Ne treba biti neki veliki poznavalac Srbije, da bi se znalo da to što na mitinzima pričaju premijerka i predsednik nema veze sa istinom. Zna to, naravno, i Ana. A zna i Aleksandar

Nja, nja kampanja

Ako se po jutru dan poznaje, onda će politička kampanja koju je ovih dana aktuelna vlast započela protiv opozicije pre svega obilovati neistinama. Čak i više nego obećanjima. I jedino što je neizvesno jeste da li će se u toj kampanji osloniti isključivo na kvantitet, tj. na računicu da će hiljadu puta izgovorena laž postati istina, ili će se potruditi da pokažu neku kreativnost. Mada, sudeći po spotovima koje smo mogli da vidimo, bolje da ovo drugo i ne pokušavaju.
Dakle, preostaju im jedino presing i presija, živi bili Ćosić i Panović.

ISTINE I LAŽI: Evo, recimo, predsednica Vlade Ana Brnabić rekla je na mitingu u Pančevu “da se u Srbiji više ne vodi politika od danas do sutra”. Ana je u pravu. S politikom koju vodi aktuelna vlast sutra teško da ćemo dočekati. A budućnost koju nam obećavaju dočekaćemo – malo sutra. Tako da izgleda naš predsednik – da parafraziramo onaj slavni narodnjački evergrin: “Vetrovi me lome”, Džej Ramadanovski, 1997 – stvarno postaje “čovek koji sutra nema”.
Kaže premijerka Srbije kako su “promene koje su do toga dovele počele 2014. godine, kada je sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić postao premijer”.
To formalno nije laž, ali je suštinski istina da je Vučić vodio i onu vladu na čijem je čelu nominalno bio Ivica Dačić. Nije fer ni prema Vučiću da mu Ana ne računa vreme dok je formalno bio prvi potpredsednik Vlade jer je skraćenica njegove funkcije PPV vrlo brzo prekvalifikovana u njegovu stvarnu ulogu – pravi predsednik Vlade. Možda je, u stvari, premijerka htela da predsednika poštedi podsećanja na njegove prve rezultate. Naime, u te tri prve godine 2012, 2013. i 2014. Srbija je imala fiskalne deficite, što bi Vučić rekao, “veće nego ikad”. U godini kada su došli na vlast naprednjaci su u državnoj kasi zabeležili minus od fantastičnih 245 milijardi dinara (dakle, nešto preko dve milijarde evra); iduće godine to su uspeli da smanje na 212 milijardi, ali su zato u 2014, prvoj godini Vučićevog predsednikovanja, zabeležili rekord – gotovo 260 milijardi iliti blizu 2,2 milijarde evra.
Uopšte, te prve godine Vučićeve vladavine bile su za Srbiju prilično traumatične. Jer, ni sa rastom bruto domaćeg proizvoda nije išlo ni približno kako je premijer obećavao. U prve tri godine kako je faktički preuzeo kormilo zemlje, 2012-2014, Srbija je ostvarila rast bruto domaćeg proizvoda od svega 0,6 odsto, odnosno prosečno 0,2 odsto godišnje. Praktično, nikakvog rasta nije bilo, zemlja je stagnirala. U prvoj godini u kojoj je preuzeo premijerski položaj, 2014, zabeležen je pad BDP-a od 1,6 odsto. Čak i ako se uzme po Vučića najpovoljnije razdoblje, od 2013. do 2017. zaključno, Srbija je ostvarila ukupni rast od 8,4 odsto, odnosno prosečno 1,7 odsto godišnje. To je daleko ispod proseka centralno-istočne Evrope i najgore u regionu Zapadnog Balkana. A kad je došao na vlast, Vučić se zaklinjao da će Srbija biti lider u regionu po brzini privrednog rasta. I obećao je prosečnu platu od 500 evra još u 2017. godini. Ništa od toga nije se desilo.
Sve u svemu, kada Vučić danas obećava “Budućnost Srbije”, onda to znači da nam, u stvari, obećava prošlost. To jest, ono što je već davno, upravo prema njegovim rečima sudeći, trebalo da se desi.

ANA BRNABIĆ JE U PRAVU. OVA VLAST ZBILJA NE VODI POLITIKU
OD DANAS DO SUTRA. JER SA OVOM VLAŠĆU SUTRA I NE POSTOJI

ISTORIJA BUDUĆNOSTI: Vraća nas, međutim, Aleksandar Vučić u prošlost na još jedan način. Kad kaže, naime, da nas on “čuva od onih koji bi da Srbiju vrate u prošlost, pljačkaške privatizacije i razorene fabrike”. Hteo-ne hteo (čak i ako nikad u njoj nije bio), čovek se vrati u poslednju deceniju 20. veka, kada su partije čije su podmlatke vodili njihovi današnji lideri – Dačić socijalista i Vučić eks/radikala – izvele “Dance macabre” kakav nije viđen u inače svakojakim pošastima i strahotama bogatoj istoriji Srbije. S jedne strane, preko zajma za privredni preporod, hiperinflacije, stare devizne štednje i drugih “mehanizama”, građani Srbije su temeljno opljačkani; najmanje 10 milijardi evra “čistih para” prešlo je iz njihovih u džepove pojedinaca i grupa na vlasti i bliskih vlasti. Sa druge strane, privreda je “i materijalno i moralno” razorena.
Podaci su jezivi. Bruto domaći proizvod je prepolovljen, dok je industrija (pro)pala još više – 60 odsto. U isto vreme kapital privrede – zbog toga što se godinama investiralo u nacionalističke projekte i referendume tipa “da strana noga nikad ne kroči na Kosovo” – takođe je praktično prepolovljen.
Početkom dvehiljaditih oprema u srpskim fabrikama bila je stara 30 godina, dok je u Nemačkoj ili Danskoj, na primer, prosečna starost mašina bila svega 13 godina.
Srbija je ostala i bez ljudskog kapitala. Sa jedne strane, zato što nije bilo mogućnosti za održavanje tehničko-tehnološkog koraka sa svetom znanje se topilo, a sa druge – najbolji stručnjaci napuštali su zemlju bežeći od ratnog ludila.
Tako da je u četvrtu tehnološku revoluciju Srbija ušla sa fabrikama od kojih su ostali samo goli zidovi – sa zastarelom opremom, menadžmentom i radnom snagom. Jedino je, zapravo, ovog poslednjeg bilo u izobilju, pošto je blizu milion radnika i dalje bilo zaposleno u još uvek društvenim preduzećima u kojima nije imalo šta da se radi.
Konačno, ta crveno-crna koalicija gurnula je zemlju u rat protiv celog demokratskog sveta, iz kojeg je Srbija izašla ne samo fizički razorena i vojnički poražena nego i moralno osakaćena.
Tako da su demokratske snage, kada su početkom 2001. formiranjem vlade Zorana Đinđića preuzele vlast, zatekle ekonomski i kadrovski potpuno ruiniranu zemlju. I privatizacija je, da parafraziramo Vučića, praktično bila završena i fabrike su bile razorene. Pa ipak, uspeli su postpetooktobarci da ostvare znatno bolje rezultate nego vučićevci: Prosečan godišnji privredni rast do 2008. iznosio je šest odsto, plate su učetvorostručene (skočile su sa 90 na 360 evra), a penzije utrostručene (povećane sa 75 na 210 evra).
Tako da kada Ana Brnabić danas po mitinzima priča, citiramo: “Svaki dan mogu da navodim primere koliko ih ništa nije zanimalo, koliko ih nije zanimala ekonomija, kao ni građani, koliko ih nisu zanimale bolnice, škole, putevi, da li mladi odlaze i da li porodice imaju budućnost. Sve je to počelo da se menja kada je Vučić postao premijer i kada se videlo da Srbija može da pobeđuje i da se takmiči sa najboljima, kao i da ima potencijal da pobeđuje najbolje”, onda čovek i ne treba da bude neki veliki poznavalac Srbije da bi znao da to nema veze sa istinom. Zna to, naravno, i premijerka. A zna i predsednik.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 14. februar 2019.