Monthly Archives: novembar 2025

Ruski prijatelji

NOVI MAGAZIN, , ,
Vreme je najskuplji resurs, jedino je ono nenadoknadivo, a Vučić je potrošio ne 10 meseci nego 10 godina da bi se, evo, njegova „dobra pozicija“ srušila kao kula od karata, a Srbija našla na vetrometini, da bude „jedna slamka među vihorove“ i da se, kao gubava, potuca od nemila do nedraga

S jedne strane „ruski prijatelji“, sa druge strane „Amerikanci“. Od potonjih se zahteva, prvima se upućuju molbe. „Zahtevam da nam date operativnu licencu“, poručio je Aleksandar Vučić Amerikancima. Ali, ruskim prijateljima nijednom nije ni pomenuo naše pravo preče kupovine, a četiri puta je, prema sopstvenim rečima, imao priliku. Naprotiv, „devet meseci prepisivali smo ono što su nam ruski prijatelji tražili“, kazao je Vučić. I kakav je bio njihov odgovor? Takav da je „naša zemlja dovedena u vrlo tešku situaciju“.

Iskustvo poziva na oprez, tj. na digresiju. Možda je sve ovo oko NIS-a, javlja se pomisao, jedna velika igra. Nije mnogo verovatno, ali nije ni isključeno. Možda će, u času kad se ovaj broj Novog magazina nađe pred čitaocima, svi problemi biti rešeni, pančevačka rafinerija dobiti licencu, a čitava kompanija novog vlasnika. Ali biće to samo još jedan pokazatelj koliko Vučić prezire sopstveni narod. Ono što će ostati nepoznato jeste – šta je, zauzvrat, obećano Putinu.

A već smo, baveći se energijom, izgubili dosta energije, kao i vremena – a vreme je novac – zaokupljeni pitanjem kojim se nijedna nacija u Evropi ne bavi. Jer evo ubismo se od nagađanja i nagvaždanja: NIS kupuju Arapi, tvrde jedni; ne nego Britanci, tvrde drugi; NIS se uopšte ne prodaje, kažu treći itd., itsl. A Vučić kao riba u vodi, šalje poruke otprilike kao Baja Pašić pre sto i kusur godina: „Spasa nam nema, propasti nećemo.“ To je zapravo prava katastrofa. Već duže od jednog veka, dakle, srpska politika se kreće u istom okviru, vođena istim mentalnim sklopom, istim (ne)razumevanjem sveta.

Uzgred, Pašić je to rekao 1915, kad je srpska vojska prešla Albaniju, a on dobio glas da će ruski car Nikolaj učiniti sve da pomogne Srbima. Car Putin, međutim, kao što vidimo, već mesecima ni da okrene glavu.

Toliko priče o ljubavi i bratskim odnosima između dva naroda, dva lidera pogotovo, ali kad je došao čas da Putin uzvrati tu takoreći pasju vernost i da se odrekne (i to samo privremeno) nečega što ne čini ni jedan odsto njegovog bogatstva, on se nećka, odugovlači i tvrdi pazar.

Ipak – nije baš da se status Rusije nije nimalo promenio. Nekad smo bili braća, a sada smo samo prijatelji.

I ne samo to. Kao što svako zlo ima i svoje dobro, tako je i ovo zamešateljstvo oko NIS-a pokazalo nekoliko korisnih stvari. Najpre, mada ne i najvažnije, sve priče o članstvu Srbije u BRIKS-u pale su u vodu. Jasno je da bi u toj organizaciji Srbija bila samo prirepak Rusije, pod njenom vlašću i kontrolom.

Drugo, jasno je i da je srpska, tj. Vučićeva spoljna politika doživela krah. Preciznije rečeno, Aleksandar Vučić se pokazao nesposobnim da rešava ključne nacionalne probleme. On koji se hvalio odličnim poznavanjem globalnih prilika – „slušajte mene šta vam kažem“, rekao je, s tim u vezi, i na konferenciji za štampu u utorak, 25. novembra – da predviđajući svaki čas neku kataklizmu u nekom delu sveta, nije video šta se dešava u njegovom dvorištu. Ako je taj sukob Rusije i Amerike, kako je rekao, „sudar slonova u kojem strada trava“, zašto je dozvolio da Srbija bude ta trava. Nijednoj drugoj zemlji u Evropi to se nije desilo.

Vreme je, kako se to kaže, najskuplji resurs, jedino je ono nenadoknadivo, a Vučić je potrošio ne 10 meseci nego 10 godina da bi se, evo, njegova „dobra pozicija“ srušila kao kula od karata, a Srbija našla na vetrometini, da bude „jedna slamka među vihorove“ i da se, kao gubava, potuca od nemila do nedraga.

Ta politika mora da bude promenjena. Nije dovoljno da budu promenjeni oni koji su je vodili.

Mijat Lakićević
Movi magazin, 27. novembar 2025.

Dijana Hrka

PEŠČANIK, , , ,
Od samog početka je glavna tačka Vučićevog programa razaranje normalnog života. Zato je spasavanje života prva tačka programa svih koji hoće da promene aktuelnu vlast u Srbiji

Kada je Dijana Hrka, majka u padu nadstrešnice smrtno stradalog Stefana, uzviknula: „Kukavice, raspiši izbore!“ i objavila da stupa u štrajk glađu, setio sam se Jana Palaha. Jan Palah je, ako neko slučajno ne zna, ime studenta koji se 1968. godine spalio na glavnom praškom trgu Vaclavskim namjestima kada su ruski tenkovi upali u (tadašnju) Čehoslovačku 1968. godine.

Nije reč o analogiji. Na kraju krajeva, još ima nade da život Dijane Hrke bude spasen. Ali u jednoj, osnovnoj stvari – sličnost je nesumnjiva. U oba slučaja radi se o očajničkom potezu ljudske individue suočene sa užasnom, poražavajućom društvenom situacijom.

To je ono sa čim Aleksandar Vučić ne zna kako da se izbori. Naravno, kao i obično, on je povukao kontrapotez, pa je sad organizovao kontraštrajk glađu jednog člana svoje partije. Ali jasno je i njemu da to ne može imati ni približno iste efekte kao Dijanin iskreni i duboko moralni čin.

Zato je ponovo organizovao i ovo „paljenje Rajhstaga”, tj. Ćacilenda, odnosno Ćacilenda ispred Rajhstaga mada bi se moglo reći da je Ćacilend istinska Vučićeva skupština. Tu su njegovi pravi poslanici, a ne one marionete u zgradi iza Rosandićevih „konja vranih“.

Zato je, takođe, otkrio da policija već tri dana traži dvojicu snajperista. Pa za koga on radi, nameće se pitanje, za policiju ili za snajperiste? Ako stvarno postoje.

Zato je, na kraju, poslao svoje medijske haubice po svim svojim televizijama da zaglušujućom halabukom pokriju sve druge glasove u Srbiji. Naročito one koji odlaze u svet. Ali – bez uspeha. Jer nije četrdesetak svetskih medija došlo u Novi Sad zato što su „željni krvi“, kao što priča Nebojša Krstić. Krv odavno nije vest. Došli su da bi čuli tišinu, tišinu koja para uši. Došli su da bi prisustvovali događaju, po definiciji očišćenom od svake politike, koji je baš zbog toga nosio snažnu političku poruku.

Jer daleko je od istine da studenti šetaju bez cilja, „kao Forest Gamp”, kako to reče Čedomir Antić. Bilo bi super za Aleksandra Vučića da je tako. Studenti – i ne samo studenti, razume se, biće da su oni u ovom građanskom buntu već postali manjina – imaju cilj, i taj cilj je smena Vučićevog režima. I – bez obzira na to da li do njega uvek biraju prave puteve – oni od tog svog nauma tvrdoglavo ne odustaju. To je ono što već ozbiljno nervira i plaši Vučića i njegovu kamarilu.

Nije isključeno da je studentski pokret izbušen raznim službama. Ali nema te službe koja može godinu dana da organizuje bukvalno svakodnevne proteste širom jedne zemlje. Nezadovoljstvo ljudi je autentično, studentski pokret je autohton.

Pristalice Vučićevog režima, sve češće kako se valjda približavaju izbori, govore kako opozicija nema program. Neka bude i da je tako – mogla bi opozicija malo na tome da poradi – ali zašto se ne zapitaju: a kakav je, zbilja, Vučićev, tj. program aktuelne vlasti, koju oni podržavaju.

Da zaustavlja vozove i ukida međugradski autobuski saobraćaj kad god opozicija organizuje neki miting. Ovo „postavljanje eksplozivnih naprava” po prugama diljem Srbije više je nego tragikomično, ali je postalo i nešto sasvim obično, pa se na to proteklih dana niko nije ni osvrtao.

Da demonstrantima ukida struju i vodu.

Da niko ko ne pripada vlasti nigde u Srbiji ne može da dobije salu da bi održao neki skup, tribinu, promociju knjige.

Da privatnike koji pruže bilo kakvu vrstu podrške onima koji protestuju progone finansijska, poreska i druge policije.

Da čitav pravni sistem bude izvrgnut ruglu. Najnoviji primer je ova pretnja državnog tužioca KRIK-u kaznom od 150.000 dinara ako ne preda snimak razgovora direktora Telekoma Srbija Vladimira Lučića i Stena Milera, novog generalnog direktora Junajted grupe. Ali zato Aleksandar Vučić duže od pet godina potpuno neovlašćeno, nezakonito i protivustavno kod sebe drži dva minuta video-snimka nesreće na Doljevačkoj rampi u kojoj je smrtno stradala Stanika Gligorijević, i niko to ne sme ni da mu pomene. Čak je i sudski proces vođen tim povodom završen, a da ni tužilac ni sudija, o advokatima da i ne govorimo, nisu videli ključni dokazni materijal.

One velike teme spoljne i unutrašnje politike – na kojima je, svakoj od njih, Vučić doživeo poraz, a Srbiju udaljio od Evrope – da i ne pominjemo.

Ovo su zapravo od samog početka glavne tačke Vučićevog programa, jedino se njih čvrsto držao i odlučno ih sprovodio u delo. Ta je mašinerija uvek besprekorno funkcionisala.

Najkraće rečeno – razaranje normalnog života.

Zato je, da se vratimo na početak, spasavanje života prva tačka programa svih koji hoće da promene aktuelnu vlast u Srbiji.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. novembar 2025.