Prvim paketom pomoći proćerdano je oko pola milijarde evra – tačno onoliko koliko iznosi drugi paket. Da se vlast ponašala samo malo odgovornije, ovaj julski paket mogao je da se finansira iz istog “fundusa” kao i aprilski i nikakvi “ćupovi” niti drugi izvori sredstava ne bi bili potrebni

Para ima, ima li pameti? Tako je glasio naslov teksta od pre nekoliko brojeva (NM 481) nakon što je Aleksandar Vučić izjavio kako država nema “ćup s parama” i “ne može da obezbedi još novca za pomoć privredi”. U članku se, naime, pokazivalo da Srbiji na raspolaganju stoje stotine miliona evra evropskih donacija (da o milijardama znatno povoljnijih kredita od onih koje je Srbija već uzela i ne govorimo), te da će Vučić svakako “popustiti”. Naravno, ispostavilo se, po ko zna koji put, da predsednik Srpske napredne stranke nije govorio istinu. Štaviše, lično je, skačući sam sebi u usta, petnaestak dana kasnije predstavio novi program podrške preduzećima i preduzetnicima u Srbiji.

Za razliku, međutim, od prvog paketa, koji je sa svojih (više od) pet milijardi evra bio takoreći megalomanski, ovaj drugi od svega 500 miliona doimao se, ako ne baš minimalistički, a onda svakako kao vrlo skroman. Ili se možda država, pomisliće neko, dozvala pameti, pa sad malo bolje gleda kome pomoć treba, a kome ne treba. Stvar je, zapravo, znatno prostija. Radi se o tome da su izbori prošli, tj. da je prvi paket bio noseći stub Vučićeve predizborne kampanje, te da sada jednostavno više nema potrebe za kupovinom glasova.

Zato je i pomoć firmama bitno smanjena. Umesto celokupnu minimalnu zaradu (30.000), država sada obezbeđuje samo 60 odsto, tj. 18.000 dinara.

Svakako najjači dokaz o stranačkoj zloupotrebi državnih resursa predstavlja podela 100 evra svakom punoletnom stanovniku (i stanovnici, dabome) Srbije, što je zemlju koštalo 600 miliona evra. A moglo je upola manje – u tome je poenta – uz odgovarajuću socijalnu “trijažu”. Isto toliko moglo se verovatno uštedeti i selektivnom pomoći preduzećima. Sva su ona, međutim, dobila ista prava, bez obzira na to da li su i koliko pogođena krizom. Očigledno iz straha da se uoči izbora pojedini segmenti privrede, odnosno zaposlenih u njima ne naljute i ne glasaju za opoziciju, vlast nije žalila pare.

Sve u svemu, prvim paketom pomoći proćerdano je oko pola milijarde evra – tačno onoliko koliko iznosi drugi paket. Što znači da je ovaj julski paket mogao da se finansira iz istog “fundusa” kao i aprilski, tj. da nikakvi “ćupovi” niti drugi izvori sredstava ne bi bili potrebni, da se vlast ponašala samo malo odgovornije.

Time se po ko zna koji put otvara (žalosno) pitanje korišćenja javnog novca. Čiju smo “pokaznu vežbu” ponovo videli ovih dana. Ne mislimo na tenkove u Sremskoj Mitrovici, tj. Vojvodini niti na sanitete u Banjaluci nego na avione u Hercegovini. Koji, doduše, još nisu poleteli, tj. doleteli, ali će ubrzo, čim Srbija izgradi aerodrom, kao što je to 23. jula Vučić najavio. To jest, čim se nađe zgodno mesto “između Trebinja, Bileće i Gacka”, kako je objasnio predsednik Srbije. Što opet znači nikad, pošto ovi gradovi ne čine nikakav trougao zgodan da se negde u sredini smesti pista, kao što su verovatno mnogi pomislili, nego se praktično nalaze na jednoj (gotovo) pravoj liniji. Da ne govorimo, primera radi, o tome da se Dubrovnik sa svojim aerodromom i, što je važnije, ogromnim privrednim potencijalom nalazi svega tridesetak kilometara od Trebinja (koliko i Bileća, a dvostruko bliže od Gackog), te da bi bilo mnogo bolje iz tog rakursa tražiti i razvojnu i svaku drugu životnu šansu za čitavo područje. Samo što to, naravno, zahteva sasvim drugačiju, odnosno proevropsku politiku.

Tako da, kao što je rečeno, para ima, samo je pitanje hoćete li biti pametni da to vidite, a onda i umete li pametno da ih potrošite

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. jul 2020.