Siromašnim narodima, kao i siromašnim slojevima svakog društva odgovara kada im neko nešto deli iz zajedničke kase u šta nisu uložili ni delić rada, pameti, znanja i energije. Svaka buduća struktura vlasti suočiće se sa izazovima tog psihološkog nasleđa

Intervju: Petar Đukić, ekonomista

Povod za ovaj razgovor sa profesorom ekonomije Petrom Đukićem bila je njegova knjiga Oteto vreme – zapisi i analize iz doba kovid pandemije 2020-2023. koja je nedavno izašla iz štampe. Naravno, razgovor se kasnije spontano preneo na aktuelne domaće ekonomske teme.

Korona je ostavila traume na pojedincima, a kakve su traume nastale u ekonomiji?
Globalna ekonomija je najpre snažno posrnula 2020. kada je zabeležen pad od oko četiri odsto, uz ogromne gubitke zemalja zavisnih od turizma, putovanja, ličnih usluga, kao i sektora kulture ili sporta. Pri tom su recesione posledice u daleko većoj meri osetile male zemlje, zavisne od izvoza energenata.
A onda, nakon deflacionih signala tokom 2020, naročito u padu cene pojedinih energenata, već u prvoj polovini 2021. došlo je do rasta cena repromaterijala, energije, hrane, što je bio uvod u globalnu inflaciju 2022, a onda i energetsku krizu koja je eksplodirala 2022. i 2023.godine.
Sve je to bez obzira na sadašnje, bar trenutno povoljnije globalne statističke pokazatelje, pogoršalo stanje i srednjoročne perspektive svetske privrede i međunarodne trgovinske i tehnološke saradnje, pogotovo nakon agresije Rusije na Ukrajinu 24. februara 2022.

A šta je bilo u Srbiji?
Ekonomija Srbije je deo svetske privrede i tačno je da je ekonomski rast, posle, skoro čitave decenije stagnacije (2009-2018) tokom 2019. i početkom 2020. bio u usponu. Osokoljena rastom BDP-a u prvom tromesečju 2020. od skoro pet odsto u odnosu na prvo tromesečje 2019, srpska vlast je nastojala da istovremeno ostvari tri cilja. Prvo, da uspešno sprovede zamišljenu predizbornu kampanju, brojnim mitinzima tokom marta, i da što više ljudi glasa uprkos volji opozicije da bojkotuje izbore zbog neregularnosti po više osnova. Drugo, da suočavanje s pandemijom u Srbiji protekne na najuspešniji mogući način za vlast, te da se „korona pobedi“ za tri projektovana meseca, po mogućstvu pre izbora. I, treće, da održi „najbolji ekonomski rast“, odnosno manji pad ekonomske aktivnosti, od zemalja u okruženju, kao i najvećeg broja evropskih zemalja.

Skoro sve pandemijske ekonomske mere u Srbiji bile su veoma kratkoročne – projektovane na tri meseca. Već od prve „mere“, poruka vlasti građanima preko medija bila je da „ne moraju da plaćaju račune“ – struju, grejanje, komunalije, internet

Zato su skoro sve pandemijske ekonomske mere u Srbiji bile veoma kratkoročne – projektovane na tri meseca. Već od prve „mere“, poruka vlasti građanima preko medija bila je da „ne moraju da plaćaju račune“ – struju, grejanje, komunalne usluge, ili internet – tri meseca, naravno ne vodeći računa o tome koliko će to prinudno kašnjenje da košta kroz kamate. Zatim, tu su mere prema preduzetnicima i kompanijama: da ne moraju plaćati poreze i doprinose na rad, tokom tri meseca, a pod uslovom da zadrže zaposlenost, dobijaju od države po radniku za svaki mesec minimalnu zaradu.
Obilno je korišćena mera takozvanog helikopterskog novca, da bi se, kako-tako, održala tražnja i smanjio pad ekonomske aktivnosti. Neselektivna podela novca – u nas u prvom paketu po 100 evra svakom punoletnom građaninu – uz kasnije doplatke različitim kategorijama stanovništva (penzioneri, omladina i studenti, deca) odnela je bar četiri do pet milijardi evra, tajanstveno pribavljenog novca za koji je predsednik u jednoj TV emisiji, krajem marta 2020, samo lakonski rekao „imamo mi para“.

Kako je to uticalo na inflaciju?
Jako. Kako prvobitni, tako i ostali finansijski „kovid paketi“, doneli su inflaciju dvostruko višu od evropske, koja je u nas dostizala i 16 odsto, krajem 2022. da bi i u ovom trenutku, u proseku prema prethodnoj godini, iznosila oko pet odsto što je i dalje bila dvostruko više od evropske. Da baš tako i ne mora, svedoče iskustva Japana i Kine, gde je „kovid inflacija“ dostizala najviše 2-4 odsto na godišnjem nivou.

Kakve su, prema vašim nalazima socijalne posledice kovid krize?
Ogroman je učinak kovid krize na socijalni status najvećeg broja ljudi u svetu. Oko četiri milijarde ljudi dospelo je u teži društveni položaj. Preko 100 miliona radnih mesta je ugašeno tako da su se nejednakosti u svetu, kako između zemalja tako i unutar njih, naglo povećale.
Svetska zdravstvena organizacije je, početkom 2022. apelovala na najmoćnije države sveta da vakcine u većoj meri učine dostupnim siromašnim zemljama jer, dok se broj vakcinisanih u razvijenom svetu približavao polovini stanovništva, u siromašnim zemljama Afrike, Azije i Latinske Amerike on je iznosio svega šest odsto. I troškovi lečenja i zdravstvene zaštite u nerazvijenom delu sveta, prema udelu u dohotku, bili su daleko viši, tako da su se socijalna raslojavanja po zdravstveno-bezbednosnoj osnovi veoma produbila

A u Srbiji?
U nas ni jednog momenta nije bilo jasno koje mere su zdravstveno-bezbednosne, koje su čisto ekonomske, a koje socijalne, ali je zato ona čuvena podela nezarađenog novca, po sistemu razumne vanredne socijalne podrške moglo da bude svedeno na jednu polovinu. Tako nešto u svojoj analizi poručio je i Fiskalni savet, kao državna institucija.
U prvoj i drugoj godini pandemije vlast je delila helikopterski novac čak s obrazloženjem „da pokaže snagu države“, a ta sredstva zajedno s kasnijim – opravdanim – stimulacijama ugroženih privrednika, tokom godine, odnela je nepunih četiri milijarde evra, za svaku pandemijsku godinu po dve milijarde, što je po najnovijoj vrednosti BDP iz 2023. iznosilo 11,5 odsto godišnjeg BDP.

Konačno, šta je kriza donela na političkom planu?
Ako na bilo koji način u društvu dolazi do novog talasa ili forme uzurpacije slobode, ljudi su po pravilu besni, pogotovo ako im razlozi nisu dovoljno jasni ni ubedljivi. Na primer, kada se na konferenciji za štampu predsednika i neke grupe lekara, 26. februara. 2020. kaže da je reč o „najsmešnijem virusu u istoriji“, to ni po čemu drugačije nije moglo biti upamćeno, osim po simbolu „društvene neodgovornosti“.

Nikada sputavanje konkurencije, prirodno praćeno monopolima i korupcijom, a na osnovu sve većeg udela države u ukupnim investicijama i zapošljavanju, nije moglo doneti dobra građanima

Već 15. marta proglašeno je vanredno stanje, zatim mera zatvaranja, tj. policijski čas, dozvola noćnog snabdevanja u roku od dva sata, zabrana šetnji za starije van kruga od pola kilometra od mesta stanovanja – sve je ličilo na testiranje strpljenja građana i njihove psihološke stabilnosti.
Po Ustavu, krizne mere zaštite tokom vanrednog stanja donosi isključivo Vlada, a u nemogućnosti održavanja njenih sednica ministar zdravlja, a ne nikakvi „krizni“ (suštinski savetodavni) štabovi. To je verovatno doprinelo oštrim političkim protestima građana, svega dve nedelje od dana kada je radi „legaliteta izbora“ bila proglašena „pobeda nad koronom“. Sve ostalo što je pratilo politički život do kraja pandemije, 6. maja 2023, ostalo je u znaku zaoštravanja političke scene, i nekoliko novih izbora, praćenih sve maštovitijim manipulacijama i izbornim trikovima od strane vladajuće strukture.

Čini se da se ponašanje vlast iz vanrednog stanja u doba pandemije produžilo i na „mirnodopske“ prilike?
To je očigledno. Državni intervencionizam raste, sve je veće uplitanje države u ekonomiju. Međutim, uvek ima sveta koji misli da mu to odgovara. To je proizvod davno registrovane „monetarne iluzije“ po kojoj ljudi više vole da im plate rastu bar pet odsto pri inflaciji od pet odsto, nego da im u situaciji bez inflacije plate uopšte ne rastu.
Toj varijanti kolektivne naivnosti, skloni su sindikati koji po pravilu traže zaštitu od prevelikog rasta onih cena koje najviše utiču na standard nižih slojeva – hrane, energije, komunalnih usluga… Tako obično biva da se inflacija „poput paste za zube, jednom istisnute iz tube“, ne može vratiti u tubu, dok se ne „izduva“… Pad inflacije mnogo je sporiji nego njeno razbuktavanje, a naročito u zemljama koje imaju loša iskustva s hiperinflacijom, kao što je to u našem slučaju.
Drugi fenomen je javna kontrola privrednog života. I to ne samo javnog, već i privatnog sektora. Nema konkurencije niti rasta konkurentnosti nacionalne privrede ako se unapred zna ko će da dobije poslove koje finansira vlada, ako se bez pogodbe, sa stranim partnerima („strateški“) ugovaraju najveći poslovi kao što su metro u Beogradu, rudarski projekti, preuzimanje naftne industrije, a time i resursa, a poslovi u vezi sa projektom Expo vrednim 18 milijardi evra, dodeljuju na osnovu lex specijalisa, što znači bez konkurencije.

Da li će to zaista, na dugi rok, doneti korist građanima ili će efekti u krajnjoj liniji biti negativni?
Nikada sputavanje konkurencije, prirodno praćeno monopolima i korupcijom, a na osnovu sve većeg udela države u ukupnim investicijama i zapošljavanju, nije moglo doneti dobra građanima.
Očigledno je da to vodi ka preovlađivanju komandne ekonomije, daleko nižoj učinkovitosti ukupne privrede i ka novim projektima koji sputavaju, a ne podstiču tehnološki razvoj. Privatni sektor, po prirodi stvari mora da se prilagođava takvim okolnostima i da upada u zamku korupcije, jer drugačije ne može da opstane. A uvek se nađe neko ko će bolje i veštije da korumpira.

Zvanična procena rasta BDP-a je podignuta sa 3,5 na 3,8 odsto. Na čemu se generalno taj rast zasniva, da li je to zdrav i kvalitetan rast?
Krajem prošle godine, pa i pre toga, nakon objave kraja pandemije, 6. maja 2023, usled loših geopolitičkih okolnosti, u svetu je po kratkoročnim prognozama bila najavljena mogućnost nove recesije ili minimalnog rasta. Međutim, kao što je odavno poznato, inflacija i ratovi, bar u prvoj fazi njihovog delovanja, podižu ukupnu potrošnju, pa i tražnju za opremom, naoružanjem, municijom, raketama, dronovima i ko zna sve čime još. To povećava i proizvodnju, pa i formalnu zaposlenost.
Kao što se zna, Srbija teži da „prati svetske trendove rasta“, pa se trudi da podstakne one sektore koji donose formalno povećanje ekonomske aktivnosti: kupuje borbene avione, uvodi obavezno služenje vojnog roka, kao i obaveznu obuku rezervista, ulaže u infrastrukturu Expa, metro u Beogradu, dok pri tom snabdeva Ukrajinu, verovatno i druge (nažalost sve je više zainteresovanih) municijom, raketama, bacačima…

Umesto ozloglašene „globalizacije“ dobili smo postkovid deglobalizaciju, „ukrašenu“ odsustvom multilateralnog dijaloga i nepoštovanjem bilo kakvih pravila igre

I dok se promovišu i pripremaju „pametna gradnja“ i „zelena infrastruktura“ za Expo 27, koja uključuje i „drugi najlepši stadion u Evropi“, to će verovatno podići potencijalnu stopu rasta u odnosu na neku drugačiju – u uslovima strukturno utemeljenog razvoja. Možda će poslužiti i kao adut za sledeće izbore, a to što trećina Srbije nama kanalizaciju, a polovina ni bezbedno vodosnabdevanje, što često dišemo najzagađeniji vazduh u svetu, a ne prečišćavamo ni jedan litar otpadnih voda, koje se izlivaju u velike reke, nekako će da se zaboravi pod bleskom predizbornih, zeleno nijansiranih slajdova, koji još vek govore o tome „šta ćemo sve postići“.

S obzirom na visoku inflaciju da li je vlast u pravu kada govori o velikom rastu plata i povećanju životnog standarda?
S formalne strane gledano, to može i tako da se tumači. Naime, samo ako se životni standard – pogrešno – poistoveti s rastom prosečne zarade u deviznoj protivvrednosti, to tako statistički izgleda. Međutim, ovdašnjem stanovništvu neophodno je da izdvoji dve trećine zarade samo za hranu. Cene usluga i energije nikako ne može da prati rast zarada, naročito onog dela stanovništva koje je zaduženo, pa mu usled rasta kamata, sve brže raste udeo kreditnih rata u dohotku. A ako pitate najveći deo stanovništva koji živi od plate – medijalna zarada koju dobija jedna polovina zaposlenih je skoro za 30 odsto niža u odnosu na prosečnu – ljudi će u najvećem broju reći da teško žive. Čak i analiza realnih zarada, prethodno urušenih usled fiskalne konsolidacije 2015–2018, a zatim i usled kovid recesije 2020. pokazuje da su one tek poslednjih par godine počele da rastu po 2-3 procenta godišnje, što se nikako ne može poistovetiti s rastom standarda stanovništva.

Najopasnije posledice navodnih antikovid mera populističke ekonomske politike su očekivanja da se nastavi sistem podele nezarađenog

Naime, stanovništvo ne čine samo zaposleni, poslodavci i vlasnici vrednih nekretnina i kapitala, već i penzioneri a prosečna penzija danas iznosi svega 43 odsto prosečne plate, dok je pre petnaest godina iznosila 60 odsto. Tu je, takođe, i onaj sloj starih, nemoćnih i po pravilu usamljenih i bolesnih osoba koji ne primaju nikakvu platu ni penziju, a njih je preko sto hiljada. Više od 800.000 ljudi je na ivici siromaštva, da se i ne govori o tome da je 30 odsto stanovništva u riziku od siromaštva.

U Skupštini je nedavno usvojen rebalans budžeta. Glavno je povećanje fiskalnog deficita za oko 800 miliona evra. Ima li opravdanja za tako nešto?
Uvek ima opravdanja za one koji uvažavaju razloge ekspanzije javne potrošnje, kako povećanja prihoda u za preko milijardu evra, tako i još više povećanja rashoda za preko 1,6 milijardi evra. Biće to prilika da se nekome učini dostupnim neki ekskluzivna državna nabavka, usluga ili posao, pa će se tako uvećati nečiji profiti, kao i neki partijski fondovi. Šta to znači za građane i građanke Srbije u dugom roku, to je sasvim drugo pitanje. Svako povećanja platnog deficita znači manje izglede za povećanje zarada u prosveti, uz primenu davno zaboravljenih „platnih razreda“, za koje je ova vlast još pre sedam godina pripremila zakon koji se ne sprovodi. Deficit se mora jednom okončati nekim suficitom, kojim će naredne generacije finansirati otplatu nezarađenog i unapred utrošenog, a to znači da će padom privatnog i javnog standarda platiti sadašnju relaksaciju.

Šta je po vašem mišljenju glavna karakteristika srpskih javnih finansija – da li je to neumerena državna potrošnja, netransparentnost, ili nešto treće?
A zar ima nešto uopšte gore od toga? Da neumereno i često nepotrebno trošite javni novac, na primer za nacionalni stadion, i da pri tome to činite netransparentno uz pomoć lex specijalisa, u čemu prednjači motiv partijske apanaže. Sve to, naravno, mnogima odgovara, ali je društveni i dugoročni učinak skoro katastrofalan. Nisam katastrofičar jer smatram da će i to proći, i da ćemo se uskoro otrezniti, kada dođu neka ekonomski malo teža vremena. Bilo devizna kriza, kriza dinara, ili kriza duga, suočavanja s posledicama nekih novih sankcija, ali i tzv. „tvrdo prizemljenje“, osvedočenje o stvarnom stanju javnih finansija za vreme, ili možda nakon smene vlasti.

Javni dug je premašio 38 milijardi evra. Da li taj dug opasan, po kojoj ceni se zadužuje i da li će do kraja godine dug dostići 40 milijardi evra?
Ako se pođe od toga da je formalno obračunat BDP Srbije već prošle godine iznosio 70 milijardi evra, a ove godine će verovatno „uz malu pomoć“ prekomerne inflacije, i manipulacije rastom do kraja godine iznositi možda i 77 milijardi evra, to ispada da će javni dug biti oko polovine BDP. Napominjem da je zakonom određen maksimalni iznos od 45 odsto, ali da je navodno međunarodno prihvatljiva mera ispod 60 odsto. Čitaoci sami mogu da prosude šta bi se dešavalo sa deviznim opterećenjem po osnovu servisiranja duga, ako bi došlo do nevoljne devalvacije, recimo samo za 10 odsto, tj. da kurs evra sa 117 dinara naraste na 130 dinara. Dakle veoma rizičan trend, pogotovo što su uslovi novog zaduživanja sve teži.

Kako biste nakon svega ocenili generalni ekonomski ambijent u Srbiji?
Bez obzira na formalne rezultate kovid krize i postkovid ekonomije, moglo bi se reći sledeće: najopasnije posledice navodnih antikovid mera populističke ekonomske politike su očekivanja da se nastavi sistem podele nezarađenog. Siromašnim narodima, kao i siromašnim slojevima svakog društva, odgovara kada im neko deli nešto iz zajedničke kase u šta nisu uložili ni delić rada, pameti, znanja i energije. Svaka buduća struktura vlasti suočiće se sa izazovima tog psihološkog nasleđa i pritisaka da se povremeno nešto od vlasti dobije. Upravo tako je i sa stranim investitorima koji ovde vide šansu da ostvare od vlasti najbolje moguće uslove, popuste i stimulacije za zapošljavanje – 10 hiljada po zaposlenom, više nego što iko drugi u Evropi nudi. Dok je tako, strane investicije će priticati i ostavljati iluziju da je domaći ekonomski ambijent podsticajan.

Prosečna penzija danas iznosi svega 43 odsto prosečne plate, dok je pre petnaest godina iznosila 60 odsto

Umesto ozloglašene „globalizacije“ – imajući u vidu njene teške posledice po određene društvene slojeve i nesnađene zemlje – dobili smo postkovid deglobalizaciju, „ukrašenu“ odsustvom multilateralnog dijaloga i nepoštovanjem bilo kakvih pravila igre.
Diskutabilne klimatske promene, terorizam u porastu, olako uletanje u nove konflikte i ratove, to je karakteristika sveta u kojem živimo, a za šta su najodgovornije velike sile i najmoćnije grupacije zemalja: Rusija, SAD, Kina, NATO, EU, a zatim i Hamas, Izrael, Iran… Gotovo da smo na ivici katastrofe globalnog sukoba.
Što se tiče ovih naših vlastodržaca, oni dobro znaju šta rade. Bar trenutno – grčevito čuvaju apsolutnu kontrolu države, odnosno stopostotnu vlast za sebe. Do krajnjih konsekvenci, pa šta košta neka košta. Srećom, to nikom na duže staze nije uspelo, pa neće, valjda, ni njima.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. oktobar 2024.