nabavljeni iz kredita Eurofime (međunarodne banke za finansiranje nabavke železničkih vozila) na međunarodnom tenderu. U slučaju ruskog kredita pak nema tendera, pa ni konkurencije, a glavna svrha kredita za Rusiju je da obezbedi posao i zaradu svojoj industriji.

Iako je, mada i to s velikim zakašnjenjem – da podsetimo, prvobitno je kao krajnji rok za iskorišćenje zajma bio utanačen kraj prošle godine – ruski kredit ugovorima konačno raspoređen po pojedinim projektima, dosad je iskorišćeno tek nešto više od četvrtine ukupne sume. Zaključno sa 15. novembrom, kada je puštena u rad pruga Resnik – Valjevo koja je koštala 80 miliona dolara, tu su još 55 miliona za prugu Pančevo – Beograd, oko 25 miliona za četiri deonice na Koridoru 10 i oko 60 miliona za nešto više od polovine planiranih vozova. Dakle, ukupno oko 220 miliona evra.
Ostalo je još da se potroši oko 580 miliona dolara: 350 miliona za prugu Stara Pazova – Novi Sad, desetak miliona za još dve deonice na Koridoru 10 i 220 miliona USD za dovršetak rekonstrukcije celokupne železničke trase Beograd – Bar kroz Srbiju. Dok se na prva dva projekta uveliko radi, na Koridoru 11, posle završetka valjevske pruge, još uvek se ništa ne radi. Tako da je veliko pitanje da li će kredit od 800 miliona dolara biti realizovan i u ovom drugom roku, tj. do kraja 2021. godine.

 

NOVI POSLOVI: Ali, kao što je rečeno na početku, to nije prepreka da se Srbija i Rusija okreću novim zajedničkim projektima. Prilikom potpisivanja već pomenutog Memoranduma o strateškom partnerstvu, 30. marta, ministarka Zorana Mihajlović je rekla da “budućnost naše saradnje čine novi projekti, pre svega dispečerski centar u Topčideru, koji je važan jer želimo da železnica bude dominantan vid saobraćaja”.

S tim u vezi treba reći da je Dispečerski centar jedan od četiri projekta predviđenih Memorandumom o strateškom partnerstvu između RŽD i Infrastrukture železnice Srbije, koji je potpisan 27. oktobra 2015. u Moskvi. Nešto manje od godinu dana nakon toga, 19. septembra 2016, ruski institut Nias i Saobraćajni institut CIP potpisali su ugovor o projektovanju “jedinstvenog dispečerskog centra za upravljanje železničkim saobraćajem u Srbiji”. Vrednost tog posla bila je 950.000 dolara. Nakon izrade idejnog projekta dispečerskog centra, treba da se uradi glavni projekat njegovog razvoja u tri faze: prva za BG čvor, druga za Koridor 10 i treća za ostalu železničku mrežu u Srbiji. Vrednost ovog projekta procenjuje se na oko 20 miliona dolara, a kako je rekla Mihajlović, “tek će kada budu poznati svi tehnički detalji biti razmatrani načini njegovog finansiranja”.

Da ruski interes ne jenjava, svedoči još jedna izjava Zorane Mihajlović, data istom prilikom. “Ruske železnice” zainteresovane su i za izgradnju pruge od Aerodroma ‘Nikola Tesla’ do grada”, rekla je srpska ministarka saobraćaja.

 

Koridor 10

Od šest deonica na Koridoru 10 koje se finansiraju iz ruskog kredita, dosad su završene četiri: Golubinci – Ruma (17,9 kilometara); Sopot – Kosmajski Kovačevac (18,4 km); Mala Krsna – Velika Plana (29 km) i Vinarce – Đorđevo (15 km). Treba da se završe Vranjska Banja – Ristovac (17,7 km) i Bujanovac – Bukarevac (13,8 km).

 

 

Mijat Lakićević

Novi magazin br. 383, 30. avgust 2018.