Već dva meseca građani Požege protestuju protiv kabadahijske lokalne vlasti

 

Požeška buna na dahije

 

Digla se Požega. Već dva meseca Požežanke i Požežani protestuju. Svakoga dana okupi se njih neveliki broj, neki bi rekli “šačica”, ali je to u stvari stisnuta pesnica otpora jednoj ostrvljenoj, kabadahijskoj vlasti. Kao i obično, povod gotovo da je banalan – ko zna koliko je sličnih poteza lokalnih moćnika širom Srbije prošlo bez ikakve reakcije, ali je ovog puta – usred zime kad joj vreme nije – usledila akcija. Šta akcija? Pravi ustanak. Ne više samo da se spreči još jedna pljačka narodne imovine nego u odbranu prava na dostojanstvo, u odbranu slobode. Zato nije slučajno da se bilten – skromne forme, ali blistave suštine – koji organizatori protesta izdaju zove, a kako bi drugo nego “Glas slobodne Požege”.

 

PSI LAJU: “Psi laju – karavani prolaze”, tako je predsednica Skupštine Opštine Požega Zorica Mitrović na društvenim mrežama prokomentarisala reakcije građana na odluku koja će se pokazati kobnom za tamošnju vlast. Jer to je konačno uverilo građane da moraju nešto konkretno da preduzmu i da Fejsbuk, Tviter i ostali više nisu dovoljni.

Naime, kada je SO Požega negde u januaru odlučila da izvrši rebalans opštinskog budžeta za 2018. i izdvoji 12 miliona dinara za kupovinu inače nelegalno izgrađenog objekta koji se nalazi tik uz gradsku sportsku halu, e da bi navodno u tom “objektu”, tj. kući, izgradila teretanu i fitnes salu, društvene mreže su se takoreći usijale od protesta građana. Jer, ne samo što je dotični objekat bio nelegalno sagrađen nego su i njegovi vlasnici, nećete verovati dragi čitaoci – ma šta nećete, naravno da hoćete – bračni drug i dever upravo pomenute gospođe Mitrović. Ne bi bilo fer ovde nepomenuti da su i na samoj sednici Skupštine dvoje odbornika Gordana Stević i Slavko Nikolić ukazivali na nelegalnost takve odluke i upozoravali na njene posledice, ali se na to niko od, treba li naglašavati, SNS većine nije ni osvrnuo. Misleći očigledno ono što je sutradan predsednica Opštine i napisala.

“Kap je prelila čašu”, kaže za Novi magazin Đorđe Stevanović, jedan od pokretača i organizatora protesta. “Ljudi nisu mogli da veruju da osoba na takvoj funkciji, koja je pri tom lično materijalno zainteresovana u celoj stvari, građane koji su iskazali svoj sud o jednoj očigledno nezakonitoj odluci jednostavno naziva psima. I zato smo rešili da tog dana, 1. februara, u šest sati po podne izađemo na gradski trg i izrazimo svoje nezadovoljstvo. Okupilo se tada možda nas pedesetak, ali smo se dogovorili da za 11. februar u 16 časova zakažemo novi veliki protest, da do tada formulišemo naše zahteve, kao i da na razne načine i svim sredstvima koja nam stoje na raspolaganju, naravno legalnim, pozovemo naše sugrađane da izađu na taj protest”, opisuje Stevanović početak “požeške bune”. “Istovremeno”, dodaje, “manja grupa nas odlučila je da se na trgu sastaje svakoga dana i da na taj način animira građane, a nervira opštinare”.

Zanimljivo je da nijedan član tog “tvrdog jezgra” pobune koji su se nazvali – mada još nisu formalno registrovani, procedura je komplikovana – Grupa građana “Protesti u Požegi” – nije član nijedne partije. Što ne znači da podršku stranaka odbijaju, ali bar zasad žele da zadrže autohtoni i autonomni status. “Javnu podršku ubrzo su nam dale i političke partije. Prvo se oglašavaju Dveri, a zatim i ostale, na protestima ima i članova Demokratske stranke, Srpske radikalne stranke, pa čak i Srpske napredne stranke. Ali mi organizatori stojimo na stanovištu da je ovo građanski protest koji okuplja sve nezadovoljne građane, bez obzira na to da li su uključeni u neku političku partiju ili ne”.

Na pitanje kako demonstranti finansiraju svoje akcije Teodora Zarić, profesor psihologije u Tehničkoj školi, kaže da je Organizacioni odbor doneo odluku da će sve aktivnosti finansirati iz sopstvenih sredstava do momenta kada bude registrovano udruženje građana. A i onda će opet celu stvar finansirati sami građani, samo se nadaju da će ih biti više; “pare od ove države”, kaže Teodora, “nećemo tražiti”.

Naša sagovornica takođe naglašava da “organizatori strogo vode računa da se sve aktivnosti sprovode u skladu sa Ustavom i zakonima Srbije, te da okupljanja moraju biti mirna i dostojanstvena, a aktivnosti na društvenim mrežama po propisanim pravilima i bez uvredljivih komentara”.

“Pojava mladih ljudi već na prvom protestu prijatno je iznenadila okupljene”, priča Stevanović. Svi su očekivali ‘stara lica’, dobro poznata. Ali mi smo želeli da od samog početka promovišemo nove, mlade ljude, one koji dosad nisu bili uključeni ni u kakve političke partije, pa ni u politički život uopšte. Naša sreća je da nismo morali ni da ih mnogo tražimo ni da ih dugo nagovaramo. Sami su došli” – ističe Stevanović.

“To kao da je osokolilo i starije, pa su na tom prvom mitingu govorili pomenuti odbornici – a valja ih opet pomenuti – Gordana Stević i Slavko Nikolić, koji su, kao da smo se dogovarali, ponovili da su potrebni novi, mladi, obrazovani, vredni i spremni da rade na dugoročnom planu da bi život u svom gradu uredili po svojoj meri i u skladu sa svojim potrebama”. Tako, u stvari, nekad ne može da sakrije svoju egzaltiranost Stevanović, koji je kao dugogodišnji privrednik, sa iskustvom i u društvenom (bio blizu da Budimku načisto izvadi iz “čabra”, ali su ga vlasti sprečile) i u privatnom sektoru, svašta preko glave preturio.

 

KAD MUZIKA UTIHNE: Kao i svaki trg, i ovaj u centru Požege ispunjen je kafićima. Kada se odvija protest, primećen je jedan zanimljiv fenomen – muzika po SUR-ovima se gasi da bi gosti, kojih kako se takođe priča ima više nego obično, mogli da čuju šta se na trgu govori.

Na pitanje kako – mada je Požega mali grad i sve se brzo raščuje – pozivaju i animiraju ljude da se priključe protestu, Teodora odgovara: “Preko društvenih mreža, deljenjem flajera, lepljenjem plakata, putem štampanog biltena Glas slobodne Požege u kojem iznosimo podatke o malverzacijama i nezakonitim radnjama vlasti, a naravno i ličnim kontaktima i ubeđivanjima”. Odgovarajući na pitanje kakve su reakcije, Divović kaže: “Ljudi nas podržavaju u mnogo većoj meri nego što se to može videti na protestima, mada su oni za naše prilike prilično dobro posećeni, što se najbolje vidi po reakcijama na društvenim mrežama, gde je naša FB stranica ‘Protesti u Požegi’ postala prepoznatljiva u celoj zemlji i stekla status brenda civilne akcije. Razlog za relativno slabiji odziv je u tome što su mnogi izloženi ucenama i pretnjama da će izgubiti posao ili će na neki drugi način biti kažnjeni, dok se sa onima koje tako ne mogu sprečiti obračunavaju privatnim tužbama, pa su tako protiv mene već podnete tri krivične tužbe”, ističe u razgovoru za NM diplomirani pravnik Aleksandar Divović, koga se šira publika možda seća kao pobednika 52. ciklusa kviza TV Slagalica i dvostrukog vicešampiona u “kvizingu”. “Poražavajuće je to”, upada u razgovor Stevanović, “što tužilaštvo na te njihove prijave reaguje odmah, dok neke druge po dve godine stoje u fioci”.

A lokalni mediji, radio i televizija dosad nisu objavili ni reč o dvomesečnim protestima, ali preko njih vlasti objavljuju svakojake klevete i laži protiv organizatora.

Podsećamo naše sagovornike da su ne tako davno iz Požege stizale vesti o aferi povodom smene Slađane Varagić Petrović, direktorke gradskog Kulturnog centra, na šta Stevanović kaže da taj događaj nije ni u kakvoj neposrednoj vezi sa aktuelnim protestima, ali da je i on, iako se dogodio još pre dve godine, ilustracija nasilničkog i nezakonitog ponašanja lokalnih vlasti. Ono što je sada važno, naglašava Stevanović, to je “da je gospođa Varagić Petrović u Organizacionom odboru protesta”.

“Atmosfera u gradu se promenila, ljudi su počeli više da se druže i da se okupljaju u kafićima, na ulicama, manje je straha, više želje za akcijom i pobunom. Sa druge strane, očigledno je da je vlast u grču, nervoza kod nje raste, što se vidi i po najnovijem skandalu – prebijanju dvojice radnika JKP Naš dom od načelnika opštinske uprave Velimira Maksića”, kaže Divović.

“Ne samo da se ljudima vraća osmeh na lice, dodaje Teodora Zarić, “nego ima i konkretnih efekata. Recimo, članovi raznih lokalnih tela sad odbijaju slepu poslušnost. Neke stvari koje su ranije glat prolazile sada ne prolaze. Tako je školski odbor osnovne škole na čijem zemljištu je podignuta ‘inkriminisana’ zgrada i koji sada treba to zemljište da ustupi uzurpatorima, uprkos silnim pritiscima to već treći put odbio. Takođe, opštinska komisija za urbanizam nedavno je drugi put odbila ‘naređenje odozgo’ da, naravno protivno zakonu, obezbedi potrebna urbanistička dokumenta. Ništa nije isto kao pre 1. februara”, kaže Zarić.

A novo je i to da Požega postaje svojevrsni politički “startap” inkubator za promene. U Požegu dolaze ljudi iz drugih gradova za “nou-hau” ili za “pelcer”, kako kaže Divović. Već je uspostavljena odlična saradnja sa lokalnim frontom iz Kraljeva, kao i grupom građana iz Čačka, dolazili su u Požegu i “momci” iz Pećinaca, kao i iz drugih gradova Srbije. “Recepcija ‘Protesta u Požegi’ je dobra, ali ljudi moraju da shvate da sami treba da pokrenu akciju, a mi ćemo im svojim savetima i dosadašnjim iskustvom maksimalno pomoći u odbrani građanskih interesa”, ističe naš sagovornik.

 

ZA BEOGRAD: Cilj protesta je “demontaža”, kako kaže Stevanović, vlasti Srpske napredne stranke u Požegi. Ali to je samo neposredni zadatak. “Mi se spremamo za izbore, bez obzira na to da li će oni biti redovni 2020. godine ili vanredni, ako uspemo ranije da srušimo ovu nakaznu, ogrezlu u kriminal i nepotizam, vlast. Zato spremamo listu novih ljudi – koja će se zvati Lista za Požegu – na kojoj će biti pažljivo izabrani ljudi koje će delegirati građani i među kojima će biti vrlo malo ljudi koji su bili politički aktivni od 1990. godine do danas. Građani sve manje veruju u bilo koju političku opciju, bilo da je pozicija ili opozicija, i traže nove ljude. Mi upravo na tome radimo i pravimo dugoročni program razvoja grada i tim koji taj program može ostvariti. Najteži deo posla je pravljenje tima i zato mi to radimo s posebnom pažnjom. A da nam pomognu u pravljenju dugoročnog programa razvoja grada, pozvaćemo sve uspešne Požežane iz Srbije i celog sveta”, objašnjava Stevanović buduće akcije.

“Ne želimo da budemo malokrvni i da posle glasanja prepustimo vlasti da se odmetne od građana. Takođe, uzimamo aktivno učešće u političkom životu, bilo kao kandidati za osvajanje vlasti, bilo kao njeni kontrolori. Ozbiljno se kao građanska akcija spremamo i za eventualne vanredne i za redovne lokalne izbore jer smatramo da je perspektiva lokalne samouprave u građanskim udruženjima, a ne u potrošenim i kompromitovanim političkim partijama”, kaže Divović, završavajući sledećom “porukom Srbiji”. “Poruka svim neslobodnim gradovima u Srbiji je samo jedna – oni se plaše vas ako im date razlog za to. Dok im ne date razlog, dok se ne podignete, oni će se ponašati kao vaši gospodari, a ne kao vaši činovnici. Pronađite dobar razlog, a bar razloga za nezadovoljstvo vlašću u Srbiji ima mnogo, i videćete kolika je vaša moć. Morate da ustanete, da se pokrenete, da uzmete stvar u svoje ruke; koristite Ustavom zagarantovana prava slobode govora i mišljenja, koristite Zakon o slobodnom pristupu informacijama, institut građanske neposlušnosti, civilnu akciju. Građanska gerila neka bude najveća sila”!

 

Bahato i nadmeno

“Nezadovoljstvo je ogromno”, kaže Divović, “jer se naprednjaci i njihovi koalicioni partneri ponašaju bahato i nadmeno. Recimo, jedan od primera manipulacija su tenderi koji se usitne i u njih se unesu elementi koji isključuju sve osim privilegovanih, tj. vlastima bliskih pojedinaca. Tako se u Požegi tona uglja za škole kupuje po 12.000 dinara, dok se u drugim gradovima nabavlja za 8.000 dinara po toni. Sličnih stvari ima koliko hoćete. Sve je to mesecima iritiralo građane, ali su ćutali, nisu smeli, a možda ni znali kako da se tom zlu suprotstave. Sada su videli da je otpor moguć, oslobodili su se. Iz dana u dan donose nam dokumentaciju o raznim zloupotrebama. Mi pokušavamo da im pomognemo, a kriminalne radnje prijavljujemo nadležnim državnim organima ili kao ‘Grupa građana Protesti u Požegi’ ili kao pojedinci”, ispričao je Divović još jedan deo priče o “Požeškoj buni”.

 

Mijat Lakićević

Novi magazin br. 361, 29. mart 2018.