Ako se Kinezi ponašaju logično, krajnje je vreme da to počne i država Srbija – da štiti interese svojih građana. Naročito kada je reč o korupciji, koja se može smatrati najvećim zagađivačem životne sredine u Srbiji

Kinezi kupuju istočnu Srbiju. Tako bi moglo da se kaže posle jučerašnje (sreda, 5. septembar) vesti da kineska kompanija Ziđin, koja je pre neki dan praktično (mada još ne i formalno-pravno) kupila 63 odsto Rudarsko-topioničarskog basena Bor, najverovatnije (mada posao još nije okončan) kupila i kanadsku rudarsku kompaniju Nevsun, vlasnika istraživačkih prava na nalazišta u regionu Čukaru Peki u okolini Bora. Tako je Kinezima, kada je reč o ovom drugom slučaju, uspelo ono što pre samo mesec dana nije pošlo za rukom kanadskoj kompaniji Landin, čiju je ponudu, tešku milijardu i sto miliona dolara, bord direktora Nevsuna odbio. Kao što je u prethodnom napisu povodom kupoprodaje Bora već pisano na ovom mestu, predsednik Nevsuna Piter Kukjelski tada je rekao da je “projekat Čukaru Peki stekao reputaciju jednog od najboljih svetskih nalazišta bakra i zlata”, te da “ponuda Landina ne odgovara stvarnoj vrednosti akcija kompanije”. Sada je pak isto telo procenilo da je kineska ponuda, veća za 300 miliona dolara, dobra i preporučilo svojim akcionarima da je prihvate. Oni imaju rok od dva meseca da se o tome izjasne. Nije isključeno, dakle, da se u međuvremenu pojavi i još neka ponuda.

Potpunosti informacije radi, međutim, treba na ovom mestu reći da u paketu sa Čukaru Peki ide i rudnik bakra i cinka Biša (60 odsto u Nevsunovom vlasništvu) u Eritreji, koji je doduše mnogo manji od nalazišta u Srbiji. U vezi s tim možda će biti interesantno napomenuti da ovom “akvizicijom” Ziđin postaje treća kineska kompanija koja poseduje rudnike u ovoj maloj podsaharskoj afričkoj zemlji na Crvenom moru. Druge dve kineske kompanije, jedna iz Sečuana druga iz Šangaja, već u svojini imaju preostala nalazišta metala.

Ali, da se vratimo u Srbiju, postavlja se sada pitanje kako je moguće da vlasnici Čukaru Peki, koji još nije ni rudnik, za svoje papire, istraživačka prava, uzmu 1,4 milijarde evra, a država Srbija kao vlasnik čitavog RTB-a, koji poseduje iste takve papire na još veće rezerve (500 miliona tona rude sa, doduše, svega 0,3 odsto metala; Čukaru Peki, prema preliminarnim podacima, 65 miliona tona rude sa 2,6 odsto bakra), ali i pride već aktivne rudnike, opreme, postrojenja, objekte – za samo jednu sedminu te sume. I zašto je predsednik Vučić morao da moli kineskog predsednika Đinpinga da uzme RTB, a po Čukaru Peki su Kinezi došli sami. I sa brdom (mada ne kao ono u Grdeličkoj klisuri) para.

Istorija (bolesti) RTB-a duga je i zamršena (kao što sam u pomenutom tekstu već napisao – valjda će se neko time jednog dana detaljnije pozabaviti), ali jedno je već sada jasno. Bor je žrtva dugogodišnjeg kriminalnog – i to nije prejaka reč – odnosa političkih vlasti ne samo prema ovom preduzeću nego i prema prirodnom bogatstvu zemlje koju su dobile na upravljanje. Čak ni valjane pruge ili puta do Bora danas nema. Tako je RTB, i u najboljim godinama, kada je cena bakra dostizala 9-10 hiljada dolara po toni, poslovao sa skromnim profitom, a inače je nagomilavao dugove koji su na kraju (ako uračunamo i ono što je u međuvremenu otpisivano) dostigli 1,5 milijardi dolara. Uz druge neracionalnosti u poslovanju, zapostavljanje ulaganja, trećinu (od ukupno 5.000) zaposlenih viška, RTB je došao dotle da se na njega gleda kao na teret kojeg se što pre i po svaku cenu treba otarasiti. Koliko je sve to apsurdno, najbolje pokazuje “projekat” koji je nicao takoreći u njegovom dvorištu.

Upravo je to činjenica koja odluku Ziđina da kupi Čukaru Peki čini sasvim logičnom. Uostalom – da se opet, nadam se da mi neće biti zamereno, pozovem na jedan svoj raniji tekst – pre godinu i po dana (v. “Ružno pače ili zlatna koka”) pisao sam da ekonomski rezoni nalažu da se rudna nalazišta i metalurški kapaciteti povežu i spoje u jednu celinu. (Nije mi međutim, priznajem, u prvom ovonedeljnom tekstu “Vlaška magija protiv kineskog zmaja” palo na pamet da će Ziđin da kupi i Nevsun – iako se sad može reći da je ta mogućnost prosto bola oči – ali da je drugačije, ja bih bio Bafet ili makar Soros.)

Međutim, ako se Kinezi ponašaju logično, krajnje je vreme da to počne i država Srbija. Drugim rečima, da štiti interese svojih građana. Prvo – tako što će voditi računa o zaštiti prirodnih resursa, kako podzemnih tako i nadzemnih. Kinezi se, kao što je opšte poznato, u tome ni najmanje ne ističu, naprotiv. Nadležni organi će otud morati da otvore četvore oči i uši. Naročito kada je reč o korupciji, koja se može smatrati najvećim zagađivačem životne sredine u Srbiji. Ovo pogotovo što ruda iz Čukaru Peki – da i to ponovim – mestimično sadrži preko 20 odsto arsena, te je njena prerada u Evropi zabranjena.

Drugo – rudna renta. Koja je u Srbiji izuzetno niska – od jedan do sedam odsto, za metale svega pet odsto. U mnogim zemljama je i 20-30 odsto. Niska rudna renta omogućava koncesionarima da neefikasno koriste, “raubuju” ležišta, kao što su, recimo, radili i rade Rusi sa naftom i gasom. Bor je praktično poslednji rudnik bakra u Evropi. To nije slab argument. I ne treba dozvoliti da se ugovorom onemogući povećanje rudne rente u budućnosti.

Konačno, baš kada je o budućnosti reč, i najvažnije. “Kineski aranžmani”, bar kako sada stvari stoje, pretvaraju Srbiju u sirovinsku bazu za kinesku industriju. Velika je opasnost da se sav bakar iz Bora izvozi u Kinu i tamo prerađuje. To nije dobro. To, međutim, ne znači da je Kina neprijatelj Srbije. Ona to objektivno i nije. Ali, ne bih tu nešto posebno računao ni na prijateljstvo između komarca i slona, da se tako figurativno izrazim. Kina ide za svojim interesima. Zato tu manje-više “virtuelnu” priču o prijateljstvu treba spojiti s realnim interesima. Pa, recimo, dogovoriti, tj. ugovoriti da u Srbiji, ako ne u Boru (blizu kojeg je luka na Dunavu, u Prahovu), onda u Smederevu (gde su Kinezi sa železarom već kupili i luku) ili u naveliko reklamiranoj industrijskoj zoni u Borči, gde god, sagradi fabriku za proizvodnju električnih automobila. U tu su trku Kinezi već ozbiljno ušli. A Srbija ima i fabriku akumulatora u Somboru. A mogu Kinezi da kupe i Trepču; tamo je takođe bila, ako se dobro sećam baš u Kosovskoj Mitrovici, jedna takva industrija.

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 6. septembar 2018.