U Skupštini je srušen pravni poredak kao onomad u Savamali. Samo što ti koji su rušili nisu nosili fantomke niti su koristili bagere. Rušenje institucije na Trgu Nikole Pašića 13 još je zloćudnije i zlokobnije od rušenja “tri nelegalne udžerice” u Hercegovačkoj. Vučić je zapravo učinio ono što je obećao: on nije rušio noću nego u po bela dana i pred televizijskim kamerama, naočigled miliona ljudi

 

Jedan podatak nije privukao odgovarajuću pažnju javnosti u raspravama oko upravo usvojenog budžeta za 2018. godinu. Naime, ukupni ovogodišnji državni prihodi – dakle kada se u obzir uzme ne samo državna uprava nego i penzioni i zdravstveni fondovi, i lokalna samouprava, tj. ono što ekonomisti nazivaju “opšta država” – veći su za preko milijardu evra (120 milijardi dinara) od prošlogodišnjih. Lani su bili 1.843 milijarde, a ove godine (prema procenama s početka decembra) 1.963 milijarde dinara.

Ne znam kome sve treba čestitati na tom rezultatu – Poreskoj upravi svakako, ali kome još – ili možda treba čestitati privredi, koja sve to mirno podnosi.

Bilo kako bilo, to je omogućilo da Srbija, prvi put posle 10 i kusur godina, ostvari budžetski suficit (od 32 milijarde dinara). Koji zapravo nije planiran – planiran je, naprotiv, deficit – a nije ni potreban. Štaviše, može se reći da je vrlo štetan. Jer su privredi uzete pare koje bi ona mogla da iskoristi za investicije. Ili za povećanje plata svojim radnicima. Ovako, umesto predviđenog manjka od 77 milijardi milijardi, što je 1,7 odsto njenog bruto proizvoda, u srpskoj državnoj kasi osvanuo je višak od 32 milijarde, tj. 0,7 odsto BDP-a.

Sada se u budžetu za 2018. godinu ta greška pokušava ispraviti i opet se planira deficit, zanimljivo je – od takođe 32 milijarde, odnosno 0,7 odsto BDP-a. Evo još nekoliko najvažnijih podataka. Ukupni prihodi tzv. opšte države treba da budu 2.015 milijardi dinara, a rashodi 2.047 milijardi; deficit je dakle 32 milijarde. Prihodi budžeta Republike pak treba da iznose 1.179 milijardi, a rashodi 1.207 milijardi, što znači da je deficit 28 milijardi dinara (0,6 odsto BDP-a). Istovremeno, javni dug treba da opadne sa 65 odsto BDP-a ove na 63 odsto BDP-a iduće godine. Fiskalnom strategijom za razdoblje 2018-2020. predviđeno je da deficit manje-više ostane na tom nivou, a da javni dug nastavi da pada – najpre do 56,3 odsto 2020. godine, a onda i do 44,7 odsto BDP-a 2025. godine.

To su rezultati koji nesumnjivo predstavljaju uspeh, odnosno koji govore da je tzv. makroekonomska stabilnost postignuta.

Stabilnost je naravno poželjna i dobra, ali ona nije sama po sebi cilj. Stabilnost je zapravo sredstvo, a cilj je – razvoj.

Upravo tu je najslabija tačka planskih dokumenata za predstojeće godine – budžeta za iduću i Fiskalne strategije za razdoblje 2018-2020. godina.

Budžet, naime, nije samo, pa ni pre svega, knjigovodstveni dokument koji jednostavno prikazuje koliko će i kako država prihodovati, sa jedne, odnosno koliko će i na šta, sa druge strane, potrošiti. To su akti koji privrednim i ostalim subjektima ukazuju na to kakvu ekonomsku politiku vlada jedne zemlje namerava da vodi u predstojećem periodu. Za ocenu te politike dve su stvari ključne. Prvo, ne vidi se da Vlada ima nameru da odlučnije pristupi reformama različitih delova državne strukture, bolje rečeno vidi se da tu nameru nema; i drugo, ne vidi se da će raditi na poboljšanju privrednog ambijenta.

Kada je reč o prvom, više je elemenata koji upućuju na takav zaključak. O tome sam već (u tekstu “Državna blagajna sređena, država neuređena”) pisao opširnije, ali neke stvari nije zgoreg makar ukratko ovde ponoviti. Dakle, najpre se to vidi po onome što je izazvalo najveću pažnju javnosti – povećanju plata u javnom sektoru u celini. Još 2014. Kori Udovički je počela da radi na sistematizaciji radnih mesta i uvođenju platnih razreda u javnom sektoru. “Popila” je mnogo kritika zbog sporosti, ali otkako je otišla, na tome nije urađeno bukvalno ništa. Nakon najnovijeg povećanja plata, koje je bilo potpuno proizvoljno i bez ikakvih prethodnih analiza, u sistemu zarada haos je samo povećan. Ono što je posebno važno – u državnom sektoru sve više vlada uravnilovka, tj. ne razdvaja se kvalitetan od lošeg rada. Zbog toga stručnjaci svake vrste – što je naročito očigledno u zdravstvu – napuštaju državnu službu.

U vezi s tim, reforme u zdravstvu i školstvu niti se sprovode niti se planiraju, osim ako se pod tim ne podrazumevaju promene direktora škola. I postavljanje partijski podobnih, naravno.

Takođe, umesto za 75 hiljada, koliko je prvobitno predviđeno, broj zaposlenih u javnom sektoru je smanjen samo za trećinu ovog broja. A i to praktično isključivo odlaskom u penziju. A zabrana zapošljavanja – koju je zapravo zamenilo (ne)formalno pravilo da na četiri otišla može da dođe jedan radnik – iskorišćena je za “filovanje” javnih službi kadrovima SNS-a. Čiji se zadatak uglavnom iscrpljuje u tome da državne činovnike regrutuju u glasačku armiju vladajuće partije. Tako da se može reći da je u tom pogledu čitav javni sektor gotovo u celini “prepariran”.

Dalje, reforma javnih i državnih preduzeća takoreći je obustavljena. U tzv. preduzećima u privatizaciji još uvek je zaposleno 50.000 radnika iako je taj proces trebalo da bude definitivno okončan pre godinu i po dana, tj. još 31. maja 2016. godine.

Kada je pak reč o restrukturiranju velikih državnih preduzeća, nešto je urađeno na Železnici, dok se u Srbijagasu i EPS-u nije odmaklo dalje od početka. Posebno je tragična situacija u Elektroprivredi, gde su plate povećali umesto da ih smanje, a o racionalizaciji broja zaposlenih nije bilo ni pomena. Što je, između ostalog, dovelo do toga da danas EPS postane kočnica privrednog razvoja i direktni uzročnik pada privrednog rasta.

Ako nema reformi, ima subvencija. Umesto da smanjuje pomoć privrednim subjektima koji nisu sposobni da opstanu na tržištu, Vlada je povećava. Srbija i dalje izdvaja gotovo milijardu evra (oko 110 milijardi dinara, kad se saberu republičke i lokalne) za subvencije. To je daleko iznad proseka Evropske unije jer se tamo za subvencije izdvaja 1,3 odsto BDP-a (u zemljama u tranziciji još i manje – svega jedan odsto), a u Srbiji 2,6 odsto. Posebno zabrinjava činjenica da Vlada planira da u narednim godinama poveća subvencije tzv. velikim, tj. uglavnom stranim investitorima. Podsećanja radi, 2015. ove subvencije su iznosile oko 10 milijardi, 2016. godine – 11,6 milijardi, a predviđeno je da sa 12,3 milijarde 2018. porastu na 14,5 milijardi 2019. i čak 15,3 milijarde 2020. godine.

Konačno, i lokalne javne finansije su u krajnje zabrinjavajućem stanju – zbog dugova koji iznose oko milijardu i 300 miliona evra, one predstavljaju pravu tempiranu bombu za ukupni državni novčani krvotok.

Kada je pak reč o privrednom ambijentu, ono što se povodom diskusije o budžetu događalo u Narodnoj skupštini najbolji je pokazatelj kuda aktuelna vlast vodi Srbiju. Vrhunac je svakako bilo odustajanje poslanika SNS od svih 300 i kusur amandmana koje su podneli i onda satima obrazlagali, proćerdavši najveći deo ionako više nego oskudnog vremena za diskusiju. To je očigledno ne samo izigravanje volje zakonodavca i zloupotreba zakonskih ovlašćenja, što je pravno svakako nedozvoljeno, nego to predstavlja i izrugivanje narodnoj volji.

To je paradigma, to je najbolja ilustracija kako predsednik Srbije zamišlja vršenje vlasti. Aleksandar Vučić očigledno misli da mu vlast daje pravo na prevaru građana i poigravanje ustanovama.

Ovde je, u Skupštini, srušen pravni poredak kao onomad u Savamali. Samo što ti koji su rušili nisu nosili fantomke niti su koristili bagere. Rušenje institucije na Trgu Nikole Pašića 13 još je zloćudnije i zlokobnije od rušenja “tri nelegalne udžerice” u Hercegovačkoj. Vučić je zapravo učinio ono što je obećao: on nije rušio noću nego u po bela dana i pred televizijskim kamerama, naočigled miliona ljudi.

To je – i to je ključno – zapravo privredni ambijent u Srbiji. I nikakva brzina izdavanja građevinskih dozvola to ne može da nadoknadi. Zato su u Srbiji investicije izuzetno niske. Naročito to važi za domaća privatna ulaganja, koja su svega 10-11 odsto BDP-a, tj. oko 3,5-4 milijarde evra, a trebalo bi da se gotovo dupliraju, odnosno dođu makar na onoliko koliko su danas ukupna ulaganja (u koja su uračunata i javna i strana), a koja iznose oko 18 odsto BDP-a. Tek onda bi, naime, celokupne investicije dostigle – a bilo bi poželjno i da premaše – jednu četvrtinu bruto domaćeg proizvoda, što je minimum da bi Srbija počela da sustiže razvijenije zemlje centralne i istočne Evrope. One ispred kojih je nekada daleko bila. Ali, iako je budžet za 2018. proglašen“razvojnim”, niko se i ne usuđuje da prognozira da je tako nešto moguće u doglednoj budućnosti. Niti da to postavi kao cilj.

 

 

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 16. decembar 2017.