U odnosu prema susedima između aktuelnih vlasti i opozicije (čast izuzecima) praktično nema nikakvih razlika
Zanimljiva je unisonost s kojom su u Srbiji propraćeni rezultati crnogorskih izbora. I vlast i opozicija, i nacionalisti i građanisti, i režimski i nezavisni mediji, manje-više bezrezervno pozdravili su pobedu opozicije. Pobedi se u zube nije gledalo. Retki naknadni “ekscesi” samo su imali svrhu da pometu tragove. Otud, recimo, niko nije zapazio, ispraćajući Mila Đukanovića, da je razdvajanje od Srbije donelo značajan boljitak Crnoj Gori. Kao što je već pisano na stranicama Novog magazina (naročito u brojevima br. 454 i 476), nakon 2006. Crna Gora se – uprkos svim manama, koje nisu male – u svakom pogledu razvija brže od Srbije, naročito posle 2012.
Još je, međutim, zanimljivije, ma koliko bilo paradoksalno, da to što se desilo sa Crnom Gorom nije ništa neobično. U odnosu prema susedima između aktuelnih vlasti i opozicije (čast izuzecima) praktično nema nikakvih razlika. Tako je nedavna odluka hrvatskih Srba da krenu u proces pomirenja s Hrvatima, u Beogradu prošla sa jedne strane uz teške optužbe, a sa druge bez ikakve podrške. U Makedoniji zvanična Srbija nije prezala ni od direktnog stavljanja na stranu sad već dve godine političkog prebega u Mađarsku Nikole Gruevskog, ali ni opozicija nije pokazala nikakve simpatije prema Zoranu Zaevu. I Boris Tadić je bio u odličnim odnosima s Miloradom Dodikom; nije ga, istina, svuda vodao sa sobom kao Vučić, ali prijateljstvo je bilo nepojamno.
Ako se uzme da je – prema teoriji, a i praksi – spoljna politika odraz, produžetak unutrašnje, onda postaje jasnije zašto je u Srbiji situacija takva kakva jeste. U stvari, kad to vidi, čovek se nehotice zapita nije li ponovo na delu politika iz devedesetih – u čemu takođe nije bilo razlike između vlasti i opozicije – kada je demokratija žrtvovana za račun teritorija. Naravno, okolnosti su danas drugačije, ali društvena svest izgleda nije.
Kako ta politika izgleda manjima i slabijima, Srbija je kao regionalna sila mogla da se na sopstvenoj koži uveri nedavno u Vašingtonu. To jest, na onoj slici Vučićevih “razgovora” s Trampom. Gde se predsednik Sjedinjenih Država pokazao kao običan seoski kabadahija. Sad je, doduše, selo globalno, pa su i gabariti siledžije adekvatni, ali u suštini – to je to.
A kad je ustao s te američke stolice, Vučić je morao da se pravda ruskoj i kineskoj stolici. Tačnije, Putinu i Si Đinpingu, liderima koji svoje političke protivnike truju i okivaju. Ispostavilo se da je politika sedenja na više stolica Srbiju pretvorila u igračku koju svetske sile navijaju prema sopstvenim potrebama.
Jedino se Evropa ponaša drugačije. Staroj dami su krvni sudovi malo zakrečeni i refleksi oslabili, ona bi sve na “finjaka”, a za to u doba Tvitera niko nema živaca. Iako, u stvari, to se sad odlično vidi, Evropa je praktično postala sigurna kuća za male zemlje i narode. Ali srpsko političko društvance u ćošku još nije samo sa sobom raščistilo šta hoće i čemu teži. Što se ogleda i u odnosu prema Crnoj Gori.
Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. septembar 2020.