Ključnim elementima ekonomske politike koji imaju značaj strateških opredeljenja – investicionom, poreskom i politikom plata – Vlada Srbije pokazuje da namerava da jača položaj i uticaj države. Naročito tzv. aparata prinude. I da će se ubuduće na njih najviše oslanjati

Budžet nije računovodstveni dokument, nije bilans državnih prihoda i rashoda; to jest nije samo, pa ni pre svega to. Budžet je u suštini ogledalo ekonomske politike jedne vlade, odnosno vlasti. On pokazuje njene ekonomsko-političke prioritete, šta joj je preče, čemu će ubuduće poklanjati najveću pažnju.

Kada se pogleda državni proračun Srbije za 2019. godinu – bilans države u užem smislu, dakle bez penzionog i fondova zdravstva i školstva, tj. onoga što se kolokvijalno naziva “opštom državnom” ili ukupnom javnom potrošnjom – onda on, da tako kažem, “zadovoljava formu” i čini se da je tu manje-više sve u redu. Državni prihodi (1.246 milijardi dinara) i rashodi (1.269 milijardi) realno su isplanirani, deficit je mali (23 milijarde, odnosno 0,4 odsto bruto domaćeg proizvoda), učešće javnog duga u BDP-u se smanjuje sa 54 na 51,5 odsto.

Kada se, međutim, malo zagrebe ispod površine i zađe u strukturu budžeta, onda se kao najjači nameće utisak da on pati od krupnih nedostataka, koji će imati ozbiljne i dugoročne posledice po privredni razvoj Srbije i kvalitet života građana u najširem smislu te reči. U najkraćem, sudeći po analizi koju je napravio Fiskalni savet, Vlada Srbije odlučila je da forsira, hrani i brani javni sektor, a privatnom kako bude i ako šta ostane.

To se najpre vidi po snažnom rastu plata svih zaposlenih u državi. Njihove neto plate porašće u idućoj godini devet odsto (u proseku po sektorima između sedam i 12 odsto). U isto vreme, plate u privatnom sektoru porašće oko pet odsto. To jest, otprilike onoliko koliko dozvoljava rast bruto domaćeg proizvoda i produktivnosti. Iduća godina će biti već druga uzastopno u kojoj će plate u javnom sektoru rasti (gotovo) dvostruko brže nego u privatnom jer je isti odnos – rast od oko devet odsto u javnom, a pet odsto u privatnom sektoru – zabeležen i u ovoj, 2018. godini. S obzirom na to da su trenutno plate u prvom već za petinu veće nego u drugom, to znači da će se ova ničim opravdana razlika i dalje povećavati. Diskriminacija “par ekselans”.

Drugo – investicije. U principu, glavna funkcija “kapitalnih ulaganja” države – u infrastrukturu, pre svega, ali i u zaštitu čovekove okoline – jeste da podstakne razvoj privatnog sektora. Javne investicije u Srbiji već godinama zaostaju za potrebama, odnosno za onim što su imale (a imaju i danas) uspešne zemlje u tranziciji. Za iduću godinu planiran je njihov značajan rast (sa 127 milijardi ove na 165 milijardi dinara sledeće godine), ali je gotovo čitavo to povećanje otišlo ne na nove puteve, pruge, deponije, kanalizaciju i slično nego na – nabavku opreme za vojsku i policiju. Dakle, u potpuno neproduktivne svrhe. Sa 46 milijardi (što je dvostruko više nego što je planirano za ovu godinu, a čak četiri puta više nego prošle) ulaganja u “snage bezbednosti” činiće gotovo trećinu svih državnih investicija.

Dok državna ulaganja u vojsku i policiju enormno rastu, u zdravstvo i školstvo čak i padaju. Za oko milijardu dinara. I ne samo to; činjenica da je opet odloženo usvajanje sistematizacije radnih mesta u javnom sektoru i uvođenje platnih razreda, što je trebalo da bude urađeno još 2016. godine, ukazuje na potpuno odsustvo volje da se ove dve važne oblasti reformišu i dovedu u sklad s potrebama vremena. A upravo je zdrava i obrazovana nacija, omladina naročito, ono što obezbeđuje ekonomski razvoj i društveni napredak u narednim godinama. Ali ne i pobedu na narednim izborima, što je, sudeći po ovome, bilo ono na šta je prvenstveno mislila Vlada Srbije.

I treće – porezi. Vlada je, istina, budžetom planirala smanjenje opterećenja na plate (ukidanjem doprinosa za nezaposlenost na teret poslodavca koji iznosi 0,75 odsto) sa 63 na 62 odsto. Fiskalni savet je predlagao tri puta veće smanjenje, tj. za tri procentna poena, jer je stanje državne blagajne to omogućavalo, bez ikakvog narušavanja obaveza prema korisnicima budžeta ili drugih fiskalnih turbulencija. Stiče se utisak da je ovim mrvicama sa trpeze Vlada htela da “zamaže oči” privredi – a i nekima drugima, Međunarodnom monetarnom fondu, pre svega – da ispadne kao da je nešto uradila, a da je to praktično ništa ne košta (jer koštaće je, uzgred, svega devet milijardi, a ne kao što je ministar finansija Siniša Mali rekao – 12 milijardi dinara). Znatnije smanjenje dažbina na plate bilo bi zapravo pravi i najveći podsticaj privredi. S jedne strane stimulisalo bi novo zapošljavanje, a sa druge oslobodilo sredstva za privatne investicije koje bi, kao što sam o tome već pisao, trebalo da budu glavni pokretač i nosilac razvoja, a zapravo najviše zaostaju. Zbog čega su danas “čak” i jedna Rumunija (50 odsto) i Bugarska (30 odsto – mereno BDP-om po stanovniku), za koje je Srbija nekad bila pravi “Eldorado”, ispred nje daleko otišle.

Sve u svemu, ključnim elementima ekonomske politike koji imaju značaj strateških opredeljenja – investicionom, poreskom i politikom plata – Vlada Srbije pokazuje da namerava da jača položaj i uticaj države. Naročito tzv. aparata prinude. I da će se ubuduće na njih najviše oslanjati. Pojedincima izvan tog relativno uskog kruga – bilo kao građanima, bilo kao preduzetnicima – namenjena je pozicija pastorčeta, nekoga ko je tu i ko mora da se toleriše, ali je vazda u podređenom položaju.

U stvari, problem je što taj krug privilegovanih i nije baš tako mali i što vlast računa da, dobro organizovan i kontrolisan, on može da joj posluži kao baza dugoročnog opstanka. Dok će zemlja i dalje tavoriti na repu ne samo Evrope nego i regiona.

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 3. decembar 2018.