Dok su ekonomisti uglavnom skeptični, upotreba kriptovaluta, uprkos evidentnim oscilacijama njihove vrednosti, iz dana u dan sve je šira

 

Politička ekonomija

 

Kada se pre tridesetak godina, još u bivšoj Jugoslaviji, zalagao za ukidanje državnog monopola na “proizvodnju” para i omogućavanje i privatnicima (pojedincima ili kompanijama) da emituju novac, poznati liberal Miroslav Prokopijević nije ni slutio da će njegov san tako brzo postati stvarnost. Jer, evo, bitkoin, rip, eterium, keš, zit i bukvalno hiljade drugih “novčića” u trgovinskim transakcijama danas koriste milioni ljudi. O čemu se tu zapravo radi i kakva je budućnost kriptovaluta, jesu li tu na delu “kovači lažnog progresa”, tj. neke (belo)svetske “jezde” i “dafine” ili je pred nama nova “zora čovečanstva”, makar njegovog materijalnog dela zasnovanog na poznatom Dinkićevom marketinškom sloganu “sve je u poverenju” – pitanja su na koja još uvek nema jednoznačnog odgovora.

 

MNOGO BUKE NI OKO ČEGA: Ovako bi se šekspirovski mogla okarakterisati ova pomama za bitkoinom, koja se iz sveta u poslednje vreme preliva i na Srbiju. Jer, zbilja, ukupna tržišna vrednost kriptovaluta – među kojima je, istina, bitkoin neuporedivo najvredniji – prema poslednjim informacijama (koje u času kada se ovaj broj NM pojavi pred čitaocima već mogu biti duboka prošlost) iznosi oko 300 milijardi dolara. To možda izgleda impresivno, ali je zapravo svega 0,15 odsto, tj. samo sedmina jednog procenta ukupne mase (regularnog) novca u opticaju, koja se procenjuje na oko 200.000 milijardi dolara. Takođe, otprilike je toliki udeo “kripto-zajednice” u ukupnom svetskom stanovništvu. Naime, prema procenama, bitkoin i druge kriptovalute koristi “između šest i 10 miliona ljudi”, što možda deluje iznenađujuće mnogo, ali je, i ako se kao reper uzme gornji broj, to opet tek oko jedne sedmine ukupne ljudske populacije na Planeti.

“Šta je uopšte bitkoin – virtuelna valuta, lutrijska srećka, novi finansijski proizvod ili nešto drugo”? To pitanje nedavno je postavio poznati slovenački ekonomista Jože Mencinger u članku indikativnog naziva – “Ništa”.

To “ništa” okupilo je, međutim, izuzetno brojnu publiku na predavanju “Bitkoin – špekulativni balon ili nova valuta”, koje je krajem prošle godine u Privrednoj komori Srbije održao Nikola Korbar iz beogradskog Instituta za ekonomska istraživanja. Što je i razumljivo ako se uzme u obzir da su kriptovalute, tj. makar interesovanje za njih, doživele pravi “bum” u poslednjih godinu-dve u Srbiji. “Kada sam početkom prošle godine (dakle 2016 – prim. NM) počeo rad sa kriptovalutama, bilo je izuzetno teško, prvo zato što niko nikada nije čuo za njih i, drugo, kada bih im ukratko ispričao o čemu se radi, ljudi su bili toliko nepoverljivi, da jednostavno nisu želeli da čuju ništa više. ‘Ja da šaljem pare nekome u svet bez provizije, pa da li si ti normalan’ – to je jedan od najčešćih odgovora koji sam dobijao. ‘To su naduvali, to će sad da padne, videćeš, kad ti kažem’ – velika je bila doza nepoverenja. Ove godine situacija je drugačija”, ispričao je na početku Korbar. Da nije, ni tog predavanja sigurno ne bi bilo – može da konstatuje posmatrač sa strane.

Prema Korbarovom mišljenju, kriptovalute predstavljaju “jedan logičan korak u evoluciji novca”. Tačnije – “sledeću generaciju u razvoju elektronskog novca”. Jer “u razvijenim zapadnim društvima očigledna je tendencija da se keš potpuno ukine i da se u potpunosti pređe na elektronski novac, a kriptovalute su bolje jer koriste znatno naprednije programe i sisteme za zaštitu”, ističe Korbar.

 

SVE JE U POVERENJU: Osnovni motiv ili razlog za nastanak kriptovaluta je u tome što “klasičan novac” i (centralno-)bankarski sistem nije uspevao da zadovolji potrebe ljudi i što su oni počeli da gube poverenje u njih. Najpre, iako možda najmanje važno, finansijske transakcije, naročito između pojedinih zemalja, postale su skupe, a neretko nisu bile ni moguće. “Ja sam imao priliku da sarađujem sa ljudima iz Gane. Oni nisu preko banke mogli da pošalju pare za Srbiju. Odnosno, jedino su to mogli iz glavnog grada Akre i uz proviziju od 20 odsto. Pri čemu su još ne zna se koliko morali da čekaju da vide da li će transakcija proći i nikada nisu bili sigurni da li će proći. I povrh svega – prošla transakcija ili ne, banka je uzimala 20 odsto. Otud ljudi u zemljama koje nemaju razvijenu infrastrukturu”, kaže Korbar, “znatno brže prihvataju kriptovalute jer im one omogućavaju da obavljaju transakcije sa bilo kojim delom sveta za izuzetno kratko vreme i po znatno povoljnijim cenama nego što bi to radila neka banka ili firma za transfer novca”.

Drugo, sam novac je gubio vrednost, tako da je štednja praktično postala malo ili nimalo isplativa. I treće, s prethodnim povezano, iz raznih razloga u mnogim zemljama, a naročito nakon svetske ekonomske krize, “ljudi su počeli da gube poverenje u etablirane finansijske institucije. Nama u Srbiji, što se toga tiče, svetska kriza i nije bila potrebna. Hiperinflacija je mnogima odnela čitavu ušteđevinu, a usled sankcija devedesetih većini privrednih društava su svi računi u inostranstvu bili zamrznuti. U obližnjoj Grčkoj za vreme krize ljudi nisu mogli slobodno da raspolažu svojim novcem, tokom 2008-2009. građani nekoliko dana nisu mogli da uzmu pare sa bankomata, da bi im onda bilo dozvoljeno da podignu samo po 30-35 evra dnevno itd. O tome kako je veliki broj ljudi ostajao bez imovine, penzija i štednih uloga u Americi napisano je hiljade tekstova.

“Povećano poverenje između korisnika jedan je od stubova kriptovaluta” naglašava Korbar i odmah dodaje: “Ali šta to zapravo znači, kako se stvara poverenje”. Odgovor je možda paradoksalan, a na neki način i kontradiktoran. To poverenje se obezbeđuje pre svega decentralizacijom, a sa druge strane automatizacijom. Dakle, emitovanje “koina”, tj. kriptonovca “povereno” je, bolje reći omogućeno, velikom broju subjekata. Isto važi i za njegovo korišćenje. “Ne postoji nikakav regulatorni organ koji može da kaže ko sme, a ko ne sme da koristi sistem niti da ograničava bilo koga u pogledu sume koju šalje. Ne postoji način na koji vi možete nekoga da isključite iz sistema zato što blokčejn ne poznaje nacionalne granice, odnosno samo prepoznaje novčanik koji korisnik ima i da li u njemu ima koina ili nema, i to je sve. U suštini, ljudi koji šalju koine jedni drugima bilo gde u svetu sto odsto su sigurni da će oni stići tamo gde su poslati i da ne postoji nikakva prepreka koja će ih u tome sprečiti. To je takođe jedna od temeljnih karakteristika kriptovaluta”, kaže Korbar.

Sa druge strane, sistem je softverski postavljen tako da svako ima uvid u dešavanja, tj. transakcije u njemu, tako da kad vi nekome pošaljete novac, pardon koine, odmah i svi drugi imaju tu informaciju. Dakle – svi sve kontrolišu. Sistem je, što bi se reklo, maksimalno transparentan.

 

KONTROVERZE: Da li je, međutim, ta transparentnost stvarnost ili mit? Jer, vi vidite da je neko nekome poslao toliko i toliko koina, ali ne vidite ni ko je poslao, ni ko je primio, ni za šta je to potrošeno. Ta anonimnost učesnika transakcija, kako kaže Korbar, dovela je do “velikih kontroverzi u svetu, pogotovo iz gledišta regulatora i policije zato što su otvorena vrata mnogim zloupotrebama, od utaje poreza, pranja novca, spominje se čak i finansiranje terorizma, što se, prema nekim informacijama, i desilo jer su napadi u Parizu i Briselu zaista finansirani preko bitkoina. Mnogi regulatori u svetu imaju problema sa kriptovalutama i zato je u poslednjih godinu i po dana uložen toliki trud da se one regulišu i da se koliko-toliko uvedu u legalne tokove”. I sami proizvođači kriptovaluta pokušavaju tome da doskoče uvodeći takozvane centralizovane sisteme u kojima svaki član mora da se identifikuje – pasošem, ličnom kartom, platnom karticom…

Ekonomisti, kao što smo videli na primeru Mencingera, čak i kad su liberalni, poput Slaviše Tasića, imaju rezerve prema kriptovalutama. “Ovoliki uspon bitkoina neobjašnjiv je za ekonomiste. Ne znam da li je to problem za bitkoin ili za ekonomiste, ali činjenica je da se uspeh bitkoina ne uklapa u postojeće ekonomske koncepte, bar kada je reč o njemu kao valuti (blokčejn kao tehnološka podloga je druga stvar). Možda su tinejdžeri koji su kupovali bitkoin 2010. i sada postali milioneri ispali pametniji od ekonomista, ali ja i dalje na vidim odgovor bitkoina na neka standardna konceptualna pitanja. Postoji apokrifna izjava pripisana nekom profesoru ekonomije: ‘Ok, vidim da to radi u praksi – ali čik da vidim da li radi u teoriji?’ Ovo je nešto tog tipa”, napisao je nedavno Tasić na blogu Tržišno rešenje.

Prema Tasićevom mišljenju, dakle, “najveći problem sa bitkoinom kao valutom je nestabilnost. To što njegova vrednost vrtoglavo raste nikako nije argument u prilog njemu jer nestabilnost valute isključuje mogućnost smislenog ugovaranja u njoj”. Na primedbu da su i mnoge valute kroz istoriju pokazivale veliku nestabilnost, Tasić odgovara: “Državne valute su imale inflaciju i ponekad je i dalje imaju. Bitkoin je najkorisniji baš u tim zemljama, kao sada u Venecueli, kad se traži beg iz državnog sistema. Ali u razvijenim zemljama inflacija već odavno nije problem i nema bojazni da će biti. Nema jer sa tržišta znamo da se ugovaraju krediti na 30 godina sa vrlo niskim kamatama, kupuju se dugoročne obveznice sa vrlo niskim kamatama, itd”.

Prema Tasićevim mišljenju, takođe ni “potencijalna prednost” kriptovaluta – olakšavanje transakcija, nije tako velika, ako uopšte postoji. “Preko blokčejn tehnologije prekogranične transakcije se navodno obavljaju brzo i besplatno. Ali u praksi ima problema, taj sistem nije jednostavno koristiti, pa ljudi uglavnom idu preko centralizovanih posrednika. Cela poenta je bila da se izbegnu posrednici, ali u praksi očigledno da posrednici imaju funkciju jer olakšavaju proces”.

Rezimirajući na neki način svoj odnos prema kriptovalutama, Tasić zaključuje: “Može da se kaže: kriptovalute su rešenje za problem koji ne postoji. Niti je novac danas nestabilan niti su transakcije otežane”.

Kada je pak reč o sve aktuelnijem pitanju – regulaciji kriptovaluta, Tasić kaže da ona “nije potrebna”, ali i dodaje da “nije reč samo o tome da li je potrebna već i koliko je moguća. Jer, nije lako državi pohvatati šta se tu tačno radi. Jedan od razloga za popularnost kriptovaluta je upravo anonimnost i slaba mogućnost državne kontrole – zato se upotrebljava za ilegalnu trgovinu – droga, oružje, ucene. Da mogu kontrolisati kripto, države bi se već umešale, ali mislim da izbegavaju jer nisu sigurne koliko mogu. Mada, donekle mogu – evo, Južna Koreja ih je sada napala – ali videćemo”.

Prema rečima ekonomiste Mihaila Gajića iz Libeka, “nemoguće je da ovakav proces regulišu centralne banke: prvo, tu je sukob interesa jer centralne banke izdaju svoj novac, drugo ako nisu mogle da ga a priori predvide, teško da će njihovo ex-postregulisanje biti razumno, ići u korak s tendencijama u ovoj oblasti i pratiti dalji razvoj, već pre može da ga uspori ili onemogući.

 

STARA FILOZOFIJA: Zna se da je prvi koin, prvi kovani novac nastao u Lidiji, u Staroj Grčkoj, pre oko 10.000 godina, ali ime čoveka koji je izmislio novac kao meru vrednosti i sredstvo razmene nije poznato. Čudnom igrom sudbine, uprkos svom napretku, ne zna se ni ime čoveka koji je “izmislio” bitkoin. I, takođe, iako je kriptovaluta pronađena zahvaljujući “tehnološkoj inovaciji kao što je blokčejn”, ona je samo, kako kaže Gajić, označila “povratak na staru filozofiju: novac je nastao spontano da bi olakšao razmenu među ljudima, nisu ga izmislile državne institucije”.

Pronalazač prvog novca nije ni slutio do čega će to dovesti. Isto je verovatno slučaj i sa njegovom savremenom “replikom”, zvao se on Satoši Nakamoto, Kreg Rajt ili nekako drugačije… Ako je uopšte reč o jednom čoveku.

 

Koin

Koin je osnovna jedinica bilo koje kriptovalute, dakle bez obzira na to da li je u pitanju bitkoin, zit, keš ili neka druga. Drugačije rečeno, ono što je kod nas jedan dinar, to je u kriptovalutama jedan koin. Kao što svaka novčanica ima serijski broj, tako i svaki koin ima svoj jedinstveni kod, koji ga razlikuje od bilo kojeg drugog koina. To je izuzetno važno iz više razloga. Prvo, to onemogućava falsifikovanje koina. Ukoliko je, na primer, kriptovaluta podešena da ima određeni broj koina, kao što je bitkoin podešen na 21 milion, ne može da postoji 21 milion i jedan bitkoin. Drugo, to eliminiše dvostruko trošenje, ono što na Zapadu nazivaju “duble stending”. Slikovito rečeno, ukoliko na svom nalogu imate 10 koina i nekome ih pošaljete, ceo sistem prepoznaje da ste ih poslali i nikom drugom ne možete poslati niti jedan koin jer vas ceo sistem onemogućava da to uradite. I to se odvija automatski, ne postoji nikakvo posebno telo koje o tome vodi računa.

Dve su vrste monetarnih politika kod kriptovaluta: fiksna i neograničena. Većina, praktično 99 odsto svih kriptovaluta u svetu, danas ima fiksnu monetarnu politiku, to jest unapred određen broj koina koji se mogu izraditi. Kada se taj broj koina izradi, više nema proizvodnje nego se ti koini koriste samo u cirkulaciji unutar tog sistema.

Postoje, međutim, i kriptovalute, kao što su eterijum, novakoin i verovatno buduće nacionalne kriptovalute koje imaju neograničenu monetarnu politiku, tj. ne postoji granica koliko se koina može izraditi u budućnosti.

 

Blokčejn

Blokčejn je baza podataka koja je distribuirana, odnosno podeljena na više različitih lokacija, odnosno učesnika. Svi oni, dakle, imaju identičnu kopiju te baze podataka. Na taj način svaki član je neka vrsta centralnog registra, što znači da se ti “centralni registri” nalaze na više hiljada mesta u svetu. Zbog toga je nemoguće “provaliti” ili “slomiti” blokčejn.

Zašto se blokčejn tako zove? Zato što je to u suštini lanac međusobno povezanih blokova koji imaju određeno vremenski ograničeno trajanje. Na primer, bitkoin ima trajanje bloka od 10 minuta, a eteriuma 12 sekundi. Otvori se blok i sve transakcije koje se dese u tom periodu zabeležene su u bloku. Nakon isteka predviđenog vremena taj blok se zatvara i otvara se sledeći. Svaki blok vezan je isključivo za prethodni blok u sistemu i zato se ne može niti jedan blok izvaditi ili izbrisati, niti se dodati neki između njih.

Kako blokčejn funkcioniše, odnosno kako dolazi do transakcije u ovom sistemu? Ako hoćete da nekome pošaljete koine kreira se novi blok ili, ako on već postoji, vaš nalog da se izvrši transakcija unosi se u taj blok, koji onda svakome u mreži šalje informaciju da nameravate da pošaljete koine. I onda to mreža odobri ili ne odobri. To se dešava na nivou mikrosekunde. Ukoliko dobijete odobrenje, automatski se vrši validacija i nakon zaključavanja bloka, kada su sve transakcije verifikovane, primalac dobija svoje koine.

Ovaj proces, razložen ovde na 5-6 koraka, u praksi traje nekoliko sekundi. Sama pak verifikacija, tj. vreme od trenutka dok date “nalog” za prenos koina do trenutka kada ga primalac dobije “na račun”, traje znatno duže, ali opet i mnogo kraće od bankarske garancije. Početkom oktobra transakcija je trajala 36 minuta, dok je u decembru trajala od 60 do 90 minuta zato što je broj transakcija bio povećan, pa je mreža postala mnogo opterećenija.

 

Nacionalne kriptovalute

Kada je reč o nacionalnim kriptovalutama, trenutno se radi na tri: u Rusiji, Dubaiju i Venecueli. Dubai je inače sebi postavio cilj da do 2023. godine sve tamošnje državne institucije, banke i prateći organi funkcionišu na blokčejn platformi. Rusija je prvo zabranila sve kriptovalute dok se njeni stručnjaci nisu bolje upoznali s načinom njihovog funkcionisanja. Danas u Rusiji ima 5-6 fakulteta koji su kriptovalute i blokčejn tehnologiju doveli do nivoa doktorskih studija. Eterium, koji je napravljen 2015. godine i predstavlja drugu po jačini kriptovalutu na svetu, kreacija je Rusa Vitalija Buterina. Iako je ruski ministar finansija bio protiv, Vladimir Putin je rekao “da” i doneta je odluka da Rusija uvede kriptorublju tokom 2018. godine. Venecuela je, takođe, da bi izbegla sankcije koje joj je uvela Amerika, rešila da uvede svoju nacionalnu kriptovalutu.

 

 

Mijat Lakićević

Novi magazin, 25. januar 2018.