Antievropski blok je u Srbiji izuzetno snažan i, što je posebno važno, finansijski vrlo dobro situiran. Sedenje na dve stolice sve se više pokazuje kao pretežno sedenje na jednoj, moskovskoj
Činjenica da u nacrtu budžeta Evropske unije od 2021. do, zaključno, 2027. godine nisu predviđena sredstva za nove članice nije izazvala preterano uzbuđenje u Srbiji. Možda pre svega zato što je bila očekivana, ali i zato što, s jedne strane, antievropski (inače prilično široki) krugovi nisu hteli da se glasno raduju, dok su, sa druge, oni proevropski slabi da bi izazvali neko veće talasanje (u) javnosti. Ali – o tom potom.
Najpre nešto o nekim karakteristikama tog akta i, posebno, novinama koje donosi. Prvo, može se reći da je bregzit prebrođen. Ne lako, ali prebrođen, što će reći da je rupa u budžetu od oko 90 milijardi evra koju je on prouzrokovao sanirana. Drugo, u vezi sa prethodnim, Evropska unija je otpočela proces svojevrsne racionalizacije pa i redukcije pojedinih troškova. To, doduše, još ne znači i smanjenje ukupnih troškova, jer će budžet EU porasti sa blizu hiljadu milijardi evra za tekuće na hiljadu i sto milijardi evra za naredno sedmogodište. Ali, subvencije za poljoprivredu i tzv. koheziju, tj. ujednačavanje ekonomske razvijenosti pojedinih regiona biće smanjene za po oko šest odsto. Po mnogim mišljenjima 40 odsto koliko se sada izdvaja za poljoprivredu u svakom slučaju je previše. Takođe, nelogično je da i vrlo razvijene zemlje, poput Španije i Grčke, iz EU budžeta više dobijaju nego što u njih ulažu. Ili, drugi primer, iz evropskih fondova se finansira i razvoj pojedinih manje razvijenih regiona u Nemačkoj.
Treće, i najvažnije, novim budžetom je predviđeno da Evropska komisija, dakle evropska vlada, može da uskraćuje sredstva onim zemljama u kojima nema vladavine prava, to jest tzv. “iliberalnim demokratijama”. Evropska unija, dakle, od svojih članica ne traži samo da budu demokratske, nije dovoljno da postoje višepartijski sistem i (relativno) pošteni izbori, nego i da se primenjuju njena temeljna liberalna načela: podela vlasti (pre svega nezavisnost sudske od izvršne), poštovanje ljudskih prava i sloboda pojedinca kao vrhovna društvena vrednost. To je činjenica čiji je značaj teško prenaglasiti, stvar od epohalnog značaja. Time se Evropa, naročito s obzirom na Trampovu “okupaciju” Amerike, ponovo stavlja na čelo onoga što se nekada (s pravom) zvalo slobodni svet. Doduše, sa tim (tek) treba da se saglase sve zemlje članice, što neće biti nimalo lako, već se tipuje na Poljsku i Mađarsku kao najveće protivnike. Ali, svejedno, Evropa je jasno pokazala šta misli i kako vidi svoju budućnost.
Gde je u tom kontekstu Srbija? Ili, konkretnije, može li Evropa u toj borbi da računa na Srbiju kao svog saveznika? Pitanje gotovo da se čini kao sasvim retoričko. Jer, antievropski blok u samoj Vladi sve je jači. Ministar spoljnih poslova, ministar vojske, ministar za tehnološki razvoj, da nabrojim samo najeksponiranije, deluju sinhronizovano kao da su upravljani iz jednog centra. Izvan vlade, u opoziciji, antievropski lobi je izuzetno jak – počev od Obradovića preko Jeremića do Šešelja. Desničarska intelektualna elita takođe deluje sve povezanije i konzistentnije. Ako se ovom lobiju doda Srpska pravoslavna crkva, pa još i nekoliko tiražnih (para)državnih medija, vidi se da je antievropski blok izuzetno snažan i, što je posebno važno, finansijski vrlo dobro situiran. Sedenje na dve stolice sve se više pokazuje kao pretežno sedenje na jednoj, moskovskoj, pri čemu se one još i sve više udaljavaju tako da je sve manje jasno kako bi Vučić, i kad bi hteo – u šta u Evropskoj uniji još uvek veruju – mogao da se u poslednjem momentu prebaci na onu drugu, briselsku.
Ovakva, sad već prilično jasna situacija, praktično je idealna da se i svi oni koji ne spadaju u taj blok povežu u drugi, čija će osnova biti evropska platforma. Toga, međutim, nema ni na vidiku. Na toj strani imamo nekoliko nekompaktnih, ako već ne i sasvim razbijenih političkih partija, nešto više nevladinih organizacija i nešto manje medija, prilično ograničenog dometa i uticaja. I bar polovinu stanovništva koje sve više gubi nadu.
Sve u svemu, to što u evropskom budžetu nema para za nove članice, najmanji je problem. Kao što je uostalom rekao Ginter Etinger, evropski sekretar za budžet, tih dvadesetak milijardi evra, koliko bi koštalo priključenje celog zapadnog Balkana – ako bi do prijema, kao što se sada računa, došlo 2025. godine – lako će se naći. U stvari, Evropa bi platila dvostruko, samo da se iz tog bureta baruta povade fitilji.
Mijat Lakićević
Peščanik.net, 7. maj 2018.