Beograd je ključ Srbije, pa je odmah nakon predsedničkih izbora bilo jasno da će Vučić u tu kampanju upregnuti sve raspoložive, a to znači pre svega državne resurse

Beograd je pokazao budućnost Srbije, a Beograđani veću zrelost od svoje političke elite. Što je najvažnije, beogradski izbori su pokazali da biračko “telo” zna šta hoće, ali da to ne zna “glava”.

Ovi izbori su pokazali da je biračko telo – u glavnom gradu, a uskoro verovatno u celoj zemlji – isparcelisano na tri (manje-više) velike političke partije, tj. bloka. Jedan čine radikali, oličeni u Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci; drugi demokrati (u liku Đilasa i Šapića – što nam je to nam je), a treći (Dačićevi, za sada) socijalisti. Verovatno se tu može naći mesta za još jednu-dve stranke, ali to je uglavnom to. Birači su još pokazali da im nisu bliske ekstremne stranke, bilo na desnoj bilo na levoj strani političkog spektra, što takođe nije loše. Ako se još uzme u obzir da su ovi srpski “narodnjaci” (makar oficijelno, a dokle će ne znamo) proevropski nastrojeni, neko ko čitavu stvar posmatra iz Berlina ili Brisela mogao bi biti sasvim zadovoljan. Nama ovde, naravno, smeta što sve te partije nisu evropskog nego balkanskog “tipa” i što u Srbiji ne vladaju evropska nego balkanska pravila, ali gledano iz “ptičje perspektive” čini se da je politička scena u Srbiji (najzad) postavljena generalno dobro, takoreći “prirodno” i u duhu “srpske tradicije”.

Ali, to ne znači i da je zacementirana. Da bi se taj raspored snaga učvrstio potrebno je da opozicione stranke, pre svega one demokratske, beogradske izbore shvate kao signal, kao uputstvo za dalje delovanje. Nema sumnje, naime, da je glavni uzrok, ne toliko njihovog poraza koliko njegove ubedljivosti, u rascepkanosti opozicije. Kao što sam napisao nedugo nakon predsedničkih izbora, nije bilo neophodno da se sva (koliko-toliko demokratska) opozicija ujedini u jednu kolonu; bilo je dovoljno da se naprave 2-3-4 prirodne koalicije. Umesto toga, opozicija je nastupila po sistemu “svaka vaška obaška”, tj. podeljena na desetak lista koje su se, uzgred, ne retko više borile između sebe nego protiv Vučića. Tako da je on mogao da ih mirno prepusti njihovoj neveseloj sudbini. Ali, on ni ovoga puta ništa nije prepustio slučaju, pa je sam napravio još 10 lista, tako da konfuzija i kakofonija budu potpuni. Posledica: znatan broj birača je odlučio da 4. marta ostane kod kuće.

Beograd je ključ Srbije, pa je odmah nakon predsedničkih izbora bilo jasno da će Vučić u tu kampanju upregnuti sve raspoložive, a to znači pre svega državne resurse. I on se ničega nije odrekao, nijedan segment “bojnog polja” nije ostavio nepokrivenim. Na Kesića je odgovorio Pajkićem, na 100 opozicionih intelektualaca poslao je svojih hiljadu. Njegovi “lovci” na sigurne glasove krstarili su neumorno čitavim gradom i njegovom bližom i daljom okolinom. S tim u vezi, zabeležen je možda najveći paradoks ovih izbora. Kampanja od vrata do vrata trebalo je da bude najveća snaga opozicije koja nema novca za plakate, bilborde i TV spotove i nema pristup (glavnim) medijima. Umesto toga, ona tu vrstu kampanje uopšte nije vodila. Ne znam koliko je na to uticao animozitet koji su prema tom obliku stranačkog rada (valjda iz odbojnosti prema Vučićevim aktivistima) proizvodili i širili opozicioni analitičari, tek opozicija je tu praktično sama sebe razoružala. Tako da je Vučić od te kampanje komotno mogao i da odustane. Ali nije, ne zato što mu je ona stvarno nešto značila nego zato što je hteo da svoju armiju “anketara” zadrži pod neposrednom finansijskom i operativnom kontrolom. Uzgred, negativan stav prema direktnom marketingu, tj. prema prodaji (bilo koje robe, pa i partijskog programa) preko telefona ili čak kucanjem na vrata, u Srbiji je prvo izrazila desnica (navodno zarad zaštite porodice, privatnosti itsl.), ali je onda i levica oberučke prihvatila tu paranoičnu priču.

Kada smo već kod marketinga, čini se da je tu opozicija napravila još jednu krupnu grešku. Naime, na “funkcionersku kampanju”, koja je po definiciji “obećavajuća”, opozicija je odgovorila “još žešćom vatrom”, tj. još većim obećanjima. Đilasov slogan “svi obećavaju, ja garantujem” to najbolje pokazuje. Naravno, nadgornjavanje obećanjima se na kraju pretvori u farsu u koju niko ne veruje, ali opozicija od toga ništa nije dobila. Sa druge strane, ona (gotovo) uopšte nije koristila brojne afere i nepodobštine koje je u toku svoje petogodišnje vladavine napravio Vučić. Recimo, primer sa novogodišnjom jelkom od skoro 100.000 evra niko nije eksploatisao, katastrofalno stanje gradske infrastrukture takođe, niko nije ni pomenuo da se Srbija pod Vučićem razvija najsporije u regionu, da je Evropska unija sve dalje itd. U principu, o karakteru i fokusu političke kampanje treba da se odlučuje na osnovu detaljnih i stručnih istraživanja javnog mnjenja. To opozicija, za razliku od Vučića, gotovo uopšte nije radila. Delom verovatno i zbog toga što nije imala novca, ali i njega bi bilo više da se njeni lideri nisu ponašali tako sektaški i nesaradljivo.

Konačno, mada ne i najmanje bitno, beogradski izbori su pokazali da su državni službenici, ovog ili onog tipa, Vučićeva najjača izborna baza. Od hiljadu intelektualaca koji su potpisali pismo podrške Vučiću, 99 odsto njih je sa državnih jasala. Nema Vučić bazu u privatnom sektoru. Retki pojedinci među njima koji su ga podržali samo su oni priključeni na “državnu kasu” i iz sfere “kulture”.

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 08. mart 2018.