laži

Ljudi laži

Mora biti da Vučić zna da ljudi na njegove mitinge ne dolaze zato što ga vole i poštuju nego zato što su prinuđeni. To znaju i njegovi doglavnici i poglavnici, kao i novinari režimskih medija. Svi, dakle, znaju da je svaki taj performans jedna velika obmana, velika laž. Pa ipak u tome učestvuju

Ima pravo Aleksandar Vučić kad kaže da protesti „Srbija protiv nasilja“ znače destabilizaciju. Ali ne Srbije nego njegove pozicije. Demokratija tome i služi – da protrese vrhove vlasti. Druga je stvar što se autokratski vladaoci plaše i svoje senke. Nema većeg straha od straha diktatora. Svakog ko mu prilazi on gleda kao novog Bruta, procenjuje da li je baš on taj koji će mu zabiti nož u leđa ili je to onaj sledeći.

Zato se njegovi vazali trude da što češće i glasnije izražavaju svoju ljubav prema gospodaru. Poseban su primer intelektualci-podanici, poput Vladimira Vuletića, profesora Filozofskog fakulteta, koji svoje udvorištvo pokušavaju da prikažu kao moralnu vrednost ili zaodenu u naučničke koprene.

Kad kaže da „neće biti novog Majdana“ u Srbiji, a ne, recimo, novog 5. oktobra, Vučić želi da izbegne komparaciju sa Slobodanom Miloševićem, ali sebi čini medveđu uslugu jer se zapravo identifikuje s nekadašnjim proruskim predsednikom Ukrajine Viktorom Janukovičem. Kao što je poznato, Janukovič je svojom antievropskom politikom, tj. odbijajući da sprovede već usvojene sporazume sa Evropskom unijom, izazvao velike višemesečne demonstracije početkom 2014. godine na glavnom kijevskom trgu Majdanu nezaležnosti (Trgu nezavisnosti), zbog čega je na kraju morao da pobegne iz zemlje, našavši utočište u Rusiji.

Još jedan korak ka Moskvi i Putinu napravio je proteklih dana g. Vučić – kada je rekao da su mu neke „sestrinske službe sa istoka“ javile da aktuelne manifestacije nezadovoljstva, ne samo u Beogradu nego i širom Srbije, predstavljaju „pokušaj obojenih revolucija“.

Time je, s jedne strane, optužio Zapad, pre svega Ameriku, da mu radi o glavi iako su zapravo i Evropska unija i Sjedinjene Države žmurile na mnoga njegova nepočinstva u unutrašnjoj politici. Nema sumnje da je Vučićevoj nervozi kumovao članak u Njujork tajmsu, gde ga se prilično otvoreno dovodi u vezu sa organizovanim kriminalom iako mu je Amerika dosad bila glavni saveznik u pregovorima oko Kosova. Nije izvesno koliko će mu ovo „zaoštravanje retorike“ (ako je samo o tome reč) pomoći u onome – šta god to bilo – što namerava da ostvari.

Sa druge strane – i to je verovatno još zloćudnije – na taj način Vučić je učesnike protesta „Srbija protiv nasilja“ optužio da su u službi stranih vlada, drugim rečima, strani plaćenici, praktično izdajnici. A zna se, zar ne, kako se postupa sa izdajnicima.

Ne treba biti naročito oštrouman, pa iz toga zaključiti da vlast aktuelne političke (ne)prilike vidi kao borbu na život i smrt u kojoj su (to se valjda samo po sebi razume) sva sredstva dozvoljena. Pogotovo će to važiti za sredstva kojima se onemogućavaju slobodni i demokratski izbori.

Cela Srbija je ovih dana gledala kako se ljudi – na različite načine: pretnjama, ucenama, pa čak i fizičkim nasiljem – ne samo primoravaju da dođu na miting Aleksandra Vučića nego da na njemu i ostanu. Zbilja su delovale groteskno, ali i zastrašujuće te slike na kojima generalni sekretar Vlade Srbije vodi grupu „žestokih momaka“ odevenih u crno, a zatim i kako ta „pretorijanska garda“ ne dozvoljava građanima da napuste Vučićev skup, držeći ih kao stado u toru.

Mora biti da Vučić zna da ljudi na njegove mitinge ne dolaze zato što ga vole i poštuju nego zato što su prinuđeni. Znaju to i njegovi doglavnici i poglavnici, koji sve organizuju te hepeninge. Isto to znaju, naravno, i oni koji su tu dovedeni da mu kliču i aplaudiraju. Konačno, i oni – novinari, analitičari, univerzitetski profesori – koji po Vučićevim medijima takve skupove posle hvale i veličaju, takođe znaju sve to. Svi, dakle, znaju da je svaki taj performans jedna velika obmana, velika laž. Pa ipak u tome učestvuju.

Zašto? Koji god odgovor da mi padne na pamet – nije mi dovoljno ubedljiv.

Samo me je čitava ta situacija asocirala na poznatu i u svetu nauke o čoveku vrlo uticajnu knjigu „Ljudi laži“. U njoj autor psihijatar Skot Pek kaže da je „laganje istovremeno jedan od simptoma i jedan od uzroka zla“.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 24. maj 2023.

Moramo pružati otpor, makar bilo uzaludno

Kako je moguće da predsednik Vučić vidi dva minuta snimka nesreće kod Doljevca, a sudija koji u tom predmetu sudi ta dva minuta ne vidi, bilo je samo jedno od pitanja za sagovornika Novog magazina

Intervju Vladimir Beljanski, advokat

Pravosuđe je u poslednje vreme po više osnova i na razne načine izazivalo povećanu pažnju javnosti. Tako je i povoda za razgovor sa advokatom Vladimirom Beljanskim, predsednikom Advokatske komore Vojvodine, bilo napretek.

Skupština Srbije usvojila je amandmane na Ustav koji se odnose na pravosuđe. Kako vi vidite te izmene, vode li one povećanoj kontroli pravosuđa ili njegovoj većoj nezavisnosti od izvršne vlasti i političkih moćnika?
Skupština je donela odluku o početku postupka za izmene Ustava. O izmenama se već dugo govori, a imam utisak da je bez potrebe stvorena konfuzija u javnosti. Ministarstvo pravde iz prethodne Vlade sačinilo je predlog ustavnih amandmana, dva puta poslalo predlog Venecijanskoj komisiji i organizovalo seriju javnih rasprava o tim amandmanima. Ispostavilo se da je ovo bio pogrešan put jer Ministarstvo pravde nije ovlašćeno da predloži izmene Ustava. U postupak za izmene Ustava kreće se odlukom Skupštine, a ne predlogom amandmana od ministarstva. Sada je doneta takva odluka, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo formirao je novu radnu grupu za izmene Ustava. U ovom trenutku znamo za koje članove Ustava će biti sačinjen predlog za izmene, ali ne znamo da li će to biti urađeno Ustavnim zakonom ili amandmanima na Ustav. U svakom slučaju, nakon predloga Radne grupe trebalo bi da se ponovo organizuje javna rasprava, da se predlog ponovo uputi Venecijanskoj komisiji, da se dvotrećinskom većinom predlog usvoji u Skupštini i da se organizuje referendum. Dakle, postupak je komplikovan, tako da je najavljeni plan da će se sve to završiti do kraja godine veoma ambiciozan. Tim pre što smo dosad imali mnogo praznog hoda i izgubljenog vremena. Moguće je da će nova radna grupa koja, prema informacijama kojima raspolažem, trenutno završava posao, predložiti značajno drugačija rešenja od onih o kojima se dosad govorilo.

VLADIMIR BELJANSKI: VLAST ĆE POKUŠATI DA PREUZME I ADVOKATURU

Razlog zbog kojih se pristupilo izmenama upravo je povećanje nezavisnosti pravosuđa i pokušaj umanjenja političkog uticaja na pravosuđe. Teško je proceniti šta će se postići izmenama jer još uvek ne znamo kakve će se izmene predložiti. S jedne strane, težnja svake autoritarne vlasti je da se iz jednog centra moći upravlja svim delovima društva i države. Sa druge strane, demokratija podrazumeva podelu vlasti, a upravo je sudstvo jedna njena grana. Ta podela nije apsolutna i postoje preplitanja nadležnosti i međusobni uticaj sudske, izvršne i zakonodavne vlasti. Međutim, ako izvršna vlast ima očiglednu supremaciju i uz stvaranje države u kojoj je sve u rukama jednog čoveka, tada smo daleko od demokratije i vladavine prava.
Postoje delovi izmena Ustava oko kojih mislim da je postignut konsenzus, a to je, recimo, da sudije više ne treba da imaju tzv. probni period od tri godine već da odmah treba da imaju stalnost funkcije. Ono oko čega se nije postigao dogovor, a to je možda i najosetljivije pitanje, jeste sastav Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca jer je to poseban centar moći koji će, ako ne bude imao punu stručnu samostalnost i većinsko predstavljanje od sudija, biti možda i lošije rešenje nego sadašnje prema kojem Skupština bira sudije. Tihi rat oko sastava ovih tela upravo ukazuje na potrebu da se zadrži što veća kontrola izvršne vlasti nad sudstvom.

Kako biste ocenili sadašnje stanje u pravosuđu? Svedoci smo da vladajući političari često komentarišu rad sudova, kako vi to razumete i objašnjavate. Može li se to uopšte objasniti?
Problem javnog komentarisanja predmeta svakako je nedopušteni pritisak na sud. Takve pojave smo u manjoj ili većoj meri imali u svim prethodnim vladama. Za vreme Koštunice sudije i advokati su hapšeni noću pred kamerama, sa upadanjem u stanove kao da se radi o najopasnijim kriminalcima. Kasnije su svi oslobođeni. Snežana Malović kao ministarka pravde komentarisala je postupke koji su u toku i na najgrublji način povređivala pretpostavku nevinosti. Sada Vučić i drugi ministri to čine, ali sve to, po mom mišljenju, predstavlja više politički marketing nego ozbiljan pritisak na sud. Podjednak, ako ne i veći problem su nevidljivi konci i odnosi između pojedinaca u vlasti, službi i pojedinih sudija i tužilaca koji će postupiti onako kako se od njih traži ili očekuje. Poslušnost je ovde uvek bila najbolji put za napredovanje. Ulogu u takvim aktivnostima svakako imaju i advokati. Kad govorimo o korupciji najčešće se misli na davanje i primanje mita, odnosno konkretnu materijalnu korist, lukrativne motive i potkupljivanje. Korupcija je daleko više prisutna u svojim drugačijim pojavnim oblicima, a to je trgovina uticajem i činjenje “usluga” jer se onome ko tako postupi otvaraju nove perspektive ili mu se bar neće vaditi “kosturi iz ormara.

Jedno su ti direktni pritisci, ali postoji li nešto u društvu, u društvenoj atmosferi, u opštim društvenim prilikama – političke tenzije, kriminal, sumnjičenja, medijska scena – što negativno utiče na pravosuđe? I kako, u kom smislu?
Pravosuđe je sastavni deo države i društva. Ne može se očekivati da sudstvo bude imuno na epidemiju nekulture, površnosti i snishodljivosti prema jačem. Uz sve to prisutna je nikad manja odgovornost za iznete stavove u javnosti, bez obzira na to da li se radi o vrednosnim sudovima ili činjenicama. Nedavno sam pročitao tekstove i polemiku Vesne Pešić i Branka Milanovića o tezi da je Srbija zamenila demokratiju za ekonomski rast. Pojednostavljeno, mi smo se odrekli istine, dostojanstva i brojnih drugih prava zarad novca. To se kaže: prodali smo se. I prodali smo se za mali novac, tek da većina ne bude jako gladna. Dobili smo malo komfora, udobnu sofu i hipnotizerski TV program koji ponižava osnovne ljudske vrednosti. I da, to negativno utiče na pravosuđe, na sudije, na advokate, tužioce, kao i na svakog pojedinca. Čak i kada se trudimo da se izdvojimo i izolujemo u svoje male svetove, da se sklonimo od svega toga, u tome nećemo uspeti jer naš svet čine i svi oko nas s kojima kroz posao ili privatno imamo svakodnevnu komunikaciju. Pravosuđe ne može da funkcioniše van osnovnih pravila u kojima se kreće celo društvo, van zajedničke kulturne paradigme.

ZA VREME KOŠTUNICE SUDIJE I ADVOKATI SU HAPŠENI NOĆU PRED KAMERAMA, SA UPADANJEM U STANOVE KAO DA SE RADI O NAJOPASNIJIM KRIMINALCIMA

Kako tumačite nedavni izbor sadašnjeg Republičkog tužioca Zagorke Dolovac za treći mandat?
Poverenje građana u pravosuđe veoma je važno. Upravo odatle sudije i tužioci treba da crpu snagu za nezavisan i samostalan rad. Da bi se stvorilo poverenje pravosuđe mora da pokaže da postoji i da ga predvode ljudi koji će uvek javno istupiti kad se njihova organizacija izlaže pritiscima ili napadima, kad se kompromituju postupci koji su u toku ili kad se javno iznose dokazi koji ne smeju da budu obelodanjeni pre sudskog postupka. Ovo se odnosi na predsednika Vrhovnog kasacionog suda, na Republičkog tužioca, ali i na predsednika Ustavnog suda koji nije deo pravosuđa, ali je svojom praksom preuzeo i takav status. Ako oni to ne čine, ostavljaju utisak da je pravosuđe podređeno volji političkih moćnika.

Da li je tužilaštvo najslabija karika u pravosudnom sistemu Srbije? Koje su glavne karakteristike tog stanja, treba li nešto menjati u propisima ili je reč o pogrešnoj praksi i raznoraznim zloupotrebama?
Tužilaštvo bi trebalo da upravlja radom policije i da mu je nadređeno. Bez mogućnosti direktne kontrole nad radom policije, tužilaštvu su vezane ruke. Neophodno je organizovati sistem na taj način da tužilaštvo ima adekvatne mehanizme davanja naloga, učestvovanja u operativnom radu, kontrole i sankcionisanja za nepostupanje policije. To znači ili formiranje tzv. pravosudne policije ili druge slične organizacije koja će biti desna ruka tužilaštva. Organizacija našeg tužilaštava je hijerarhijska i piramidalna, gde svaki zamenik odgovara svom tužiocu, a tužilac višem tužiocu po rangu i tako do Republičkog tužioca. Mislim da je potrebno modernizovati ovaj sistem i povećati i odgovornost za neuspešno okončane predmete, kao i stimulans za osuđujuće presude, tj. dobro završene predmete. Uz sve to, da bi tužilaštvo imalo kontrolu nad policijom u svom domenu rada, neophodno je izdvojiti Sektor unutrašnje kontrole policije iz Ministarstva unutrašnjih poslova u neku vrstu posebne nezavisne agencije.

Kako je moguće da predsednik Vučić vidi dva ključna minuta snimka nesreće na naplatnoj rampi Doljevac, a da niko od onih koji bi to morali da vide, tužilac i sudija pre svega, to ne vide? Šta to govori?
To je jedan od primera superiornosti centra moći koji je u rukama predsednika u odnosu na pravosuđe, kao i strah pravosuđa da preduzme korake u cilju primene osnovne odredbe Zakonika o krivičnom postupku, a to je da niko nevin ne bude osuđen, a da se kazni učinilac krivičnog dela. Neverovatno je da je nestao snimak dva ključna minuta nesreće, da tužilac nije upeo da dođe do njega, da niko nije odgovarao za krivično delo sprečavanje i ometanje dokazivanja zbog prikrivanja ili uništavanja dokaza. Osim toga, sud je morao da po službenoj dužnosti, u skladu sa članom 15 Zakonika o krivičnom postupku, radi neophodnosti svestranog raspravljanja predmeta dokazivanja učini sve što mu je bilo na raspolaganju, pa čak i da pozove i kao svedoka ispita predsednika Republike Srbije, ako je on video snimak. Na taj način bi se saznalo i šta je na snimku i ko je bio u posedu snimka, tj. ko ga je mogao uništiti. Pod uslovom da je predsednik zaista video taj snimak jer su njegove kasnije izjave bile takve da to nije do kraja izvesno. Sve ovo govorim na osnovu informacija iz medija jer u tom predmetu nisam učestvovao.

SUD JE MORAO DA PO SLUŽBENOJ DUŽNOSTI, RADI SVESTRANOG RASPRAVLJANJA PREDMETA DOKAZIVANJA, UČINI SVE ŠTO MU JE BILO NA RASPOLAGANJU, PA ČAK I DA KAO SVEDOKA ISPITA PREDSEDNIKA REPUBLIKE SRBIJE

A šta mislite o iznošenju u javnost prisluškivanih razgovora u pritvoru između advokata i Belivuka i Miljkovića?
Dosad se kod nas nikada nije dogodilo da se izađe u javnost s podatkom da su razgovori između advokata branioca i okrivljenog u pritvoru prisluškivani, snimljeni i transkribovani. Ako je to tačno, napravljena je, pre svega, velika šteta za sam krivični postupak jer je povređeno pravo na odbranu, a to je sastavni deo prava na pravično suđenje. To znači da bi Ustavni sud ili Evropski sud za ljudska prva mogao da utvrdi povredu ovog prava, što dalje povlači ozbiljne posledice za sam postupak.
Pravo na poverljiv razgovor koji se može nadgledati, ali ne i slušati propisano je Zakonikom o krivičnom postupku, a Ustavom pravo na nesmetanu komunikaciju branioca i okrivljenog. Međutim, treba uzeti u obzir i to da pravo novinara na zaštitu izvora informacije nije apsolutno pravo. Zakon o javnom informisanju propisuje da novinar nije dužan da otkrije izvor informacije, osim podataka koji se odnose na krivično delo, odnosno učinioca krivičnog dela za koje je kao kazna propisan zatvor u trajanju od najmanje pet godina, ako se podaci za to krivično delo ne mogu pribaviti na drugi način. U predmetu u kojem su navodno prisluškivani razgovori sudi se za dela za koja je zaprećena kazna od najmanje pet godina, a podaci se odnose na krivično delo za koje se vodi postupak. Neistinito svedočenje novinara o izvoru informacije u takvom slučaju bi moglo da bude krivično delo davanje lažnog iskaza za koje je u krivičnom postupku zaprećena kazna do pet godina zatvora.
Advokatska komora Srbije reagovala je u ovom slučaju brzo i ispravno sa zahtevom da se slučaj ispita i proveri postojanje prislušnih uređaja. Takođe, ovo je pitanje kojim bi moralo da se bavi i Ministarstvo pravde, ali i sud radi utvrđivanja eventualnih povreda prava na odbranu. Pravo na pravično suđenje mora biti poštovano bez obzira na težinu krivičnog dela ili ličnost okrivljenog, i to je civilizacijska tekovina od koje ne smemo odstupiti.

Uprkos svemu, postoje sudije i tužioci koji su suprotstavljaju nasilju politike nad pravosuđem. Šta mislite, imaju li oni makar tihu podršku većine svojih kolega?
Mislim da velika većina sudija i tužilaca u svom svakodnevnom radu doprinosi jačanju kapaciteta pravosuđa. To su sudije i tužioci koji časno i stručno rade svoj posao, a koji su, nažalost, nevidljivi zbog poplave medijski zanimljivih predmeta. Upravo bi pozitivnom javnom kampanjom i javnim istupanjem najviših predstavnika sudstva i tužilaštva trebalo ukazati na to koji je obim rada sudija i tužilaca, koliko je težak i odgovoran posao kojim se bave i da je nemerljiv društveni značaj ovih profesija. U sadašnjoj situaciji mislim da je kod dela učesnika u pravosuđu prisutno razočaranje, osećaj napuštenosti i marginalizovanje njihovog rada.
Što se tiče pojedinaca – sudija i tužilaca koji u medijima ili preko društvenih mreža komentarišu zbivanja u pravosuđu, mislim da su u manjini, ali da, sa druge strane, imaju podršku kolega i da predstavljaju glas većine. Nažalost, teško se od mladih sudija i tužilaca može očekivati da javno istupe kad imaju primer kakav odnos ima Skupština prema sudiji Majiću. I time je postignut cilj takvih napada, a Skupština se koristi kao mesto na kojem se to čini zbog imuniteta koji za izrečeno uživaju narodni poslanici. Sa druge strane, tužioci su u Državno veće tužilaca izabrali Predraga Milovanovića, koji je pokazao visok nivo samostalnosti i stručnosti u predmetu paljenja kuće novinara Milana Jovanovića, što treba da ohrabri sve koji rade u pravosuđu. Takođe, sve veći broj mladih sudija i tužilaca objavljuje dobre stručne tekstove i iznosi stavove o položaju profesije ili aktuelnim temama.

DOSAD SE KOD NAS NIKADA NIJE DOGODILO DA SE IZAĐE U JAVNOST S PODATKOM DA SU RAZGOVORI IZMEĐU ADVOKATA BRANIOCA I OKRIVLJENOG U PRITVORU PRISLUŠKIVANI, SNIMLJENI I TRANSKRIBOVANI

Kakvo je stanje u advokaturi? Imam posebno u vidu pretnje koje pojedini advokati upućuju novinarima i mlake reakcije advokatske komore na to.
Advokatura u Srbiji je organizovana tako da je u sastavu Advokatske komore Srbije osam posebnih komora podeljenih po teritorijalnom principu. Svaka komora ima svoje nezavisne disciplinske organe koji vode postupke i sankcionišu delovanje advokata koje je suprotno Kodeksu profesionalne etike. Pretpostavljam da se u nadležnim komorama vode postupci protiv advokata koji su upućivali pretnje novinarima. Takvi postupci pojedinih advokata su ne samo neprimereni advokaturi već mogu da predstavljaju i krivično delo. Ukoliko je novinarima time ugrožena sigurnost, tada je to tema i za javnog tužioca jer bi se radilo o krivičnom delu za koje je zaprećena kazna do pet godina zatvora. U nekim slučajevima takvi postupci su i pokrenuti, a bilo bi pogrešno sada komentarisati krivične predmete koji su u toku kao da je već dokazano izvršenje krivičnog dela. U svakom slučaju, Advokatska komora treba da obavesti javnost da li je pokrenut disciplinski postupak protiv advokata i za koju povredu Kodeksa.

Da li je Vladimir Đukanović, koji je u svojoj ličnosti koncentrisao dosad nezabeleženi broj pravosudnih funkcija, čovek koji “žari i pali” srpskim pravosuđem? Kako je moguće da dođe do takve koncentracije, tj. znači li to da je sve to dogovoreno i odobreno na najvišoj instanci, te da je on zapravo samo “lični izaslanik” predsednika Republike za kontrolu pravosuđa?
Za mene je neprihvatljivo da je neko istovremeno javni funkcioner na više značajnih položaja za pravosuđe i istovremeno advokat u privatnom poslu. Zakon o sprečavanju korupcije daje definiciju pojma “javni funkcioner” i “sukoba interesa”. Sukob interesa je situacija u kojoj javni funkcioner ima privatni interes koji utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na obavljanje javne funkcije. Privatni interes je bilo kakva korist ili pogodnost za javnog funkcionera ili povezano lice. Đukanović je član Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca i odlučuje o izboru i napredovanju sudija i tužilaca, predsednik je skupštinskog Odbora za pravosuđe, član Odbora za kontrolu službi bezbednosti, narodni poslanik i istovremeno advokat koji aktivno radi. To zaista ostavlja utisak da “žari i pali”. Ne verujem da je Đukanović “lični izaslanik” niti da se pravosuđe može kontrolisati preko jednog čoveka. Sve ovo zajedno ostavlja lošu sliku.

Generalno, da li je danas advokatura, kao “slobodna profesija”, u funkciji širenja demokratskih sloboda i građanskih prava ili..?
Osnovni zadatak advokature je pružanje pravne pomoći građanima, a to utiče i na ljudske slobode i prava svakog od nas. Kao i sve drugo oko nas, i advokatura se menja. Pre svega, nikada nismo imali ovako mnogo advokata. U Srbiji je trenutno aktivno oko 11.000 advokata, od čega više od 5.000 u Beogradu i 2.500 u Vojvodini. Ovakav broj advokata i dobro organizovana komorska struktura daje advokaturi značajnu društvenu ulogu jer smo, kao što ste rekli, “slobodna profesija”. To znači da smo ekonomski nezavisni i slobodni intelektualci sa pozitivnom misijom da pomognemo građanima u ostvarivanju prava. U više navrata smo pokazali da advokatura može adekvatno da zaštiti i svoje interese i interese građana, a višemesečni protest 2014/15, najbolji je primer za takvu aktivnost.
U tome je deo opasnosti za advokaturu jer jaka strukovna organizacija ove vrste predstavlja veliko iskušenje i sladak zalogaj za svaku vlast. Mislim da je moguće da ćemo se vrlo brzo suočiti sa situacijom da se u advokaturu umeša politika i da dođe do pokušaja preuzimanja upravljanja advokatskim komorama. Naravno, mislim i da smo dovoljno dobro organizovani da se tome suprotstavimo.

TEŠKO SE OD MLADIH SUDIJA I TUŽILACA MOŽE OČEKIVATI DA JAVNO ISTUPE KAD IMAJU PRIMER KAKAV ODNOS IMA SKUPŠTINA PREMA SUDIJI MAJIĆU. A SKUPŠTINA SE KAO MESTO ZA NAPADE KORISTI ZATO ŠTO POSLANICI IMAJU IMUNITET

Osim toga, pojam “pružanje pravne pomoći” je ustavna kategorija, tako da advokatura nije biznis ni usluga. U ovim novim vremenima mnogi advokati to ne razumeju i postupaju suprotno našim propisima, pa se reklamiraju, nude svoje usluge, obećavaju ishode postupaka, otkupljuju potraživanja klijenata. Takve aktivnosti su zabranjene i udaljavaju nas od osnovne uloge postojanja advokature i onoga što nas čini delom pravosuđa. Zbog toga je neophodno unaprediti disciplinske postupke i stvoriti efikasan sistem sankcionisanja, a sa druge strane aktivno raditi s mladim advokatima koji treba da razumeju da u advokaturi uspeh ne dolazi preko noći, da se ugled i poverenje klijenata dobijaju predanošću, vrednim radom i stručnošću, a Akademije advokatskih komora treba da ponude usavršavanje od pitanja načina organizovanja kancelarija do usko stručnih tema, što je budućnost advokature.
Uz sve ovo, ni advokati nisu van opštih društvenih zbivanja i mejnstrima. Među nekim advokatima primetno je posrnuće u kulturi komunikacije, među drugima u odluci da li im je profesionalno opredeljenje bliže od političkog angažmana. Ima, naravno, i onih kojima je laka zarada ispred interesa klijenta. Ipak, smatram da su u velikoj većini advokati koji su kulturni, obrazovani, stručni i savesni. Posao koji radimo veoma je težak i odgovoran, ali istovremeno daje slobodu na koju se retko nailazi u drugim profesijama. Advokatura je od neprocenjivog značaja za širenje građanskih prava i demokratskih sloboda. Bez jake advokature nema ni nezavisnog pravosuđa jer je advokatura kontrolni faktor i “sredstvo” bez kojeg građani nemaju pristup pravdi.

Na kraju i na osnovu svega, ima li Srbija državu? Drugim rečima, postoji li u Srbiji vladavina prava? Ako ne postoji, može li se o Srbiji govoriti kao o državi u modernom smislu te reči, dakle kao o “servisu” građana, a ne u “primitivnom smislu”, kao grupi na vlasti koja raspolaže “monopolom fizičke sile”.
Mislim da i danas studenti na prvoj godini pravnog fakulteta uče da je država monopol fizičke sile i ta definicija se pripisuje Radomiru Lukiću, mislim iz pedesetih ili šezdesetih godina. Lukić je, međutim, o tome govorio potpuno drugačije jer je pravnicima dao u zadatak da se takvoj državi suprotstave i da brane građane od zle i opake vlasti jer svaka vlast je takva. Poseban zadatak ove vrste dao je sudijama i advokatima da “oslobode narod straha” i tako zavrede svoj i ugled svoje profesije.
Danas govorimo o vladavini prava, o demokratiji, o servisu građana, ali u stvarnosti svedočimo vrlo prizemnim pretvaranjima, simulakrumima i providnim prevarama. Ili je politička elita potcenila inteligenciju građana ili smo zaista trampili nešto za skoro ništa. Međutim, ne događa nam se jedinstvena i nova stvar. Mislim da je istorija satkana od preplitanja različitih sistema vrednosti, načina vladanja, uzdizanja čoveka, ekonomskih padova… ako pogledamo o čemu je govorio Ciceron i kako je objašnjavao državno uređenje, mogli bismo da pomislimo da u nekim delovima govori o današnjoj Srbiji. Polibije je u 2. veku pre nove ere pisao da je dokaz savršenosti čoveka njegova sposobnost da u potpunim promenama sreće sve podnosi uzvišeno i hrabro, te da na isti način treba posmatrati i državno uređenje. Ja bih tome dodao da je neophodno pružiti otpor, pa makar to bilo i uzaludno.

ZA MENE JE NEPRIHVATLJIVO DA JE NEKO ISTOVREMENO JAVNI FUNKCIONER NA VIŠE ZNAČAJNIH POLOŽAJA ZA PRAVOSUĐE I ISTOVREMENO ADVOKAT U PRIVATNOM POSLU

Srbija ima državu, a imam utisak da čekamo na završetak “prvobitne akumulacije kapitala”, s nadom da će iz kakve takve ekonomske stabilnosti višak vrednosti da se prelije u vladavinu prava i druge pozitivne elemente moderne države. To ipak na kraju zavisi od nas samih.

Strah od statistike

Jedan deo problema u kojem se pravosuđe našlo je i preopterećenost predmetima i sporost u postupanju. To je povezano i s kašnjenjem u uvođenju digitalizacije, snimanjem suđenja, elektronskom komunikacijom, ali i s načinom rada u nekim predmetima ili vrstama predmeta. Siguran sam da se dve trećine krivičnih i parničnih postupaka može završiti za upola manje vremena nego što je sada slučaj. Kao primer možemo uzeti to da u parničnim predmetima prvostepeni sudovi po pravilu izvode gotovo sve predložene dokaze jer strahuju da će drugostepeni sud možda ukinuti presudu zbog toga što je odbijen neki od dokaza. U krivici sudovi i dalje postupaju kao da se drže načela materijalne istine i da je zadatak suda da proveri sve činjenice iako je teret dokazivanja optužbe na javnom tužiocu. Uloga sudije mogla bi da bude značajno olakšana kad bi se manje postupalo u zabrinutosti od statistike i kad bi se, na primer, uz primenu tonskog snimanja sudovi zaista držali principa osnovnog i unakrsnog ispitivanja. Sve to povećalo bi i efikasnost suđenja i kvalitet presuda

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. avgust 2021.