Rečeno je nešto o namerama vlasti. Razumljivo je, sa druge strane, što su građani besni, za to postoji mnogo razloga. Ali bes nije dobar saveznik razuma, a politika je pre svega racionalna delatnost koja treba da dovede do određenog cilja

Jasno je da vlast svojim postupcima nastoji da isprovocira nasilje, ali je problem što u poslednje vreme oko toga baš i ne mora da se trudi. Paradigmatičan je u tom pogledu napad na gradonačelnika Niša Dragoslava Pavlovića. Ovaj slučaj je u opozicionoj javnosti naišao, ako ne baš na odobravanje, onda u velikoj meri na razumevanje i opravdavanje. Jedino je dr Dragan Milić, u ime svoje (istoimene) Grupe građana, javno osudio taj čin. Apelujući „na sve da prekinu sa fizičkim nasiljem“, Milić je istakao da će „baklje, topovski udari, suzavac, fizički napadi na političke neistomišljenike najviše koristi doneti upravo stranci na vlasti. Ako na nasilje uzvratimo nasiljem, onda smo isti“. Pozvao se na Marka Aurelija, velikog rumskog državnika, da je „najveća pobeda neprijatelja kad počneš da ličiš na njega“. „Mržnja, bes i agresija nikada dobro doneli nisu… Borićemo se do poslednjeg daha da ova nakaradna vlast ode… Ali ne nasiljem. Već na izborima. Olovkom. Opština Medijana je dokaz da je to moguće. Ako ne sačuvamo mi sami naš grad i sve Nišlije (pa i one s kojima se ne slažemo), ko će“, zaključio je dr Dragan Milić.

Indikativno je da su ove Milićeve reči takoreći ignorisane u onoj grupi medija koji se nazivaju nezavisnim i profesionalnim. A tamo gde su objavljene, propraćene su obiljem negativnih komentara. Najviše je građane naljutila Milićeva „olovka“. Praktično su ga proglasili za izdajnika i Vučićevog bota.

U isto vreme, kakvog li paradoksa, Aleksandar Vučić Milića uvršćuje u nišku „trojku zla“.

A takoreći sutradan, u noći između subote (22. 3) i nedelje (23. 3) neko je pucao u prozor dr Milića. Pokušaj atentata ili „samo upozorenje“ – svejedno je.

Tako se Milić, (ne)očekivano, našao na samoj liniji vatre, tačnije između dve vatre. Između dve grupe, kako je sam rekao, „zakrvljenih građana“.

Ne želim ovde da izjednačavam (zbilja beskrupuloznu) vlast i (doskora krotke) građane, još manje njihov doprinos „buretu baruta“ u koje se pretvara Srbija.

Reč je o nečemu drugom: o tome kako iz ovog i ovakvog stanja izaći bez „razbijenih glava“. Rečeno je na početku nešto o namerama vlasti. Razumljivo je, sa druge strane, što su građani besni, za to postoji mnogo razloga. Ali – bes nije dobar saveznik razuma, a politika je pre svega racionalna delatnost koja treba da dovede do određenog cilja.

Iako je davno kazano da je ova bitka maraton, sve češće se stiče utisak da je strpljenja sve manje.

Ovde se ne radi o nekom taktičkom pitanju nego o strategijskom. Nedavno je Jovan Komšić, upravo u Novom magazinu, podsetio na „standardno Veberovo pitanje prikladnosti sredstava za postizanje zadanog cilja“. Prema Veberu, naime, onaj „ko želi cilj, mora hteti i primerena sredstva“. Drugačije rečeno: nasiljem možete zavesti diktaturu, ali nasiljem ne možete uvesti demokratiju. Nešto slično napisao je ovih dana u Danasu i Filip Milačić, profesor Centralnoevropskog univerziteta i jedan od autora na blogu koji vodi Londonska škola ekonomije i političkih nauka. Kao jedan od izlaza iz aktuelne srpske krize Milačić je uzeo „nasilno uklanjanje Vučića sa vlasti od demonstranata“. Čak i da je verovatan, a nije, „takav scenario“, smatra Milačić, „ne treba pozdraviti“ jer bi to „negativno uticalo na buduće izglede srpske demokratije i umanjilo šanse za uspostavljanje održive demokratije u budućnosti“.

Ako nam je do demokratije i budućnosti uopšte stalo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. mart 2025.