U Požegi se uskoro navršava godinu dana od protesta koji će po svoj prilici dovesti do smene lokalnog rukovodstva

U slavu jedne godišnjice

Sad kad se protesti u prestonici zahuktavaju, kada su ih napismeno podržali i profesori beogradskih fakulteta, red je da se prisetimo pionira, onih koji su napravili grudvu koja se, evo, pretvara u lavinu. Reč je, naravno, o Požegi i Požežanima.
Koji će uskoro proslaviti godinu dana kako protestuju i traže – ono što Beograđani traže danas – smenu vlasti. Naravno, lokalne, opštinske, koja je svojom beskrupuloznošću i korumpiranošću oštetila sugrađane za milione evra. I koja je sve to vreme uživala podršku beogradske “centrale”. Ali, kažu dobro obavešteni izvori, tome bi mogao da dođe kraj, odnosno predsedniku opštine Grocka moglo bi da se pridruži i požeško rukovodstvo.

TRG SLOBODE: Ako se nekome čini da je naslov ovog teksta već negde pročitao – u pravu je. Ali ne “negde” već upravo na stranicama Novog magazina, koji je o “požeškoj buni na dahije” pisao (NM 361, 29. mart 2018) među prvima. Dakle, nije zgoreg podsetiti se – a tome može da posluži lep informativni bilten koje organizatori demonstracija redovno sastavljaju – “protesti u Požegi su počeli kao građanski bunt protiv bahatosti lokalne opštinske vlasti februara 2018. godine. Spontanost i nestranački karakter protesta vrlo brzo su postali prepoznatljivi znak jedne od najvitalnijih građanskih inicijativa u Srbiji. Od ‘Razigravanja’, od ‘grudva koja postaje lavina’ do ‘Požeškog proleća’ protesti u Požegi stekli su status brenda građanskog otpora bahatosti na nivou cele Srbije”.
Kako je sve počelo?
Kao povod, kaže za NM Aleksandar Divović, jedan od lidera protesta, poslužila je jedna odluka doneta na trinaestoj – ispostaviće se po lokalnu vlast baš “baksuznoj” – sednici opštinske Skupštine. Lokalna vlast, treba li isticati, u rukama Srpske napredne stranke, rešila je, dakle, da izdvoji 12 miliona dinara za kupovinu jedne zgrade. “Kvaka” je bila u tome što je dotični “objekat” bio em nelegalno sagrađen, em u (su)vlasništvu supruga predsednice SO Požega Zorice Mitrović. Takoreći istog momenta građani su reagovali. Društvene mreže bile su prepune ljutitih komentara nezadovoljnih građana. “Glas naroda”, međutim, opasno je iznervirao g-đu Mitrović, koja je na svom fejsbuk profilu odgovorila jednim “Psi laju, a karavani prolaze”. To je bila inicijalna kapisla za početak protesta – kaže Divović.
Nakon toga građani zakazuju prvi veliki protest za 11. februar, kojem je prisustvovalo blizu hiljadu građana. Dakle, ako se samere Beograd i Požega, to je “po glavi stanovnika” više ljudi nego što se ovih dana skuplja u glavnom gradu. Požežani se, međutim, ne skupljaju tek tako. Već na prvom protestu najavili su tužbe i nastavak demonstracija sve dok se sporni slučaj ne reši. To se, naravno, predsednici SO još manje dopalo, pa je počela da vređa građane najgorim rečima. Građani odgovaraju zakazivanjem drugog protesta za 18. februar i tako grudva počinje da se kotrlja.

INICIJATIVA ZA POŽEGU: “Građani se okupljaju da izraze svoje neslaganje s načinom rada lokalnih vlasti i pozivaju nadležne državne organe da štite zakone i interese stanovnika Požege i države Srbije. I pored pritisaka građana, vlast uporno nastavlja po starom i traži modele kako da ovu nečasnu rabotu završi do kraja. Čak je bilo pokušaja da se promeni Urbanistički plan po ovom pitanju, ali zahvaljujući delovanju građana, slučaj nije zatvoren. Uspeli smo ponovo da taj proces argumentovano osporimo”, podseća sagovornik NM.
Kao nova “viša” organizaciona faza borbe rađa se ideja da građanski otpor postane “Inicijativa za Požegu”. Na pitanje ko čini Inicijativu i kakvi su njeni ciljevi, Divović kaže: “Mi smo grupa slobodnih i dostojanstvenih građana opštine Požega rešenih da uzmu aktivno učešće u političkom životu našeg mesta i u donošenju važnih odluka koje se tiču svih nas. Okupljeni smo oko ideje da se lokalna politika mora voditi na lokalnom nivou, odlučni smo da lokalnu politiku otrgnemo iz centara nekontrolisane moći i da je vratimo u ruke građana. Zato iz dana u dan pozivamo sve slobodnomisleće ljude, spremne da učestvuju u donošenju odluka od neposrednog zajedničkog i opšteg interesa za lokalnu zajednicu, da nam se pridruže”, izgovara takoreći u jednom dahu Divović.
Kako je na pojavu Inicijative reagovala opštinska vlast?
Prema Divovićevim rečima – onako kako aktuelna vlast i inače reaguje. “Nastavljaju zastrašivanje i vređanje građana putem društvenih mreža. Iznose lične podatke građana koji su se javno usprotivili potezima opštinskog rukovodstva”. Na to je, dodaje naš sagovornik, reagovao i sad već bivši Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić, koji je pokrenuo postupak nadzora povodom dobijenih informacija
“I pored pritisaka građana – kaže Divović – vlast nastavlja da sprovodi u delo Odluke koje nisu u skladu sa zakonskim propisima, a mi sve nelegalne radnje procesuiramo kod nadležnih tužilaštava”. Pošto, međutim, ni nadležna tužilaštva svoj posao nisu uradila kako treba, Požežani se obraćaju prvo nadležnim ministarstvima, a na kraju i predsedniku Republike.
“Moram da priznam da je reagovao jedino predsednik Vučić, koji nas je u julu prošle godine obavestio da su svi predmeti koje smo procesuirali, dakle i iz Osnovnog tužilaštva u Požegi i Višeg Tužilaštva u Užicu trenutno na obradi u Specijalnom odeljenju u Kraljevu i da se tamo možemo informisati u kojoj fazi se nalaze ti predmeti. U oktobru smo se uverili da je obaveštenje koje smo dobili od predsednika tačno, dakle predmeti su zaista u Kraljevu, ali kao što ni tada oni nisu krenuli s mrtve tačke, tako je i danas”. Ovde Divoću postavljamo pitanje šta očekuje, kada će Tužilaštvo završiti svoj posao.
“Mislim da to najverovatnije zavisi od interesa Aleksandra Vučića i činjenice da je on u svoje ruke preuzeo sve tri poluge vlasti – zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Kada njemu i njegovoj partiji bude odgovaralo, on će pustiti niz vodu visoke funkcionere na lokalnom nivou, kao što se to desilo sa ovim Simonovićem u Grockoj”, zaključuje Divović

Izveštaj Državnog revizora

U rezultate delovanja Inicijative može se ubrojati i Izveštaj Državne revizorske institucije koji je 26. decembra 2018. objavljen na sajtu DRI. Izveštaj svedoči o skandaloznom odnosu aktuelne lokalne vlasti u Požegi prema budžetskim sredstvima. Brojne su finansijske zloupotrebe za koje su direktno odgovorni predsednik Milan Božić i načelnik opštinske uprave Velimir Maksić. U izveštaju se procenjuje da je najmanje 150 miliona dinara potrošeno suprotno Zakonu.
Da li sajt Državne revizorske institucije ponekad pogleda i neko iz tužilaštva?
Građani čekaju i nastavljaju proteste.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 31. januar 2019.

Danas u inostranstvo odlaze ne samo da nađu posao nego i da tamo ostanu. Odlaze i oni koji imaju posao, i ne samo zbog malih plata. Odlaze jer ne mogu da podnesu nekompetentnost, nepotizam, klijentelizam i primitivizam koji vladaju

Razumljivo je, na neki način, što razne svetske rang-liste ne izazivaju naročitu pažnju ovdašnje javnosti. Šta ima da nam neki Englezi ili Nemci otkrivaju gde živimo, kao da to ne vidimo svakog dana. Tako su nezapaženo prošle dve liste (sa podacima za 2018) objavljene sredinom januara – Barometar slobode Fridrih Nojman fondacije i Indeks demokratije Ekonomist intelidžens junita. Analize ovog tipa svakako nisu savršene jer se pokušavaju izmeriti teško merljive stvari, ali se nešto iz njih ipak može naučiti.

Pre svega – da i sa slobodom i sa demokratijom stojimo loše ili, u najbolju ruku, osrednje. Kada je o demokratiji reč, u Evropi je Srbija u poslednjoj trećini zemalja. Ispred nje su cela zapadna i centralno-istočna Evropa; iza Srbije su balkanske i zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza, izuzev baltičkih, naravno. Sa ocenom 6,41 (od 10) Srbija je svrstana u takozvane manjkave demokratije. Što je najgore, ta ionako slaba demokratija poslednjih godina sve više slabi. Najbolju ocenu (6,71) Srbija je dobila 2014. godine, dakle kada se aktuelni režim tek učvršćivao, koja od tada neprekidno slabi – do prošlogodišnjeg nivoa (koji je doduše isti kao i 2017, što je rezultat činjenice da nije mogla da bude uzeta u obzir cela 2018. inače bi rezultat sigurno bio gori). Bilo kako bilo, demokratija je u Srbiji danas slabija nego pre 10 (6,49) i pre 12 godina (6,62 poena).

Barometar slobode (koji rangira zemlje po stepenu političkih i ekonomskih sloboda i vladavine prava) manjeg je obima i obuhvata 45 zemalja Evrope i centralne Azije. Na toj listi Srbija je na 35 mestu i opet se priča ponavlja: ispred nje su zapadno i srednjoevropske zemlje, dok su iza (neke, ne sve; recimo Makedonija i Bosna i Hercegovina jesu, ali Crna Gora i Hrvatska nisu) balkanske i centralno-azijske zemlje.

Srbija je najslabija u domenu vladavine prava i nalazi se na 37. od 45 mesta. Ali još više od generalno niskih ocena zabrinjavaju tendencije. Naime, i za demokratičnost izbornih procesa, i za medijske slobode, i za nezavisnost pravosuđa konstatuje se “da su u ubrzanom padu”.

Kad se sve skupi, dakle, Srbiju karakteriše sve manje slobode i sve manje demokratije. U takvom “okruženju” nije čudo što se rehabilituju čak i najcrnji fašisti. Poput Dimitrija Ljotića i ljotićevaca. To je možda na prvi pogled eksces, ali u stvari je zakonita posledica opšteg stanja u državi. Pa u skladu s tim nije slučajnost ni to što glavnu ulogu u toj mračnoj raboti imaju državni mediji. Sloboda fašizmu, a narodu – kako se zalomi.

Ljudi, naročito mladi, odlaze iz Srbije. Uvek su odlazili – reći će neko. Tačno, ali su nekada odlazili da zarade pare, pa da se vrate. Danas u inostranstvo odlaze ne samo da nađu posao nego i da tamo ostanu. Odlaze i oni koji imaju posao, i ne samo zbog malih plata. Odlaze jer ne mogu da podnesu nekompetentnost, nepotizam, klijentelizam i primitivizam koji vladaju. Jer nema slobode i demokratije koji omogućavaju da najbolji isplivaju na površinu. Jer vladaju sila i nepravo.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 24. januar 2019.

Spoljna politika za unutrašnju upotrebu, to je osnovni utisak posle susreta predsednika Rusije i Srbije u Beogradu

Putin u Beogradu

Mnogo pirotehnike, kao u Bondarčukovim filmovima, ali malo prave vatre. Tako bi se mogli sumirati utisci nakon prošlonedeljne posete predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina Beogradu. To je, s obzirom na ono od čega se strahovalo – u vezi sa Centrom za vanredne situacije u Nišu – dobro, ali, sa druge strane, bilo bi normalno da Srbija sa Rusijom ima još bolju, pre svega privrednu saradnju. Ovako, dobili smo puna kola protokola i malo šta više od toga.

POLJUBAC: Kao što se i pretpostavljalo, obe strane, i domaćin i gost, susret su (is)koristile pre svega za unutrašnje (u)potrebe. Aleksandru Vučiću je ta poseta bila potrebna da opet mobiliše svoje “jedinice”, tj. pristalice, kao i da malo podmaže svoju glasačku mašinu. Putin je, sa druge strane, bio svestan da je zloupotrebljavan, pa je pokušavao da što više smanji štetu. Zbog toga je bio onako uzdržan tokom celog boravka. U njegovoj pojavi nije bilo energije i kao da je jedva čekao da se maskarada završi. O tome svedoči i činjenica da je ljudima koji su prešli stotine kilometara i čekali ga satima po zimi da im se obrati uputio jednu jedinu, sasvim konvencionalnu rečenicu. Jedino što je od te ravnodušnosti odudaralo bio je poljubac sa Dačićem, mada nije jasno na čiju inicijativu. Biće da je na Dačićevu, koji je dobro raspoloženje manifestovao pevajući na svečanom ručku. Ali kad može turskom sultanu, što ne može i ruskom caru.
Taj poludnevni izlet bio je, međutim, potreban i Putinu. Jer rejting mu je posle nepopularnih mera, tj. smanjenja penzija i povećanja poreza, prouzrokovanih privrednom krizom zbog ekonomskog rata sa Zapadom, drastično opao, pa mu dobro dođe da svojim biračima pokaže da ipak postoji još jedno mesto u svetu gde ga vole i uvažavaju. Tim pre što valjda već pet godina ne ide ni u kakve bilateralne posete (osim u Mađarsku i Tursku) i da nema međunarodnih konferencija na kojima se pojavljuje, gotovo da bi se moglo reći da je u potpunoj izolaciji, pa mu je bilo potrebno da probije taj embargo. Jedan orden, ma kako važan bio, nije previše visoka cena za to. To je i jedino što mu preostaje sve dok je cena nafte na svetskom tržištu ovako niska (50-60 dolara za barel), a nema izgleda da će Amerikanci, koji pumpaju kao ludi, uskoro dozvoliti rast.

STATUS QUO: Na zajedničkoj konferenciji za štampu posle razgovora Vučić i Putin su istakli “visok stepen saglasnosti oko svih pitanja”. To “sva pitanja” odnosilo se u suštini pre svega, ako ne i jedino, na “pitanje” koje je već godinama sporno, ali tom prilikom nije ni pomenuto Tako da bi se u tom kontekstu moglo reći da možda najvažnije za Putinovu posetu Srbiji jeste ono što se nije dogodilo. Ruski Centar za vanredne situacije u Nišu nije dobio diplomatski status. To je za Rusiju u ovom trenutku bilo najvažnije. Tačnije, to je bilo gotovo jedino što je nju u ovom trenutku zanimalo; sve ostalo su sitnice. Činjenica da Vučić tu nije načinio ustupak u Evropskoj uniji i Americi svakako je dočekana sa odobravanjem. I olakšanjem. Vučićeva snishodljivost prema Putinu i, uopšte, čitavo to pozorište oko njegovog boravka, malo će ih doticati. Prihvatiće to kao komad namenjen lokalnoj publici. Sa druge strane, to pokazuje da je i Vučić svestan da u pogađanju oko Kosova nešto može da dobije samo od EU i SAD; EEU (Evroazijska ekonomska unija) tu ništa ne može da mu donese.

PUTIN JE POKUŠAVAO DA ŠTO VIŠE SMANJI ŠTETU. ZBOG TOGA JE BIO UZDRŽAN TOKOM CELOG BORAVKA. U NJEGOVOJ POJAVI NIJE BILO ENERGIJE I KAO DA JE JEDVA ČEKAO DA SE MASKARADA ZAVRŠI

Ono što se takođe nije desilo – Putinova poseta nije donela ništa novo oko još jednog geoekonomskog, ali pre svega geopolitičkog pitanja, tj. oko gasovoda Turski tok. To, za razliku od prethodnog, tj. saglasnosti oko Centra, za Srbiju nije baš toliko dobro, ali nije ni neočekivano. Naravno, bilo bi bolje da je Srbija dobila još jedan pravac snabdevanja, makar taj gas takođe bio iz ruskih izvora, ali je takođe bilo jasno da se taj posao zaglavio i da se neće odglaviti sve dok se i odnosi između Zapada i Rusije ne uvedu u normalne tokove. Ruski predsednik je u tom pogledu bio prilično otvoren. “Spremni smo da nastavimo izgradnju Turskog toka i za evropske potrošače, mnogo je njih koji su zainteresovani, imamo i više nego dovoljno resursa, spremni smo da ulažemo u infrastrukturu na teritoriji Srbije, ali u daljoj realizaciji tog projekta malo šta zavisi od nas”, istakao je Putin, dodavši kao utehu da će se “očuvati i tranzit gasa kroz Ukrajinu”. Ne može ovde da se ne primeti da Rusija već više od 10 godina maše milijardama evra investicija – najpre 1,9 milijardi evra za Južni tok, pa sada 1,4 milijarde evra za Turski tok, ali dosad nije uložila ni evro, čak ni u projekte koji ni od koga do od nje nisu zavisili, kao što je gasifikacija jugoistočne Srbije.

PRAZNINA: U stvari, pravo razočaranje predstavljala je privredna delegacija koja je doputovala sa ruskim predsednikom. Koja je bila vrlo “tanka”. Tako da kad se još uzme u obzir da se glavni deo Putinove posete odigrao u Hramu svetog Save i ispred njega, ona kao da je više imala religijski nego svetovni karakter. Kao da je došao šef Ruske pravoslavne crkve, a ne šef ruske države.
Silesija raznoraznih “memoranduma” koji su ispotpisivani u Palati Srbija – prema nekim informacijama ima ih tačno 21, ali ih nema na sajtu Vlade – više je trebalo da posluži da se zabašuri ta “zvečeća praznina”.
Recimo, kao primeri te puke birokratske forme u ovoj prilici mogu se navesti “Protokol o razmeni ratifikacionih povelja o socijalnom osiguranju”, kao i “Memorandum o međusobnom razumevanju i saradnji u oblasti socijalne zaštite”, koje su potpisali ministri rada Rusije i Srbije Maksim Topilin i Zoran Ðorđević. Slično važi za “Zajedničku izjavu između Vlade Rusije i Vlade Srbije o osnivanju i uslovima delatnosti kulturno-informativnih centara. Ili “Plan konsultacija između MSP Srbije i Ministarstva inostranih poslova Rusije za 2019-2020. godinu” itd., da ne nabrajamo više.
Neki su bili sasvim bizarni, kao što je onaj o rusko-srpskoj saradnji u oblasti istraživanja i korišćenja kosmičkog prostora u mirne svrhe, na koji je svoj potpis stavio generalni direktor Roskosmosa Dmitrij Rogozin. Ili onaj koji se tiče korišćenja atomske energije u mirnodopske svrhe, koji su parafirali generalni direktor Rosatoma Aleksej Lihačov i ministar zadužen za inovacije u Vladi Srbije Nenad Popović.
Kad smo već kod inovacija, reklo bi se da je tu napravljen najveći “proboj”. Pod firmom “prvog digitalnog dijaloga između Srbije i Rusije” potpisano je šest sporazuma u oblasti inovacija i digitalne ekonomije. Ali, tu je “banku” ovog puta uzela predsednica Vlade. Izražavajući uverenje da “Srbija ima jedinstven potencijal da postane hab za visokotehnološke kompanije”m Ana Brnabić je najavila da će “u narednom periodu biti reformisan set zakona vezanih za elektronsku trgovinu i donet novi zakon koji će omogućiti registraciju investicionih, tj. venture capital fondova”, kao i da će se “liberalizovati uslovi za izdavanje viza i zapošljavanje stranih stručnjaka kako bi se obezbedio nesmetani dolazak stručnjaka iz celog sveta”. Međutim, nijedan od potpisanih sporazuma ne donosi ništa konkretno, sve je u sferi lepih želja i dobrih namera.
Jedino konkretno što je potpisano jeste ugovor o kreditu vrednom 230 miliona evra, koji su potpisali generalni direktori RŽD Internešenel Sergej Pavlov i Infrastrukture Železnice Srbije Miroljub Jevtić. Naravno, nazočna je bila i potpredsednica Vlade i ministarka saobraćaja, građevinarstva i infrastrukture Zorana Mihajlović. Tim novcem trebalo bi da se finansira izgradnja jedinstvenog Dispečerskog centra za upravljanje železničkim saobraćajem u Srbiji (127 miliona evra), zatim izgradnja elektrotehničke infrastrukture na pruzi Stara Pazova – Novi Sad (92 miliona) i izrada projektno-tehničke dokumentacije za rekonstrukciju 210 kilometara barske pruge od Valjeva do granice sa Crnom Gorom (11 miliona evra). Međutim, uslovi pod kojima je kredit dobijen nisu saopšteni.
Od svega ostalog što je potpisano najkonkretnije zvuči dogovor o povećanju kapaciteta hidroelektrane Đerdap 2 za oko 25 odsto, potpisan između ruske firme Silovije mašini i Elektroprivrede Srbije. Međutim, kao što se iz same formulacije “dogovor” može zaključiti, i to je na prilično dugom štapu.
Sve u svemu, kao što je rečeno na početku teksta, nimalo fascinirajuće – prilično razočaravajuće.

NAJVAŽNIJE ZA PUTINOVU POSETU SRBIJI JESTE ONO ŠTO SE NIJE DOGODILO. RUSKI CENTAR ZA VANREDNE SITUACIJE U NIŠU NIJE DOBIO DIPLOMATSKI STATUS

LAVROV: Gorepomenuti “visok stepen saglasnosti” podrazumeva i da se Rusija ne suprotstavlja opredeljenju Srbije da (jednog dana – a možda i pre) postane članica Evropske unije. Međutim, u praksi to često izgleda drugačije. Tako je šef ruske diplomatije Sergej Lavrov dan uoči Putinove posete Beogradu na konferenciji za štampu u Moskvi zatražio od Evropske unije “da ne zahteva od Srbije da se opredeljuje između Moskve i Brisela”. Stvar je u tome što se Srbija već opredelila za članstvo u EU, pa u tom smislu i za Brisel. Čak je na tom putu nešto i odmakla. Tražiti u ovom trenutku od nje da se “ne opredeljuje” predstavlja, u stvari, poruku Srbiji – da odustane od Evropske unije.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. januar 2019.

U Srbiji prilike su take: narod se plaši vlasti, pa ne ulaže; vlast se plaši naroda, pa ni ona ne ulaže, osim u resore sile

Srbija 2019.

Očekivalo se, makar potajno, da će zvanična prognoza privrednog rasta od 3,5 odsto za 2019. sigurno biti premašena, možda i za pola procenta, a evo, tek što je godina počela, ozbiljno se postavilo pitanje da li će i ta relativno skromna i “konzervativno” planirana stopa biti ostvarena.
Dva su razloga za takvo “preumljenje”, oba na neki način spoljna. Prvi je globalnog karaktera, tj. mogućnost da dođe do neke ekonomske krize na svetskom nivou. Mediji su ovih dana puni mračnih upozorenja. Iako su ekonomisti koji predviđaju neku dublju i širu krizu, sličnu onoj iz 2008 – koja je zapravo zahvatila samo razvijene zemlje – vrlo retki, tj. preovlađuju među njima profesionalni “katastrofičari”, naravno da bi neki veliki privredni “cunami” mogao lako da zapljusne prilično nezaštićene i bez ikakvih lukobrana obale Srbije. Ali, o tome je u ovom trenutku prerano konkretnije govoriti.
Drugi razlog je zapravo lokalnog karaktera, do juče bismo ga mogli zvati i domaćim. Radi se, nije teško pogoditi, o carinama od 100 odsto koje je Kosovo uvelo na robu iz (centralne) Srbije. Prema računici koju je u najnovijem broju Makroekonomskih analiza i trendova izneo Ivan Nikolić, ta bi zabrana mogla privredni rast Srbije da smanji 0,5 do 0,7 procentnih poena. Što znači da bi rast BDP-a u ovoj godini pao na (ispod) tri odsto. Doduše, neki privrednici, poput Radovana Vukadinovića, direktora gornjomilanovačkog Metalca, tu su procenu pokušali da ublaže rekavši da će dobar broj preduzeća naći nova tržišta, ali i da šteta bude upola manja, to će za inače spororastuću srpsku privredu biti značajan gubitak.
Nizak privredni rast je, dakle, glavni ekonomski problem Srbije. Ali i politički. Što se vidi iz marketinški do “besvesti” eksploatisanih podataka o (relativno) visokoj stopi rasta tokom prošle godine. A još više po frontalnom napadu na Ljubomira Madžara zbog tvrdnje da je Srbija, zajedno sa Hrvatskom, na dnu razvojne lestvice u celoj centralno-istočnoj Evropi. Nije se znalo sa koje strane – da li sa državnog vrha ili od botovske pešadije – stižu “udarci”. Koji su, naravno, svi mašili jer ako se ne uzme u obzir samo prošla nego pet ili 10 poslednjih godina, onda su podaci nesumnjivo na Madžarevoj strani.
Madžar je, zapravo, tu svoju (negativnu – za aktuelnu vlast) ocenu izneo još krajem prošle godine na savetovanju ekonomista (22. decembra, Naučno društvo ekonomista Srbije i beogradski Ekonomski fakultet), čija je glavna tema bio privredni razvoj. Tačnije, zašto Srbija ekonomski zaostaje i šta je potrebno uraditi da bi se taj trend prekinuo i preokrenuo?

ŠTEDNJA = ULAGANJA: Lako je njima da štede kad su bogati. To je otprilike predstava koja važi u Srbiji. A u stvari, istina je obrnuta: oni su bogati zato što štede. Naravno, ovde se ne misli, ili bar ne prvenstveno, na “klasičnu” štednju građana u bankama ili slamaricama. Nego na opšte, društveno odlaganje potrošnje danas da bi se više moglo trošiti sutra. Drugim rečima – reč je o investicijama.
Nije ni uteha ni opravdanje za ove današnje, misli se – vlasti, ali investicije u Srbiji niske su odavno. Kako je na pomenutom skupu podsetio Milojko Arsić, u Srbiji su investicije bile visoke samo u doba socijalizma, kada su bile zakonski propisivane. Mada su i u tom “sistemu” od početka osamdesetih kada je zemlja zapala u krizu bile vrlo niske. Tokom devedesetih investicije su se srozale na još niži nivo, da bi posle obaranja Miloševića 2000. porasle, ali ni tada, ako se uzme prosek celog razdoblja, nisu bile na potrebnom nivou. Od krize 2008. investicije opet padaju na vrlo niske grane. Međutim, kada su uporede razdoblja pre i posle devedesetih, konstatuje Arsić, pokazuje se da Srbija nije uspela da administrativne metode obezbeđivanja visokih investicija zameni metodama zasnovanim na investicionim podsticajima.
Sve u svemu, ukupne investicije u Srbiji danas su od proseka centralno-istočne Evrope i Zapadnog Balkana niže za preko pet odsto bruto domaćeg proizvoda. Zašto su, međutim, investicije niske? To jest, šta smeta da budu veće. Kada se pogledaju “neposredne determinante investicija”, Kaže Arsić, “može se reći da su one u Srbiji čak i povoljne”. Kamatne stope su već nekoliko godina niske, a isto važi i za poreze na dohotke od kapitala. Naime, mada su pre neku godinu porezi na dobit i na dividendu povećani sa 10 na 15 odsto, i dalje su niski u poređenju sa drugim zemljama. Takođe, poreske olakšice su visoke i dodatno snižavaju troškove upotrebe kapitala, konačno subvencije u novcu i naturi visoke su, pa i one dodatno snižavaju troškove upotrebe kapitala.

ŠTEDNJA = ULAGANJA: Lako je njima da štede kad su bogati. To je otprilike predstava koja važi u Srbiji. A u stvari, istina je obrnuta: oni su bogati zato što štede. Naravno, ovde se ne misli, ili bar ne prvenstveno, na “klasičnu” štednju građana u bankama ili slamaricama. Nego na opšte, društveno odlaganje potrošnje danas da bi se više moglo trošiti sutra. Drugim rečima – reč je o investicijama.
Nije ni uteha ni opravdanje za ove današnje, misli se – vlasti, ali investicije u Srbiji niske su odavno. Kako je na pomenutom skupu podsetio Milojko Arsić, u Srbiji su investicije bile visoke samo u doba socijalizma, kada su bile zakonski propisivane. Mada su i u tom “sistemu” od početka osamdesetih kada je zemlja zapala u krizu bile vrlo niske. Tokom devedesetih investicije su se srozale na još niži nivo, da bi posle obaranja Miloševića 2000. porasle, ali ni tada, ako se uzme prosek celog razdoblja, nisu bile na potrebnom nivou. Od krize 2008. investicije opet padaju na vrlo niske grane. Međutim, kada su uporede razdoblja pre i posle devedesetih, konstatuje Arsić, pokazuje se da Srbija nije uspela da administrativne metode obezbeđivanja visokih investicija zameni metodama zasnovanim na investicionim podsticajima.
Sve u svemu, ukupne investicije u Srbiji danas su od proseka centralno-istočne Evrope i Zapadnog Balkana niže za preko pet odsto bruto domaćeg proizvoda. Zašto su, međutim, investicije niske? To jest, šta smeta da budu veće. Kada se pogledaju “neposredne determinante investicija”, Kaže Arsić, “može se reći da su one u Srbiji čak i povoljne”. Kamatne stope su već nekoliko godina niske, a isto važi i za poreze na dohotke od kapitala. Naime, mada su pre neku godinu porezi na dobit i na dividendu povećani sa 10 na 15 odsto, i dalje su niski u poređenju sa drugim zemljama. Takođe, poreske olakšice su visoke i dodatno snižavaju troškove upotrebe kapitala, konačno subvencije u novcu i naturi visoke su, pa i one dodatno snižavaju troškove upotrebe kapitala.

AKO DOMAĆI INVESTITORI VIDE NASILJE NA IZBORIMA, NASILJE U SKUPŠTINI,
NASILJE NAD MEDIJIMA – TO ZA NJIH ZNAČI POVEĆANI RIZIK JER ZNAJU DA NASILJE
RAĐA SAMO VEĆE NASILJE. I BEŽE IZ ZEMLJE JER SU, MA KAKAV SE NOVI SMAK SVETA
PREDVIĐAO, TAMO RIZICI MANJI

Zašto su onda investicije – domaće, to valja naglasiti jer su strane zapravo visoke – tako male? U najkraćem – zato što je niska domaća štednja. Podaci govore (a slika “plastično” prikazuje) da je štednja u Latinskoj Americi dvostruko veća nego u Srbiji; štednja (reč je o proseku, naravno) u centralno-istočnoj Evropi dva i po puta je veća, a štednja u istočnoj Aziji čak 3,5 puta veća nego u Srbiji. Ne treba, međutim, opravdanje za to, kao što se u nas često čini, tražiti u siromaštvu. Nacije ne moraju biti bogate da bi štedele. Štednja u zemljama poput Rumunije, Bugarske ili Makedonije, u razdoblju između 2013. i 2017. godine, iznosila je 22-23 odsto BDP-a, dok je u Srbiji bila upola manja – oko desetak odsto BDP-a.
Naravno, tu nije kraj ovoj pitalici. Jer, logično se dalje postavlja pitanje zašto je štednja u Srbiji mala. Zar su stanovnici Srbije, da ne kažemo Srbi i Srpkinje, baš tolike raspikuće?

ULAGANJE = POVERENJE: Odgovor je, naravno, u pomenutim podsticajima. Kojih nema. Naime, da bi ljudi štedeli, što znači investirali u budućnost, potrebno je da u tu budućnost veruju. Ako ne veruju, ako vide kako svakoga dana hiljade ljudi odlazi u inostranstvo, ako se i oni sami spremaju da to uskoro učine, odnosno, kad se radi o biznismenima, ako vide kako se otimaju firme i poslovi, naravno da neće štedeti, to jest investirati. Bar ne u Srbiji.
Sa druge strane, ako se radi o vlasti koja takođe gleda kratkoročno, pa vidi – a u strahu su velike oči – da su joj dani odbrojani, onda ni ona neće baš investirati. Ili će, ako namerava da po svaku cenu sačuva svoju poziciju, kao što je u Srbiji izgleda slučaj, povećavati investicije u vojsku i policiju umesto u zdravstvo i prosvetu.
Iako premijerka Ana Brnabić pokušava da nas uveri u suprotno. Pa je tako pre nekoliko meseci izjavila da Srbija “treba da promeni paradigmu privrednog razvoja”, tj. da treba da se sa “privrede zasnovane na investicijama transformišemo u privredu zasnovanu na inovacijama”.
Ideja, naravno, nije nova, nije ni loša, naprotiv, u najrazvijenijim zemljama to je odavno slučaj, ali je “kvaka” u tome što ona, s obzirom na celokupne prilike koje u Srbiji vladaju, više liči na još jednu marketinšku “patku” nego na ozbiljnu politiku.
Jer, kako kaže već pominjani Arsić, investicije su kod nas niske, tako da nemamo šta da napuštamo, tj. sa čega da “prelazimo”. A drugo, inovacije su posledica investicija u istraživanje i razvoj. Zapravo, ako prethodno niste investirali u tzv. fizički kapital, u mašine i opremu, onda nećete moći da iskoristite ni ljudski kapital jer ljudi neće imati na čemu da pokažu kreativnost. “Investicije i inovacije se ne isključuju, ljudski kapital je komplementaran fizičkom”, ističe Arsić.
Na kraju, kao što je poznato, kapital je “plašljiva zverka”. On voli ne samo ekonomsku sigurnost (nisku inflaciju, stabilan devizni kurs itd.) nego i pravnu (profesionalnu upravu, nezavisno sudstvo) i političku – normalan partijski život, demokratiju. Ako domaći investitori vide nasilje na izborima, nasilje u Skupštini, nasilje nad medijima – to za njih znači povećani rizik jer znaju da nasilje rađa samo veće nasilje. I beže iz zemlje jer su, ma kakav se novi smak sveta predviđao, tamo rizici manji.

Niske domaće investicije

Niske ukupne investicije u Srbiji posledica su osetno nižih javnih investicija, koje su u proseku niže 1,3-2 odsto BDP-a godišnje, i vrlo niskih domaćih privatnih investicija, koje su preko pet odsto BDP-a niže od proseka zapadnog Balkana, a 7-8 odsto BDP-a niže od proseka EU i CIE.
Nasuprot tome, strane direktne investicije su relativno visoke: 3-4 odsto BDP-a veće su od proseka CIE i EU.
Prošle godine se situacija malo popravila jer su investicije porasle (oko jedan odsto BDP-a) usled rasta domaćih javnih i privatnih ulaganja. Ali je jaz u odnosu na zemlje Zapadnog Balkana i centralno-istočne Evrope i dalje veliki i iznosi između 2,4 i 3,7 odsto BDP-a.

Država, kočnica razvoja

Da je Srbija investirala koliko i zemlje centralno-istočne Evrope, naravno relativno, tj. u odnosu na svoj BDP, to bi u poslednjih desetak godina donelo više od četiri milijarde evra novih ulaganja ili, recimo, oko 400 kilometara više auto-puteva, rekao je na pomenutom savetovanju Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta. U poslednjih pet godina, istina, investicije rastu, ali “zahvaljujući” veoma niskoj osnovi iz 2013. godine. Tako da, i pored povećanja u poslednjih nekoliko godina, javne investicije u Srbiji još nisu dostigle svoje pretkrizne nivoe (pre 2009. godine).
Višegodišnji prosek zemalja CIE je 4,5 odsto BDP-a, ali u periodima ubrzane izgradnje infrastrukture, što je otprilike razdoblje u kojem se Srbija sada nalazi, izdvajale su i preko pet odsto BDP-a:
– Hrvatska (6% 2001-2009);
– Češka (5% 1995-2011);
– Bugarska (5,1% 2007-2010; 5,3% 2013-2015);
– Rumunija (5% 2006-2017; preko 6% u 2007. i 2008).
To bi omogućilo sustizanje zemalja CIE, unapredilo pristup infrastrukturi i njen kvalitet i, naravno, dovelo do ubrzanja privrednog rasta.
Dakle, Srbija bi morala da poveća javne investicije na pet odsto BDP-a. Na prvi pogled, ona se tom cilju približava jer je javna ulaganja sa prošlogodišnjih 3,6 povećala na četiri odsto BDP-a. Ali, problem je što to povećanje nije otišlo u infrastrukturu, zdravstvo i školstvo nego u vojsku i policiju.

Mraz dolazi iz Moskve

Najveća ruska investicija u Srbiji u poslednjih desetak godina jeste onaj mozaik za hram Sv. Save. Za koji kažu da vredi oko pet miliona evra. Zato je i predviđeno da ruski predsednik tamo održi govor. Jer, osim tog opijuma “dlja naroda” što bi rekao Bulgakov, Rusija nema šta drugo da ponudi Srbiji.
Rusija je u ogromnoj krizi i tako će biti, tj. biće sve gore sve dok bure (barel = 149 litara) nafte bude koštalo 50 dolara. Kad bude 150 kao pre desetak godina, biće to druga priča, ali zasad stvari stoje tako. I tako će biti još dugo.
Ako slušate ministre u Vladi Republike Srbije, ministra Antića, recimo, energetika će biti u vrhu agende razgovora. Koje će to, međutim, teme tačno biti – nije poznato. Pretpostavlja se gas, ali Rusija tu zapravo nema ništa da ponudi; sve što je nudila – izjalovilo se.
Ministar bez portfelja “zadužen za visoke tehnologije” Nenad Popović najavio je čak sedam sporazuma. Reč je, navodno, o izvozu softvera. Možda bi nešto mogao da napravi Biosens institut, ali ni njemu ni ostalima, ako ima ekonomskih rezona, nije potrebna nikakva državna pomoć.
Najavljeni su i “novi projekti” u infrastrukturi. Zasad se zna samo to da je “njihova vrednost” 230 miliona evra, ali se ne zna ni o čemu se radi ni da li je reč o zajmu, mada najverovatnije jeste, a ako je kredit, pod kojima uslovima itd.
Sve u svemu, ispada da je najznačajniji deo Putinove posete onaj u Hramu na Vračaru i oko njega. Što je, ma kako malo bilo, zapravo isuviše jer Rusija u ovom trenutku svojom podrškom “zamrznutom konfliktu” zapravo zamrzava celu Srbiju. Kako je to pre pola veka rekao Zdenjek Mlinar – Mraz dolazi iz Kremlja.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. januar 2017.